Cvrčci samoubice, zombi bubašvabe i druge priče o parazitima

Mi ljudi veoma cenimo svoju slobodnu volju i nezavisnost... a ipak postoji uticaj iz senke koji možda ne razmatramo. Kao što pisac naučnik Ed Jong objašnjava u ovom fascinantnom, urnebesnom i uznemirujućem govoru, paraziti su usavršili veštinu manipulacije do zavidnog nivoa. Da li oni utiču na nas? I više je nego verovatno.

Krdo zveri, jato riba,

jato ptica.

Dosta životinja se skuplja u velike grupe

koje su među najlepšim spektaklima

u svetu prirode.

Ali zašto se formiraju ove grupe?

Česti odgovori su oni poput

traženja bezbednosti u grupi
ili lova u čoporima

ili skupljanja radi razmnožavanja,

i sva ova objašnjenja,

iako su često tačna,

prave puno pretpostavki
o ponašanju životinja,

da životinje kontrolišu svoje radnje,

da kontrolišu svoje telo.

To često nije istina.

Ovo je artemija, vrsta škampi.

Verovatno su vam poznatije
kao morski majmuni.

Male su i obično žive same,

ali mogu da se skupljaju
u velika crvena jata

koja idu metrima u širinu,

a stvaraju se zbog parazita.

Ove škampe napada pantljičara.

Pantljičara je dugo, živo crevo

sa genitaljama na jednoj
i kukastim ustima na drugoj strani.

Kao honorarni novinar,
imam saosećanja.

(Smeh)

Pantljičara izvlači hranljive sastojke
iz tela artemije

ali radi i druge stvari.

Kastrira ih,

menja njihovu boju iz providne
u jarko crvenu,

čini da žive duže,

i kako je otkrio biolog Nikolas Roud,

čini da plivaju u grupama.

Zašto? Zato što pantljičara,
poput mnogih drugih parazita,

ima komplikovan životni ciklus

gde postoji dosta različitih domaćina.

Škampi su samo jedan deo puta.

Krajnje odredište je ovo,

ružičasti flamingo.

Pantljičara može da se razmnožava
samo u flamingu,

tako da bi do njega došla,
manipuliše domaćinima škampima

da stvore ova upadljiva crvena jata

koja će flamingo lakše primetiti

i pojesti,

i to je tajna jata artemija.

Nisu društvene svojom voljom,

već zato što ih neko kontroliše.

Ne radi se o bezbednosti u grupi.

Zapravo je sasvim suprotno.

Pantljičara zaposeda
njihove mozgove i tela,

pretvarajući ih u sredstvo

za dolazak do flaminga.

Evo još jednog primera

manipulacije parazita.

Ovo je cvrčak samoubica.

Cvrčak je progutao larve
gordijevog crva,

ili crva konjske dlake.

Crv unutar njega raste
do odrasle veličine

ali mora da dođe do vode
kako bi se razmnožavao,

i to radi tako što oslobađa proteine

koji zbunjuju mozak cvrčka

zbog čega se ponaša pomahnitalo.

Kada se cvrčak približi vodi,

poput bazena,

uskače i davi se,

a crv se izmigolji

iz tela koje je izvršilo samoubistvo.

Cvrčci su baš prostrani.
Ko bi rekao?

Pantljičara i gordijev crv nisu sami.

Deo su čitave armije

parazita koji kontrolišu um,

gljiva, virusa, crva, insekata i ostalog

koji se svi usavršavaju
u podrivanju i zaobilaženju

volje svojih domaćina.

Prvi put sam saznao za ovaj način života

kroz "Procese života" Dejvida Atenboroa

pre oko 20 godina,

a kasnije i kroz divnu knjigu
koja se zove

"Parazit Reks" mog prijatelja
Karla Cimera.

Od tada pišem o ovim stvorenjima.

Ima malo tema u biologiji
koje me više uzbuđuju.

Kao da su paraziti omamili moj mozak.

Ipak su uvek ubedljivi

i predivno sablasni.

Kada pišete o parazitima,

vaš rečnik prepun je izraza poput

"živ proždran" i "iskače iz svog tela."

(Smeh)

Ali tu postoji više od toga.

Pisac sam, a kolege pisci iz publike

znaju da mi volimo priče.

Paraziti nas pozivaju
da se odupremo mamcu

očiglednih priča.

Njihov svet prepun je obrta

i neočekivanih objašnjenja.

Zašto, na primer,

ova gusenica

počinje divlje da mlati

kada se drugi insekt približi

njoj i tim belim čaurama

koje ona kao da brani?

Da li možda štiti braću i sestre?

Ne.

Gusenicu je napala

osa parazit koja je
snela jaja unutar nje.

Jaja su se izlegla i mlade ose

su proždrale gusenicu dok je živa

pre nego što joj izlete iz tela.

Vidite o čemu pričam?

Gusenica nije uginula.

Neke ose kao da zaostaju

i kontrolišu je da brani
njihovu braću i sestre

koje se pretvaraju

u odrasle jedinke u tim čaurama.

Ova gusenica je zombi čuvar
koji mlati glavom

i brani potomstvo

stvorenja koje ju je ubilo.

(Aplauz)

Imamo dosta toga da pređemo.
Imam samo 13 minuta. (Smeh)

Neki od vas verovatno

očajnički traže neku utehu

u ideji da su ove stvari neobičnosti

prirodnog sveta, da su pojedinačne

i to gledište je veoma razumljivo,

jer su paraziti po prirodi veoma mali

i veliki deo vremena provode

unutar tela drugih organizama.

Lako je prevideti ih,

ali to ne znači da nisu bitni.

Pre nekoliko godina,
čovek zvani Kevin Laferti

poveo je grupu naučnika
u tri estuara u Kaliforniji

i u principu su merili i disecirali

i snimali sve što su našli

i otkrili su

ogromne količine parazita.

Naročito prisutni su bili metilji,

crvi koji se specijalizuju
za kastriranje svojih domaćina,

poput ovog nesrećnog puža.

Jedan metilj je sićušan,
mikroskopske veličine

ali zajedno imaju težinu

koliko i sve ribe u estuarima

i tri do devet puta više od svih ptica.

Sećate li se gordijevog crva
kojeg sam vam pokazao,

sa cvrčkom?

Jedan japanski naučnik, Takuja Soto,

otkrio je da u jednom potoku

ove stvari vode toliko cvrčaka

i skakavaca u vodu

da udavljeni insekti

čine oko 60% ishrane lokalne pastrmke.

Manipulacija nije poseban slučaj.

To ključni i čest deo

sveta oko nas,

i naučnici su sada otkrili

stotine primera takvih manipulatora,

i što je zanimljivije,
počinju da razumevaju

tačno kako ova stvorenja
kontrolišu svoje domaćine.

Ovo je jedan od mojih omiljenih primera.

Ovo je Ampulex compressa,

smaragdna osa,

i generalno se priznaje

da kada smaragdna osa poseduje

neka oplođena jaja,

ona mora da traži bubašvabu.

Kada je nađe,

ubada je žaokom

koja je takođe čulni organ.

Ovo otkriće je nastalo pre tri nedelje.

Ubada je žaokom koja je čulni organ

sa malim malim čulnim izbočinama

koje je joj omogućavaju da oseti
posebnu teksturu

mozga bubašvabe.

Kao osoba koja naslepo opipava torbu,

nalazi mozak i u njega ubacuje otrov,

u posebna dva skupa neurona.

Izraelski naučnici Frederik Libersat
i Ram Gal

otkrili su da je otrov
veoma posebno hemijsko oružje.

Ne ubija bubašvabu, niti je omami.

Bubašvaba može da odšeta,

odleti ili otrči ako želi,

ali ona to ne radi,

jer joj otrov uništava
motivaciju da hoda,

i samo to.

Osa zapravo isključuje sistem
za bežanje od opasnosti

u operativnom sistemu bubašvabe,

što joj pomaže da bespomoćnu žrtvu

odvede u svoje sklonište
držeći je za antene

kao kada bi neko šetao psa.

Kada je tamo, ona položi jaja u nju,

jaja se izlegu, pojedu je živu,
izleću iz tela,

bla bla bla, znate već kako ide.

(Smeh)
(Aplauz)

Rekao bih da, kada je ubode osa,

bubašvaba nije više bubašvaba.

Više je produžetak ose,

kao što je cvrčak bio
produžetak gordijevog crva.

Ovi domaćini neće preživeti
i neće se razmnožavati.

Nad svojom sudbinom imaju kontrolu

koliko i moj auto.

Kada paraziti uđu,

domaćini se ništa ne pitaju.

Ljudi su naravno,

takođe skloni manipulaciji.

Uzimamo lekove da promenimo
hemijski sastav svojih mozgova

i da promenimo raspoloženje,

i šta su argumenti,
reklame ili velike ideje

ako ne pokušaj da se utiče
na nečije mišljenje?

Ali naši pokušaji da radimo ovo

grubi su i prosti u poređenju

sa istančanim pojedinostima parazita.

Don Drejper bi voleo da je elegantan

i precizan kao smaragdna osa.

Mislim da je ovo deo onoga
što parazite čini

tako zlobnim i ubedljivim.

Toliko cenimo našu slobodnu volju

i nezavisnost

da mogućnost da nam ih oduzmu

neviđene sile,

budi neke od naših najdubljih
društvenih strahova.

Orvelovske distopije i sumnjive spletke

i zlikovci koji kontrolišu um -

ovo su tropi koji ispunjavaju
najtamnije delove naše mašte,

ali se u prirodi stalno dešavaju.

Što me dovodi do očiglednog

i uznemirujućeg pitanja:

Ima li tamnih, zlobnih parazita

koji utiču na naše ponašanje

a da mi to ne znamo,

pored NSA?

Ako postoje -

(Smeh)
(Aplauz)

Stoji mi crvena tačka na čelu, zar ne?

(Smeh)

Ako postoje, ovo je dobar kandidat.

Ovo je Toxoplasma gondii
ili ukratko Tokso,

jer zastrašujućem stvorenju

uvek pogoduje simpatičan nadimak.

Tokso pogađa sisare,

veliki broj sisara,

ali seksualno može da se razmnožava
samo u mačkama.

Naučnici poput Džoen Vebster
su pokazali da,

ako Tokso uđe u pacova ili miša,

pretvara glodara u projektil
koji traži mačku.

Ako inficirani pacov namiriše
predivnu aromu

mačjeg urina,

on trči prema izvoru mirisa

umesto smislenijeg pravca
koji podrazumeva bežanje.

Mačka pojede pacova.
Tokso ima seksualni odnos.

Klasična priča "Jedi, lovi, voli."

(Smeh)
(Aplauz)

Vi ste veoma milosrdni
i darežljivi ljudi.

Zdravo Elizabet,
jako mi se dopao tvoj govor.

Kako parazit kontroliše domaćina

na ovaj način?

Zaista ne znamo.

Znamo da Tokso ispušta enzim

koji proizvodi dopamin,
supstancu koja ima veze

sa nagrađivanjem i motivacijom.

Znamo da cilja na određene delove
mozga glodara,

uključujući i one za seksualno uzbuđenje.

Ali kako se ti delići slagalice uklapaju,

nije sasvim jasno.

Jasno je da je ova stvar

jedna ćelija.

Nema nervni sistem.

Nema svest.

Čak nema ni telo.

Ali manipuliše sisarom?

Mi smo sisari.

Sigurno smo inteligentniji od pacova,

ali naši mozgovi imaju
istu osnovnu strukturu,

istu vrstu ćelija,

iste hemikalije koje idu kroz njih,

i iste parazite.

Procene variraju, ali po nekim brojkama,

jedna od tri osobe u svetu

imaju Tokso u svojim mozgovima.

Ovo obično ne vodi
ni do kakve bolesti.

Parazit stoji u uspavanom stanju

dug period vremena.

Ali postoje neki dokazi da ti ljudi

koji nose parazite imaju pomalo
drugačije rezultate

na ispitivanjima ličnosti od drugih ljudi,

imaju neznatno veći rizik
od saobraćajnih nesreća,

i postoje neki dokazi
da ljudi sa šizofrenijom

imaju veću sklonost da se zaraze.

Mislim da dokazi još uvek nisu jasni,

i čak među istraživačima Toksoa

su podeljena mišljenja
o tome da li parazit

zaista utiče na naše ponašanje.

Ali s obzirom na rasprostranjenost
takvih manipulacija,

bilo bi potpuno neverovatno

da ljudi budu jedina vrsta

koja nije slično pogođena.

Mislim da ovaj kapacitet da stalno

podrivaju način na koji mislimo o svetu

čini parazite izuzetnim.

Stalno nas pozivaju
da na prirodni svet gledamo sa strane,

i da se pitamo da su li ponašanja
koja vidimo

jednostavna i očigledna

ili zbunjujuća i zagonetna,

da nisu posledica pojedinaca

koji se ponašaju po svom nahođenju

već ih nešto drugo

upravlja i kontroliše.

Iako je ta ideja možda uznemirujuća,

i dok su navike parazita jezive,

mislim da ih ta mogućnost da nas iznenade

čini divnim i harizmatičnim

poput bilo kog pande, leptira ili delfina.

Na kraju "Porekla vrsta",

Čarls Darvin piše
o veličanstvenosti života,

i o beskrajnim oblicima, prelepim

i predivnim,

i mislim da je veoma lako mogao da priča

o pantljičari koja čini
škampe društvenijim

ili osi koja šeta bubašvabe.

Ali možda to samo priča parazit.

Hvala vam.

(Aplauz)