Radost surfovanja u ledenoj vodi

"Svaki vredan cilj zahtevaće od nas da se pomučimo, bar malo", kaže fotograf surfa Kris Barkard, dok objašnjava svoju opsesiju najhladnijim, najuzburkanijim i najzabačenijim plažama na svetu. Uz neverovatne fotografije i priče o mestima koja je malo ljudi videlo, a još manje tamo surfovalo, uvodi nas u svoj "lični krstaški pohod protiv svakodnevice".

Ako bih vam rekao
da je ovo radostan izraz lica,

da li biste me nazvali ludim?

Ne bih vam zamerio,

jer svaki put kad pogledam
ovaj arktički selfi, malo zadrhtim.

Želim da vam kažem nešto
o ovoj fotografiji.

Plivao sam na Lofotskim ostrvima
u Norveškoj,

na obodu arktičkog kruga

i voda je bila oko tačke mržnjenja.

A vazduh? Oštrih minus 10 stepeni,

i mogao sam bukvalno da osetim
kako mi krv otiče iz šaka,

stopala i lica,
i juri da zaštiti vitalne organe.

Najveća hladnoća koju sam ikada osetio.

Ali čak i sa oteklim usnama,
upalim očima i crvenim obrazima

shvatio sam da na ovom mestu
mogu da osetim veliko zadovoljstvo.

Što se tiče bola, psiholog Brok Bastian

ga je verovatno najbolje definisao
kad je napisao:

"Bol je neka vrsta prečice
za stanje svesnosti.

On čini da iznenada postanemo
svesni svega u okruženju.

Uvlači nas brutalno

u virtuelnu čulnu svesnost o svetu,
vrlo slično meditaciji."

Ako je drhtavica oblik meditacije,
onda bih ja bio monah.

(Smeh)

Pre nego što se zapitamo

zašto bi iko želeo da surfuje
u ledenoj vodi,

voleo bih da vam malo dočaram

kako jedan dan u mom životu
može izgledati.

(Muzika)

(Video) Čovek: Jeste da smo se nadali
dobrim talasima,

ali mislim da niko nije pomislio
da će se to i desiti.

Ne mogu da prestanem da se tresem.

Užasno mi je hladno.

(Muzika)

(Aplauz)

Kris Barkard: Znači, fotograf surfa?

Iskreno, ne znam
ni da li je to pravo zanimanje.

Moji roditelji
su definitivno mislili da nije

kad sam im sa 19 godina rekao
da napuštam posao zbog tog sna:

plavo nebo, tropske plaže
i preplanulost preko cele godine.

Za mene je to bilo to.
Nije postojao bolji život.

Preznojavanje, slikanje surfera
na egzotičnim turističkim destinacijama.

Ali postojao je jedan problem.

Što sam više vremena provodio
putujući na ove egzotične lokacije,

to mi je izgledalo manje zadovoljavajuće.

Krenuo sam tražeći avanturu,
a nalazio sam samo rutinu.

To su bile stvari kao vaj-faj, televizija,
večere i stalna mobilna veza

koje su za mene bile
karakteristike turističkih mesta

na moru i onih koja nisu na moru

i vrlo brzo, to je počelo da me guši.

Počeo sam da žudim
za divljim i otvorenim prostorima

i tako sam krenuo da tražim
mesta koja su drugi otpisali

kao suviše hladna, zabačena
i opasna za surfovanje

i taj izazov me je zaintrigirao.

Krenuo sam u neku vrstu

ličnog krstaškog pohoda
protiv svakodnevice,

jer ako sam nešto shvatio,

to je da za svako zanimanje,

čak i za ono naizgled glamurozno
kao što je fotografija surfa,

postoji opasnost da postane monotono.

Tako da sam u svojoj potrazi
za razbijanjem monotonije nešto shvatio:

samo je oko trećine
Zemljinih okeana toplo,

i to samo onaj uzak pojas oko ekvatora.

Znači da, ako hoću da nađem
savršene talase,

to će verovatno biti negde gde je hladno,

gde su mora ozloglašeno burna,

i upravo sam tamo počeo da tražim.

I na svom prvom putovanju na Island,

osetio sam da sam našao
upravo ono što sam tražio.

Bio sam zadivljen
prirodnom lepotom pejzaža,

ali najvažnije, nisam mogao da verujem
da smo našli savršene talase

u tako zabačenom i surovom delu sveta.

U jednom momentu, došli smo na plažu

i zatekli ogromne komade leda na obali.

Preprečili su nam put ka surfovanju

i morali smo da ih zaobilazimo
kao u lavirintu

da bismo prošli,

i kad smo stigli,

sklanjali smo u ih stranu
pokušavajući da stignemo do talasa.

To je bilo neverovatno iskustvo
koje nikad neću zaboraviti,

jer usred tih teških uslova,

osećao sam kao da sam nabasao
na jedno od poslednjih mirnih mesta,

negde gde sam našao jasnoću
i povezanost sa svetom

koju, znao sam, nikada ne bih našao
na pretrpanoj plaži.

Bio sam navučen.
(Smeh)

Stalno sam razmišljao o hladnoj vodi

i od tada

moja karijera je fokusirana
na ta okrutna i nemilosrdna okruženja

i to me je odvelo na mesta kao što su:
Rusija, Norveška, Aljaska, Island, Čile,

Farska ostrva i još mnoga druga mesta.

Jedna od mojih omiljenih stvari
u vezi sa ovim mestima

je prosto izazov i kreativnost

koja je potrebna
da bi se samo stiglo tamo:

sati, dani, nedelje
provedene na Google Earth-u

u lociranju neke zabačene plaže
ili grebena na koji možemo da stignemo.

I kad smo stigli tamo,
vozila su bila isto tako kreativna:

motorne sanke, transporter
sovjetske vojske sa šest točkova

i nekoliko super improvizovanih letova
helikopterom.

(Smeh)

Helikopteri me jako plaše, inače.

A ovo je bila
jedna posebno neprijatna plovidba brodom

uz obalu ostrva Vankuver
do ovog zabačenog mesta za surf,

gde smo završili
bespomoćno gledajući iz vode

kako nam medvedi uništavaju kamp.

Odneli su nam hranu i delove šatora

dajući nam do znanja
da se nalazimo na dnu lanca ishrane

i da je to njihovo mesto, a ne naše.

Ali meni je to putovanje

pokazalo divljinu
kojom sam zamenio turističke plaže.

Ali tek kad sam otputovao
u Norvešku - (Smeh) -

naučio sam da stvarno cenim hladnoću.

Ovo je mesto

gde neke od najvećih
i najžešćih oluja na svetu

prave ogromne talase
koji se razbijaju o obalu.

Bili smo u ovom malom, zabačenom fjordu
na obodu arktičkog kruga.

Tamo je veća populacija ovaca nego ljudi

i ako bi nam trebala pomoć,
ne bismo mogli da je nađemo.

Bio sam u vodi fotografišući surfere

i počeo je da pada sneg.

A onda je temperatura počela da pada.

Rekao sam sebi:
"Nema šanse da izađeš iz vode.

Putovao si ovoliko dugo
i ovo je ono što si čekao:

ledeni uslovi sa savršenim talasima."

Iako nisam osećao prst
da bih pritisnuo okidač,

znao sam da nema šanse da izađem.

Tako da sam radio šta god sam mogao,
protresao ruke.

Ali u tom momentu sam osetio

nalet vetra kroz dolinu

i ono što je počelo kao susnežica
ubrzo je postalo prava mećava

i počeo sam da gubim osećaj
za to gde se nalazim.

Nisam znao da li plutam
ka otvorenom moru ili ka obali

i sve što sam mogao da razaberem
bio je slab zvuk galebova

i talasa koji se razbijaju.

Znao sam da su na ovom mestu
tonuli brodovi i padali avioni,

i dok sam plutao,
postajao sam malo nervozan.

U stvari, potpuno sam bio izbezumljen -

(Smeh) - i bio sam na granici hipotermije

i moji prijatelji su na kraju morali
da mi pomognu da izađem iz vode.

Ne znam da li sam počeo
da ulazim u delirijum ili šta već,

ali kasnije su mi rekli

da sam imao osmeh na licu sve vreme.

Upravo sam na ovom putovanju,

i verovatno baš ovom prilikom,
počeo da osećam

da je svaka fotografija dragocena,

jer je iznenada u tom momentu,

to bilo nešto
što sam bio primoran da dobijem.

I shvatio sam da me je sve to drhtanje
nečemu naučilo:

u životu nema prečica za zadovoljstvo.

Svaki vredan cilj
zahtevaće od nas da se pomučimo

bar malo,

i to malo muke koju sam imao
zbog svoje fotografije

dodalo je vrednost mom radu,
što mi je mnogo više značilo

od pukog ispunjavanja stranica časopisa.

Dao sam deo sebe na ovim mestima

i ono sa čim sam otišao

je osećaj ispunjenja
koji sam oduvek tražio.

Vraćam se na ovu fotografiju.

Lako je videti smrznute prste
i hladne zaštitne kostime

i čak i borbu da se stigne tamo,

ali pre svega, ono što ja vidim
je samo zadovoljstvo.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)