Kako je internet učinio da je društvene promene lako organizovati, a teško ostvariti

Danas je brzina kojom širimo informacije toliko veilika da jedan jedini imejl može pokrenuti svetsku kampanju svesti, kao što je bio slučaj sa pokretom Okupiraj. Ipak, kako tehno-sociolog Zejnep Tufekči nastoji da pokaže, olakšice društvenih mreža zapravo mogu naškoditi socijalnim promenama na duže staze. Od Gezija i Arapskog proleća do Ukrajine i Hong Konga, ona pokazuje kako današnji pokreti mogu propuštati prednosti obavljanja stvari na teži (i sporiji) način.

Nedavno smo dosta slušali o tome

kako društvene mreže
pomažu u osnaživanju protesta

i to je istina,

ali nakon više od decenije

izučavanja i učestvovanja
u mnogim društvenim pokretima,

shvatila sam

da način na koji tehnologija
osnažuje društvene pokrete

može ih, paradoksalno, takođe i oslabiti.

Ovo nije neizbežno,

ali za prevazilaženje toga
potrebno je duboko zaroniti

u ono što čini uspeh mogućim
na duže staze.

Lekcije se primenjuju u više domena.

Uzmimo turske demonstracije u parku Gezi,
jula 2013. godine,

na koje sam se vratila
radi izučavanja na terenu.

Tviter je bio ključan
u njihovom organizovanju.

Bio je svuda u parku -
pa, zajedno sa mnogo suzavca.

Nije sve bilo visoka tehnologija.

Ali ljudi u Turskoj su se već navikli
na moć Tvitera

zbog nesrećnog incidenta
oko godinu dana ranije

kada su vojni avioni bombardovali i ubili

32 kurdska švercera
u blizini granične blasti,

a turski mediji su potpuno
cenzurisali ovu vest.

Urednici su sedeli u svojim prostorijama

i čekali da im vlada kaže šta da rade.

Jedan frustrirani novinar
to više nije mogao da trpi.

Kupio je avionsku kartu

i otišao u selo u kome se ovo dogodilo.

Suočio se sa ovom scenom:

red kovčega koji silazi sa brda,
rođaci koji tuguju.

Kasnije mi je rekao
kako se osećao preplavljeno

i nije znao šta da radi,

pa je izvadio svoj telefon,

kao što bi to mogao bilo ko od nas,

uslikao ovo i tvitovao sliku.

I voala, ta slika se proširila

i srušila cenzuru
koja je primorala medije da ovo kriju.

Tako da, kada su se godinu dana kasnije

dogodile turske demonstracije
u parku Gezi,

sve je započelo kao protest
zbog rušenja parka,

ali se pretvorilo
u protest protiv vlasti.

Nije bilo iznenađujuće
to što su ga mediji takođe cenzurisali,

ali je ponekad postajalo smešno.

Kada je situacija bila toliko napeta,

kada je CNN International
izveštavao uživo iz Istanbula.

CNN Turska je emitovao
dokumentarac o pingvinima.

Ja volim dokumentarce o pingvinima,
ali to nisu bile vesti dana.

Ljutiti gledalac je stavio dva ekrana
jedan pored drugog i uslikao to,

i ta slika se takođe proširila,

i od tada, ljudi zovu turske medije
pingvinskim medijima. (Smeh)

Ali ovog puta, ljudi su znali šta da rade.

Izvadili bi svoje telefone
i potražili stvarne vesti.

Štaviše, znali su da mogu da odu u park,
naprave fotografije i učestvuju

deleći ih na društvenim mrežama.

Digitalna povezanost je korišćena za sve
od hrane do donacija.

Sve je delom bilo organizovano
uz pomoć ovih novih tehnologija.

Korišćenje interneta za mobilizaciju
i objavljivanje protesta

zapravo datira još odavno.

Sećate se Zapatista,

seljačkog ustanka
u južnoj regiji Čjapas u Meksiku

koji je vodio maskirani, harizmatični
pušač lule potkomandant Markos?

To je bio verovatno prvi pokret

koji je dobio globalnu pažnju
zahvaljujući internetu.

Ili pomislite na Sijetl '99,

kada je multinacionalno lokalno nastojanje
donelo globalnu pažnju

onome što je tad bilo nepoznato udruženje,
Svetskoj trgovinskoj organizaciji,

takođe korišćenjem ovih
digitalnih tehnologija u organizovanju.

I u skorašnje vreme, pokret za pokretom

je uzdrmao jednu zemlju za drugom:

arapske pobune od Bahreina
do Tunisa i Egipta i šire;

protesti Indignadosa u Španiji,
Italiji, Grčkoj; protesti u Gezi parku;

Tajvan; protesti u Ukrajini; Hong Kong.

Pomislimo i na skorije incijative,
kao što je heštag #BringBackOurGirls.

Danas, mreža tvitova može da pusti
kampanju globalne svesti.

Fejsbuk stranica može postati središte
masovne mobilizacije.

Zapanjujuće.

Ali pomislite na trenutke
koje sam upravo pomenula.

Dostignuća koja su mogli da ostvare,
njihovi rezultati,

nisu baš u srazmeri sa veličinom
i energijom koju su inspirisali.

Nade koje su s pravom probudile
ne slažu se baš

sa onim što su mogli
na kraju da imaju kao rezultat.

Ovo postavlja pitanje:

budući da digitalna tehnologija
čini stvari lakšim za pokrete,

zašto povoljni rezultati
nisu takođe postali verovatniji?

Prihvatajući digitalne platforme
u aktivizmu i politici,

da li previđamo neke od prednosti
obavljanja stvari težim putem?

Ja smatram da je tako.

Mislim da je pravilo u praksi:

lakša mobilizacija ne znači uvek
lakše ostvarivanje dobiti.

Da razjasnimo,

tehnologija zaista osnažuje
na mnogo načina.

Veoma je moćna.

U Turskoj sam gledala
kako četiri mlada studenta

organizuju širom zemlje
građansko novinarstvo nazvano 140Journos

koje je postalo središte
necenzurisanih vesti iz zemlje.

U Egiptu sam videla drugu četvoricu mladih
kako koriste digitalno povezivanje

da bi organizovali zalihe i logistiku
za 10 terenskih bolnica,

veoma velike operacije,

za vreme masivnih sukobljavanja
u blizini trga Tahrir 2011. godine.

Upitala sam začetnika ovih nastojanja,
takozvanih Tahrir zaliha,

koliko dugo mu je trebalo
od nepostojanja ideje do započinjanja.

"Pet minuta", rekao je. Pet minuta.

A nije imao nikakvu obuku
niti obrazovanje iz logistike.

Ili se setite pokreta Okupiraj
koji je uzdrmao svet 2011. godine.

Započeo je jednim imejlom

od magazina Edbasters,
za 90 000 pretplatnika na njegovoj listi.

Oko dva meseca nakon tog prvog imejla,

u Sjedinjenim Državama je bilo aktivno
600 okupacija i protesta.

Manje od mesec dana nakon prve
fizičke okupacije u parku Zukoti,

održan je globalni protest
u oko 82 zemlje, 950 gradova.

Bio je to jedan od najvećih globalnih
protesta koji su do tada organizovani.

Uporedite to sa onim što je morao da učini
Pokret za građanska prava

u Alabami 1955. godine
da bi protestvovao protiv

rasno podeljenog autobuskog sistema,
kojeg su hteli da bojkotuju.

Pripremali su se mnogo godina

i rešili da je vreme da se krene u akciju

nakon što je uhapšena Roza Parks.

Ali kako da proširite poruku -

sutra počinjemo bojkot -

ako nemate Fejsbuk, SMS poruke,
Tviter, ništa od toga?

Morali su da umnože 52 000 letaka

tako što su se ušunjali
u univerzitetsku sobu za kopiranje

i radili celu noć u tajnosti.

Zatim su koristili
68 afroameričkih organizacija

koje su krstarile gradom
i lično dostavljale pamflete.

Logistički zadaci su bili obeshrabrujuće
teški, jer to su bili siromašni ljudi.

Morali su da idu na posao,
bilo bojkota ili ne,

pa je organizovan masovan prevoz,

još jednom pomoću sastanka.

Bez SMS poruka, Tvitera, Fejsbuka.

Morali su skoro stalno da se sastaju
da bi održavali ovaj prevoz aktivnim.

Danas bi to bilo mnogo lakše.

Mogli bismo da napravimo bazu podataka

sa dostupnim vožnjama
i vožnjama koje su vam potrebne,

imamo koordinate i koristimo SMS poruke.

Ne bismo morali da se toliko sastajemo.

Ali opet, razmotrite ovo:

Pokret za građanska prava
u Sjedinjenim Državama

prelazio je minsko polje
puno političkih opasnosti,

suočio se sa represijom i prevazišao je,
dobio većinu političkih ustupaka,

kretao se kroz rizike
i osmišljavao novine.

Nasuprot tome, tri godine nakon što je
pokret Okupiraj započeo

globalni razgovor o nejednakosti,

politike koje je podstiču su još tu.

Evropa je takođe bila uzdrmana
protestima protiv oštrih mera štednje,

ali kontinent nije preokrenuo svoj pravac.

Prihvatajući ove tehnologije,

da li previđamo neke od prednosti
sporog i održivog?

Da bih ovo razumela,

vratila sam se u Tursku
oko godinu dana nakon Gezi protesta

i intervjuisala sam čitav niz ljudi,

od aktivista do političara,

od vladajuće partije
do opozicije i pokreta.

Saznala sam da Gezi protestanti očajavaju.

Bili su frustrirani

i ostvarili su mnogo manje
od onoga čemu su se nadali.

Ovo je ponovilo isto ono
što sam slušala širom sveta

od mnogih drugih protestanata
sa kojima sam u dodiru.

Shvatila sam da je deo problema

to što su današnji protesti postali pomalo
kao penjanje na Maunt Everest

uz pomoć 60 Šerpasa,

a internet je naš Šerpas.

Mi činimo to da biramo brže puteve

bez nadoknađivanja
prednosti sporijeg rada.

Jer, vidite,

vrstom rada kojom je
obavljano organizovanje

svih tih napornih,
zamornih logističkih zadataka

nisu se samo odrađivali ti zadaci,

već su i stvarali takvu vrstu organizacije
koja bi zajedno razmišljala kolektivno

i donosila teške odluke zajedno,

stvarala konsenzuse i inovacije,
i možda još značajnije,

nastavljala zajedno uz različitosti.

Tako da, kada vidite ovaj
Marš na Vašington iz 1963. godine,

kada pogledate tu sliku,

to je marš na kome je Martin Luter King
održao svoj čuveni govor

"Ja imam san", 1963. godine,

ne samo da vidite marš i snažan govor,

vidite i mukotrpan, dugoročan rad
koji stoji iza tog marša.

I ako ste na poziciji moći,

shvatate da morate da uzmete za ozbiljno
kapacitet na koji signalizira taj marš,

ne samo marš,
već i kapacitet koji signalizira.

Nasuprot tome, kada pogledate
Okupiraj globalne marševe

koji su organizovani za dve nedelje,

vidite mnogo nezadovoljstva,

ali ne vidite nužno
psa koji ujeda na duže staze.

I što je bitno, Pokret za građanska prava
je taktično uvodio inovacije

od bojkota do zauzimanja bifea za ručak,
od štrajkova do marševa za slobodu.

Današnji pokreti vrlo brzo zahvate
velike razmere bez organizacione osnove

koja bi ih mogla izneti kroz izazove.

Pomalo podsećaju na novoosnovane firme
koje su dosta porasle

ne znajući šta da rade sledeće,

i retko uspevaju da se taktički menjaju

jer nemaju dubinu kapaciteta

da bi izdržali takve promene.

Da bude jasno:
magija nije u mašini za kopiranje.

Ona je u kapacitetu da se radi zajednički,
da se misli kolektivno,

što se može izgraditi
samo vremenom uz mnogo rada.

Da bih razumela sve ovo,

intervjuisala sam glavnog zvaničnika
vladajuće partije u Turskoj

i pitala ga: "Kako vi to radite?"

I oni dosta koriste digitalnu tehologiju,
tako da ni to nije to.

Pa u čemu je tajna?

On mi je kazao.

Rekao je da je ključ u tome što
nikada ne stavlja šećer u svoj čaj.

Pitala sam kakve to veze ima sa bilo čime.

Rekao je da njegova partija počinje
sa pripremama za sledeće izbore

prvog dana nakon poslednjih izbora,

i on provodi ceo dan svakog dana

sastajući se sa glasačima
u njihovim domovima,

na njihovim svadbama,
proslavama obrezivanja,

i onda se nalazi sa kolegama
da bi uporedili beleške.

Uz toliko sastanaka svakog dana,
uz čaj koji mu nude na svakom od njih,

koji ne može da odbije
jer bi to bilo to nepristojno,

on ne bi uzeo ni jednu
kockicu šećera po šolji čaja,

jer bi to bilo mnogo kilograma šećera,
ne može ni da izračuna koliko kilograma,

i u tom trenutku sam shvatila
zašto govori tako brzo.

Sreli smo se popodne
a on je već bio predoziran kofeinom.

Ali njegova partija je dobila
dva velika izbora

u roku od godinu dana nakon Gezi protesta
sa prihvatljivim odstupanjima.

Da bi bila sigurna, vlada ima
različite resurse koje može da upotrebi.

Igra nije ista, ali su razlike poučne.

Kao i kod svih ovakvih priča,
ne radi se samo o tehnologiji.

Radi se o tome šta nam tehnologija
omogućava da uradimo

prema onome što želimo da uradimo.

Današnji društveni pokreti
žele da deluju neformalno.

Ne žele institucionalno rukovođenje.

Žele da se klone politike
jer se boje korupcije i kooptacije.

Imaju pravo.

Savremene reprezentativne demokratije
bivaju ugušene u mnogim zemljama

zbog interesa moćnika.

Ali funcionisanje na ovaj način im otežava

da istraju na duže staze
i vrše uticaj nad sistemom,

što dovodi do frustriranih protestanata
koji odustaju,

i još više korumpirane politike.

A politika i demokratija su kao osakaćene
bez delotvornih izazova,

jer su pobude koje su inspirisale
skorašnje pokrete od presudnog značaja.

Klimatske promene jure ka nama.

Nejednakost sputava ljudski razvoj,
potencijal i ekonomije.

Autoritarizam guši mnoge zemlje.

Potrebno nam je
da pokreti budu delotvorniji.

Neki tvrde da je problem u tome

što današnje pokrete formiraju ljudi
koji ne rizikuju toliko kao ranije,

ali to nije istina.

Od Gezija do Tahrira i drugih mesta,

viđala sam kako ljudi stavljaju na kocku
svoje živote i izvore prihoda.

Takođe nije istina,
kako Malkolm Gladvel tvrdi,

da današnji protestanti
formiraju slabije virtualne veze.

Ne, oni dolaze na te proteste,
kao i ranije,

sa svojim prijateljima,
postojećim mrežama,

a ponekad i steknu
nove prijatelje za ceo život.

Ja još uvek viđam
prijatelje koje sam stekla

na globalnim protestima koje su
pre više od decenije okupile Zapatiste,

a veze između stranaca nisu bezvredne.

Kada sam bila pogođena suzavcem u Geziju,

ljudi koje nisam poznavala su mi pomogli,
kao i jedni drugima, umesto da pobegnu.

U Tahriru sam videla protestante

koji su se jako trudili
da zaštite i sačuvaju jedni druge.

Digitalno podizanje svesnosti je sjajno,

jer je menjanje mišljenja
osnova za menjanje politike.

Ali pokreti danas moraju da prevaziđu
brza učestvovanja u velikom obimu

i otkriju kako da razmišljaju kolektivno,

razvijaju jake predloge strategija,
stvaraju konsenzuse,

shvate političke korake
i dovedu ih u vezu sa uticajima moći,

jer sve te dobre namere, hrabrost i žrtva
sami po sebi neće biti dovoljni.

A postoji mnogo nastojanja.

Na Novom Zelandu, grupa mladih
razvija platformu nazvanu Lumio

za učešće u donošenju odluka.

U Turskoj, 140Journos
održavaju dan hakovanja

kako bi podržali zajednice
kao i građansko novinarstvo.

U Argentini, platforma u otvorenom kodu
nazvana DemokratijaOS

donosi učešće parlamentima
i političkim partijama.

To je sve sjajno, i treba nam više,

ali odgovor neće biti samo
bolje donošenje odluka na internetu,

jer da bismo unapredili demokratiju,
trebaće nam inovacije na svakom nivou,

od organizacionog
do političkog i društvenog.

Jer da biste uspeli na duže staze,

ponekad vam zaista treba čaj bez šećera

uz vaš Tviter.

Hvala vam.

(Aplauz)