Vođe koje su uništile Afriku i generacija koja može to da popravi

Pre svoje 18. godine, Fred Svaniker je živeo u Gani, Gambiji, Bocvani i Zimbabveu. Ono što je naučio iz detinjstva širom Afrike bilo je da dok dobre vođe ne mogu da učine mnogo razlike u društvima sa jakim institucijama, u zemljama sa slabim strukturama, lideri mogu da naprave ili unište državu. U strastvenom govoru Svaniker posmatra različite generacije afričkih vođa i zamišlja kako da razvije liderstvo budućnosti.

Prvi put sam iskusio državni udar
kada sam imao 4 godine.

Zbog državnog udara,

moja porodica je morala da napusti
dom u Gani

i da se preseli u Gambiju.

Uz svu moguću sreću,

šest meseci nakon što smo stigli

i tamo su imali vojni udar.

Dobro se sećam da su me probudili
u toku noći

i da smo pokupili
nekoliko stvari koje smo mogli

i pešačili oko dva sata

do skloništa.

Skoro nedelju dana smo spavali
ispod kreveta

jer smo se plašili da bi meci mogli
da ulete kroz prozor.

Zatim, kada sam imao osam godina

preselili smo se u Bocvanu.

Ovoga puta je bilo drugačije.

Nije bilo udara.

Sve je funkcionisalo.
Odličan obrazovni sistem.

Infrastruktura je toliko bila razvijena

da su u to vreme imali
optički sistem komunikacija,

mnogo pre nego što se pojavio
u zapadnim državama.

Jedino što nisu imali

je to što nisu imali

svoju nacionalnu televizijsku stanicu,

i sećam se da sam gledao

TV iz susedne Južne Afrike

i gledao sam Nelsona Mendelu u zatvoru

kako mu nude priliku da izađe

ukoliko bi odustao
od borbe protiv aparthejda.

Ali nije.

Odbio je dok nije postigao svoj cilj

da oslobodi Južnu Afriku od aparthejda.

I sećam se da sam mislio
kako samo jedan dobar vođa

može da promeni mnogo u Africi.

Zatim, kada sam imao 12 godina,

porodica me je poslala
u srednju školu u Zimbabve.

U početku je i ovo bilo divno:

ekonomija u razvoju,
odlična infrastruktura

i činilo se kao da je to model

za razvoj ekonomije u Africi.

Završio sam srednju školu u Zimbabveu

i upisao fakultet.

Nakon šest godina sam se vratio u državu.

Sve je bilo drugačije.

Sve se raspalo u delove.

Milioni ljudi su emigrirali,

ekonomija se raspala

i odjednom je izgledalo

da je 30 godina razvoja
samo tako nestalo.

Kako je država mogla da propadne
za tako kratko vreme?

Većina ljudi bi se složila

da je to zbog načina upravljanja.

Jedan čovek, predsednik Robert Mugabe

je skoro sam odgovoran

za to što je uništio državu.

Sva ta iskustva iz života

u različitim delovima Afrike
u toku odrastanja

su mi učinila dve stvari.

Prva je da sam se zaljubio u Afriku.

Gde god sam išao,

iskusio bih izvanrednu lepotu
našeg kontinenta

i video otpornost i duh našeg naroda,

i u to vreme, shvatio sam
da želim da posvetim

ostatak svog života
da poboljšam ovaj kontinent.

I takođe sam shvatio da to zahteva

suočenje sa problemom upravljanja.

Vidite, sve te države u kojima sam živeo,

državni udari

i korupcija koju sam video u Gani, Gambiji

i Zimbabveu

su suprotni onim divnim
primerima koje sam video

u Bocvani i u Južnoj Africi
sa dobrim vođstvom.

To me je nateralo da shvatim
da će Afrika da ustaje ili pada

zbog kvaliteta naših vođa.

Neko bi možda pomislio, naravno

da je upravljanje važno svuda.

Ali ako zapamtite nešto
iz mog govora danas, neka to bude ovo:

u Africi, više nego bilo gde na svetu,

razlika koju samo jedan dobar
vođa može da napravi

je mnogo veća nego bilo gde drugde,
a evo i zašto.

To je zato što u Africi,
imamo slabe institucije,

poput sudstva, ustava,

građanskog društva i tako dalje.

Stoga, ovo je opšte pravilo
u koje verujem:

kada društva imaju jake institucije

razlika koju jedan dobar vođa može
da napravi je ograničena,

ali ako imamo slabe institucije,

onda jaki vođa

može da izgradi ili slomi državu.

Da budem malo jasniji.

Ako postanete predsednik
Sjedinjenih Država,

pomislite: "Opa, uspeo sam.

Ja sam najmoćniji čovek na svetu."

Recimo da odlučite
da proglasite neki zakon.

Iznenada, Kongres vas potapše po ramenu

i kaže: "Ne, ne, ne,
ne možete to da uradite."

Vi kažete: "Da probam ovako."

Senat dođe i kaže: "Uf, uf,

mislimo da ne možete
to da uradite."

Vi kažete, možda, "Dozvolite mi
da odštapam nešto novca.

Mislim da je ekonomiji
potreban stimulans."

Guverner Centralne banke
će pomisliti da ste ludi.

I možda vas zbog toga razreše dužnosti.

Ali ako postanete predsednik Zimbabvea,

I kažete: "Znate, stvarno mi se
dopada ovaj posao.

Mislim da bih voleo da ostanem
ovde zauvek." (Smeh)

Pa, to jednostavno možete.

Vi odlučujete da želite
da odštampate novac.

Nazovete guvernera
Centralne banke i kažete:

"Molim Vas, udvostručite zalihe novca."

On će reći: "U redu, gospodine,

da li mogu još nešto da učinim za vas?"

Ovo je moć koju imaju afričke vođe,

i to je razlog zašto oni
prave najveću razliku

na kontinentu.

Dobra vest je to što

se kvalitet vođa u Africi poboljšava.

Po mom mišljenju imamo
tri generacije vođa.

Prva generacija su oni koji su se pojavili

'50-ih i '60-ih.

To su ljudi poput Kvamea Nikrume iz Gane

i Julijusa Najrere iz Tanzanije.

Kao nasledstvo
ostavili su afričku nezavisnost.

Oslobodili su nas kolonijalizma

i odajmo im priznanje za to.

Prati ih druga generacija.

Ovo su ljudi koji nisu ništa uveli

sem pustoša u Africi.

Ratno stanje, korupciju,
kršenje ljudskih prava.

Ovo je stereotip tipičnog afričkog vođe

kojeg tipično zamišljamo:

Mobutu Sese Seko iz Zaira,

Sani Abača iz Nigerije.

Dobra vest je da je većina
tih vođa nastavila dalje,

i zamenila ih je treća generacija.

Ovo su ljudi
poput pokojnog Nelsona Mandele

i većine vođa koje vidimo danas u Africi,

poput Pola Kagamea i tako dalje.

Ove vođe nisu nikako savršene,

ali su očistili dosta nereda
druge generacije.

Zaustavili su borbu,

i zovem ih generacijom stabilizatora.

Mnogo su odgovorniji za svoje ljude,

poboljšali su makroekonomsku potlitku,

i gledamo po prvi put

rast Afrike i zapravo to je druga najbrže

rastuća ekonomska regija na svetu.

Ove vođe nikako nisu savršene,

ali su na bilo kom nivou

najbolje vođe koje smo videli
u poslednjih 50 godina.

Pa kuda krenuti?

Verujem da naredna generacija

koja dolazi nakon ovoga, četvrta,

ima jedinstvenu priliku

da preobrati ovaj kontinent.

Posebno mogu da urade dve stvari

koje prethodne generacije nisu uradile.

Prva stvar koju treba da urade

je da ostvare prosperitet za kontinent.

Zašto je prosperitet toliko važan?

Jer nijedna od pretnodnih generacija

nije mogla da reši problem siromaštva.

Afrika danas

ima najbrže rastuću populaciju na svetu,

ali i najsiromašniju.

Do 2030. godine, Afrika će imati
veću radnu snagu od Kine,

a do 2050. godine imaće najveću
radnu snagu na svetu.

Jednoj milijardi ljudi biće potreban
posao u Africi,

pa ako ne uvećavamo svoju
ekonomiju doboljno brzo,

sedimo na bombi koja otkucava,

ne samo za Afriku, već i za ceo svet.

Dozvolite mi da vam pokažem primer

jedne osobe koja je živi primer
ovog nasleđa

stvaranja prosperiteta: Leticija.

Leticija je mlada žena iz Kenije

koja je sa 13 godina morala
da napusti školu

jer njena porodica nije mogla
da joj priušti obrazovanje.

Započela je sopstveni posao uzgoja zečeva,

što je delikates u tom delu Kenije

odakle je ona.

Ovaj posao je bio toliko uspešan
da je za godinu dana

zapošljavala 15 žena

i mogla je da stvori dovoljno prihoda

da je mogla da nastavi školovanje,

i preko tih žena

je finanrisala školovanje
65-oro druge dece.

Profit koji je ostvarila

koristila je da izgradi školu,

i danas ona obrazuje

400 dece u svojoj zajednici.

A upravo je napunila 18 godina.

(Aplauz)

Drugi primer je Erik Radžaonari.

Erik potiče sa ostrva Madagaskar.

Erik je shvatio da je poljoprivreda

ključ za stvaranje poslova

u ruralnim oblastima Madagaskara,

ali je takođe shvatio da je gnojivo bilo

veoma skupa stavka
za većinu poljoprivrednika u Madagaskaru.

Madagaskar ima posebne šišmiše

koji ispuštaju ovaj izmet

koji ima veoma mnogo hranljivih sastojaka.

2006. godine, Erik je napustio
svoj posao knjigovođe

i započeo firmu za pravljenje

gnojiva od izmeta šišmiša.

Danas je Erik razvio biznis

koji obrće nekoliko miliona dolara profita

i zapošljava 70 ljudi za stalno

i drugih 800 ljudi tokom sezone

kada šišmiši najviše ispuštaju izmet.

Kod ove priče mi se dopada

to što pokazuje da se prilike
za stvaranje prosperiteta

mogu pronaći svuda.

Erik je poznat kao Betmen.

(Smeh)

Ko bi pomislio da se može napraviti

posao od više miliona dolara
uz zapošljavanje toliko ljudi,

samo iz izmeta šišmiša?

Druga stvar koju ova generacija
treba da uradi

je da stvori naše institucije.

Moraju ove institucije da naprave takvim

da nas nikada ponovo neće ucenjivati

grupa pojedinaca
kao što je Robert Mugabe.

Sve ovo zvuči sjajno

ali gde ćemo sakupiti
ovu četvrtu generaciju?

Da li samo da sedimo i nadamo se

da će se samo tako stvoriti,
ili da će nam ih podariti bog?

Ne bih rekao.

Ovaj problem je previše bitan
da bi se prepustio sudbini.

Verujem da treba da stvorimo
afričke institucije,

domaće osnovane,
koje će identifikovati i razviti

ove lidere na sistematičan,
praktičan način.

Činimo ovo u poslednjih 10 godina

putem Afričke akademije liderstva.

Leticija je jedan od naših mlađih vođa.

Danas, imamo 700 njih koji su spremni

za afrički kontinent

i u narednih 50 godina,

očekujemo da stvorimo 6000 njih.

Ali jedna stvar me muči.

Dobijali bismo oko 4000 prijava godišnje

za 100 mladih vođa koje bismo primili

na akademiju,

te sam primetio ogromnu glad
koja je postojala

za ovim treningom liderstva koji nudimo.

Ali nismo mogli da zadovoljimo broj.

Danas, najavljujem prvi put u javnosti

produženje ove vizije
za Afričku akademiju liderstva.

Gradimo 25 novih univerziteta u Africi

koji će kultivisati narednu generaciju

afričkih vođa.

Svaki kampus će imati
10 000 vođa u isto vreme

te ćemo obrazovati i razvijati

250 000 vođa u svakom trenutku.

(Aplauz)

Tokom narednih 50 godina, ova institucija

će stvoriti tri miliona
preobražavajućih vođa

za kontinent.

Moja nada je da će polovina njih

postati preduzetnici koji nam trebaju,

koji će stvarati ove poslove
koji nam trebaju,

a druga polovina

će ići u vladu

i neprofitni sektor,

i izgradiće institucije
koje su nam potrebne.

Ali neće samo učiti
akademske stvari.

Takođe će naučiti kako
da postanu vođe,

i razviće svoje veštine
kao preduzetnici.

Mislite o ovome kao o afričkoj Ajvi Ligi,

ali umesto da vas prime
zbog rezultata na SAT testovima

ili zbog količine novca koji imate

ili iz koje porodice potičete,

glavni kriterijum za ulazak
na ovaj univerzitet

biće potencijal koji posedujete

za preobraženje Afrike.

Ono što radimo predstavlja
samo jednu grupu institucija.

Ne možemo sami
da preobratimo Afriku.

Moja nada

je da će mnoge druge domaće

afričke institucije procvetati

i ove institucije će se spojiti

zajedničkom vizijom razvoja

sledeće generacije afričkih vođa,

generacije četiri,

i podučavaće ih ovoj
zajedničkoj poruci:

stvarajte poslove,
gradite naše institucije.

Nelson Mandela je jednom rekao:

"S vremena na vreme,

od generacije se traži da bude velika.

Vi možete biti ta velika generacija."

Verujem da ako pažljivo
prepoznamo i kultivišemo

sledeću generaciju afričkih vođa,

onda će nadolazeća generacija četiri

biti najbolja generacija koju je Afrika

ali i čitav svet ikada imao.

Hvala vam.

(Aplauz)