Želite da uvedete promene? Postanite "sadašnjista"

''Sećate li se vremena pre interneta?''pita Džoi Ito. ''Sećate li se kad su ljudi pokušavali da predvide budućnost?'' U ovom zanimljivom govoru, direktor MIT medijske laboratorije preskače predskazanja budućnosti i umesto toga deli novi pristup stvaranju u trenutku: graditi brzo i napredovati konstantno, bez čekanja na odobrenje ili na dokaz da imate pravu ideju. Ovakav razvoj inovacije odozdo naviše se može videti u najfascinantnijim futurističkim projektima koji nastaju danas, i to počinje, kako on kaže, tako što ste otvoreni i na oprezu kad je reč o stvarima koje se dešavaju oko vas sada. Ne budite futurista - on predlaže: budite "sadašnjista".

10. marta 2011. godine,

bio sam u MIT
laboratoriji u Kembridžu

na sastanku sa fakultetom,

studentima i osobljem,

pokušavali smo da se dogovorimo

da li bih ja trebao
biti sledeći direktor.

Te noći, u ponoć,

zemljotres jačine 9 stepeni po Rihteru

pogodio je obalu Japana.

Moja žena i porodica
su bili u Japanu,

i kako su novosti pristizale,

ja sam paničio.

Gledao sam novosti

i slušao konferencije za štampu

vladinih službenika

i elektrane Tokija,

slušao sam o eksploziji

na nuklearnim reaktorima

i tom oblaku prašine

koji se kretao ka našoj kući

koja je bila udaljena
samo 200 kilometara.

I ljudi na TV-u nam nisu govorili

o stvarima koje smo hteli da čujemo.

Hteo sam da znam šta je sa reaktorima,

šta sa radijacijom,

da li je moja porodica ugrožena.

Uradio sam ono što se
instinktivno činilo ispravnim,

to jeste, otišao sam na internet

i pokušao sam da shvatim

mogu li da preuzmem stvari u svoje ruke.

Na internetu sam pronašao brojne ljude

koji takođe pokušavaju
da saznaju šta se dešava

i zajedno smo osnovali neformalnu grupu

i nazvali je "Safecast"

i odlučili smo da pokušamo

da izmerimo radijaciju

i da iznesemo podatke svima ostalima,

pošto je bilo očigledno da vlada

to neće uraditi za nas.

Tri godine kasnije,

imamo 16 miliona stavki podataka,

dizajnirali smo
sopstvene Gajgerove brojače

čije nacrte možete preuzeti s interneta

i priključiti ih na mrežu.

Imamo aplikaciju koja vam pokazuje

većinu radijacije u Japanu

i u drugim delovima sveta.

Mi smo verovatno među najuspešnijim

građanskim naučnim projekatima

na svetu, i stvorili smo

najveću otvorenu bazu podataka
merenja radijacije.

I zanimljiva stvar ovde

jeste kako - (Aplauz) - Hvala.

Kako se gomila amatera,

koja u stvari nije znala šta radi,

nekako ujedinila

i uradila ono što nevladine
organizacije i vlada

nisu bili u stanju da urade?

I ja bih rekao da ovo
ima nekakve veze

sa internetom. To nije slučajnost.

Nije se desilo zbog sreće,

niti zato što smo to bili mi.

Pomogao je događaj

koji nas je ujedinio,

to je bio novi način da se nešto uradi

kojeg je omogućio internet

i druge stvari koje su se desile,

i želim da pričam malo

o tome šta su ti novi principi.

Dakle, sećate li se vremena

Pre Interneta? (Smeh)

Ja to zovem P.I. U redu?

P.I., život je bio jednostavan.

Stvari su bile euklidovske, njutnovske,

nekako predvidive.

Ljudi su zapravo pokušavali
da predvide budućnost,

čak i ekonomisti.

I onda se desio internet,

i svet je postao veoma komplikovan,

veoma jeftin, jako brz,

i ti Njutnovi zakoni

koje smo toliko cenili

su se ispostavili kao
obična lokalna pravila,

i shvatili smo da u ovom

sasvim nepredvidivom svetu

u kom većina ljudi koja preživljava

zapravo funkcioniše
pomoću različitih principa,

i o tome želim malo da pričam.

Pre interneta, ako se sećate,

kada biste pokušali da stvorite servise,

stvorili biste

hardverski sloj i mrežni sloj i softver

i koštalo bi milione dolara

da uradite bilo šta što je značajno.

Potrebni su milioni
da uradite nešto značajno,

da zaposlite magistra
poslovnog upravljanja

koji bi napisao plan

i nabavio novac

od ulagača ili velikih kompanija,

onda biste zaposlili
dizajnere i inženjere

da naprave stvar.

Ovo je inovativni model
"Pre Interneta", P.I.

Nakon interneta se desilo

to da je cena inovacije toliko opala

pošto su cena kolaboracije,
cena distribucije,

cena komunikacije i Murov zakon

učinili da cena isprobavanja nečeg novog

postane gotovo nula,

tako da su Gugl, Fejsbuk, Jahu,

studenti bez dozvola -

inovacija bez dozvole -

nisu imali dozvolu ni prezentacije,

samo su napravili stvar,

onda su sakupili novac,

i onda su nekako
stvorili poslovni program,

možda posle zaposle
magistre poslovnog upravljanja.

Tako da je internet
prouzrokovao inovaciju,

bar za softver i usluge

da se pređe sa modela vođenog

magistrom poslovnog upravljanja

na inovacijski model vođen
dizajnerom i inžinjerom,

i to je poguralo inovaciju do ivica,

studentskih domova, malih kompanija,

daleko od velikh institucija,

dosadnih starih institucija
koje su imale moć

i novac i autoritet.

I svi ovo znamo.
Znamo da se ovo

desilo na internetu.

Izgleda da se dešava i u drugim stvarima.

Da vam pokažem neke primere.

U medijskoj laboratoriji
ne izrađujemo samo hardver.

Bavimo se svačim.

Bavimo se biologijom, hardverom,

Nikolas Negroponte je rekao:

"Demonstriraj ili umri!",

suprotno krilatici
"Objavi ili iščezni".

koja je bila tradicionalni
način razmišljanja.

I često je govorio, demonstracija
mora da uspe samo jednom,

zato što je prvobitni način da
mi utičemo na svet

bio pomoću velikih kompanija

koje smo mi inspirisali

i stvaranjem proizvoda
kao što su Kindl ili Lego Mindstorm.

Ali danas, pomoću

iznošenja u stvarnost
po vrlo niskim cenama,

ja sada menjam moto,

i ovo je zvanična javna izjava,

Zvanično govorim: "Iznesi ili umri".

Morate izneti proizvode u stvarni svet

da bi se to računalo,

i ponekad će to biti velike kompanije,

i Nikolas može da priča o satelitima,

(Aplauz)

Hvala.

Ali moramo izaći tamo sami

a ne računati na velike institucije
da to urade za nas.

Tako da smo prošle godine
poslali studente u Šenžen,

i sedeli su na podu fabrike

sa inovatorima u Šenženu

i to je bilo zapanjujuće.

Šta se dešavalo tamo

jeste to da ste imali
sprave za proizvodnju,

oni nisu pravili
prototipove ili prezentacije.

Igrali su se sa opremom za proizvodnju

i inovirali upravo na
opremi za proizvodnju.

Industrija je bila u dizajneru,

i dizajner je bukvalno bio u industriji.

Vi biste uradili sledeće,

sišli biste do tezgi

i videli biste ove mobilne telefone.

Tako da umesto započinjanja
malih veb stranica

kao što rade klinci u Palo Altu,

klinci u Šenženu prave nove telefone.

Prave nove telefone kao
što klinci u Palo Altu

prave veb stranice,

tako da postoji džungla inovacije

koja se odvija u telefonima.

Oni naprave telefon,

siđu do tezgi, prodaju nekoliko,

pogledaju proizvode drugih
klinaca, vrate se gore,

naprave još nekoliko hiljada
i ponovo siđu.

Zar ovo ne zvuči kao softverska stvar?

Poput agilnog razvoja softvera,

A/B testiranje i ponavljanje,
i ono za šta smo mislili

da može da se radi samo sa softverom,

klinci u Šenženu rade sa hardverom.

Moj budući kolega, valjda,

biće jedan od ovih

inovatora u Šenženu.

Tako da ono što vidite,

to gura inovaciju do ivica.

Mi pričamo o 3D štampačima i sličnom

i to je odlično, ali ovo je Limor.

Ona je jedna od mojih
omiljenih diplomaca

i ovde stoji ispred Samsungovog

Tekvin uređaja sa sistemom
"Podigni i smesti".

Ova stvar može za sat
da stavi 23.000 kompnenata

na električnu tablu.

Ovo je industrija u kutiji.

Za ono za šta je nekada
bila potrebna industrija puna radnika

koji rade ručno

u ovoj maloj kutiji u Njujorku,

ona ima efikasno -

Ne mora zapravo da ode u Šenžen

da bi proizvodila.

Ona može kupiti ovu kutiju
i proizvesti je.

Tako da proizvodnja, cena inovacije,

cena prototipa, distribucije,
proizvodnje, hardvera

postaje tako niska

da se inovacija gura na ivice

i studenti i startap firme
mogu da to sagrade.

Ovo je nova stvar, ali ovo će se desiti

i ovo će se promeniti

kao što se to desilo sa softverom.

Sorona je Diponov proces

koji koristi genetički
inženjerisane mikrobe

da pretvori kukuruzov šećer u poliester.

30 posto je efikasnija od

metode sa fosilnim gorivima,

i mnogo je bolja za okolinu.

Genetski inženjering

i bioinžinjering stvaraju novu

gomilu odličnih prilika

za hemiju, za računanje, za memoriju.

Radićemo mnogo
stvari u vezi sa zdravljem,

ali verovatno ćemo uskoro

uzgajati stolice i zgrade.

Problem je u tome što Sorona
košta oko 400 miliona dolara

i potrebno je 7 godina za izradu.

Malo podseća na stare
dane mejnfrejm računara.

Stvar je u tome da cena inovacije

u bioinžinjeringu takođe opada.

Ovo je stona sprava
za sekvenciranje gena.

Nekada je sekvenciranje gena
koštalo milione dolara.

Sada to možete sa ovakvom spravom,

klinci ovo mogu raditi
u studentskim domovima.

Ovo je sastavljač gena Gen9,

i sada kada pokušate da odštampate gen,

neko u fabrici

sa pipetama sastavlja stvar ručno,

dobijete jednu grešku
na 100 osnovnih parova,

i traje dugo i košta mnogo novca.

Ova nova sprava

sklapa gene na čip,

i umesto jedne greške
na 100 osnovnih parova,

ima jednu grešku
na 10.000 osnovnih parova.

U ovoj laboratoriji,
imaćemo svetski kapacitet

štampanja gena u roku od godinu dana,

200 miliona osnovnih parova godišnje.

Ovo je kao kad smo prelazili

sa tranzistorskih radija sklopljenih ručno

na Pentijum.

Ovo će postati Pentijum bioinženjeringa,

gurajući bioinžinjering u ruke

studentskih domova i startap kompanija.

Dakle dešava se u softveru i u hardveru

i bioinženjeringu,

i ovo je osnovni novi način
razmišljanja o inovaciji.

Ovo je razvoj inovacije
odozdo naviše, demokratski je,

haotičan je, teško ga je kontrolisati.

Nije loš, ali je veoma drugačiji,

i mislim da tradicionalna pravila koja

imamo za institucije više ne funkcionišu,

i većina nas ovde se rukovodi

drugačijim principima.

Jedan od mojih omiljinh principa
je moć vučenja,

što je ideja izvlačenja resursa

iz mreže kako vam trebaju

umesto da ih gomilate u centru

i kontrolišete sve.

Tako da u slučaju priče o "Safecast"-u

nisam znao ništa kad
se desio zemljotres,

ali sam uspeo da pronađem Šona,

organizatora društvenog prostora hakera,

i Pitera, analognog hardver hakera,

kreatora našeg prvog Gajgerovog brojača,

i Dena, tvorca "Ostrva od tri milje",

sistema za nadgledanje nakon
što se Ostrvo od tri milje istopilo.

I ove ljude ne bih mogao naći

pre svega ovoga i verovatno je bolje

što sam ih našao tačno
na vreme na mreži.

Ja sam tri puta odustajao od fakulteta,

tako da mi je sistem
učenja umesto obrazovanja

blizak i drag,

ali za mene, obrazovanje
je ono što ti učine ljudi

a učenje je ono što uradiš sam sebi.

(Aplauz)

I čini se kao - tu sam pristrasan -

čini se kao da te teraju da zapamtiš

celu enciklopediju pre nego
što te puste da izađeš i igraš se,

i za mene, ja imam Vikipediju na telefonu,

i čini se kao da oni pretpostavljaju

da ćeš biti na vrhu neke planine

sasvim sam sa običnom olovkom

i smišljati šta da radiš

kad ćeš zapravo uvek biti povezan,

uvek ćeš imati prijatelje,

i možeš izvući Vikipediju kad god,

i zapravo treba da naučiš kako da učiš.

U slušaju "Safecast", gomila amatera -

kada smo započeli pre tri godine -

rekao bih da mi verovatno kao grupa

znamo više nego ijedna druga organizacija

o tome kako sakupiti i objaviti podatke

i baviti se građanskom naukom.

Kompas, a ne mape.

Ideja je ta da cena izgradnje plana

ili mapiranja nečega postaje tako skupa

i nije tako precizna niti korisna.

Tako da smo u priči "Safecast"
znali da moramo

da sakupimo podatke,
da želimo da ih objavimo,

i umesto da smislimo precizan plan,

prvo smo rekli,
nabavimo Gajgerove brojače.

Oh, nestalo ih je.

Napravimo ih. Nema dovoljno senzora.

Ok, onda možemo da stvorimo
pokretni Gajgerov brojač.

Možemo da se vozamo okolo.
Možemo naći volontere.

Nemamo dovoljno novca.
Skupimo ga na Kikstarteru.

Nismo mogli sve to da isplaniramo,

ali imajući jak kompas, na kraju

smo stigli gde smo krenuli

i meni je to slično
agilnom razvoju softvera,

ali ova ideja o kompasima je veoma bitna.

Tako da mislim da je dobra vest ta

da iako je svet veoma komplikovan,

ono što treba da radite
je veoma jednostavno.

Mislim da treba da zaustavite ovu zamisao

da radite sve po planu,

treba da prikupite sve,

i treba da budete spremni,

već da se fokusirate
na to da budete povezani,

uvek da učite,

sasvim svesni,

i super prisutni.

tako da ne volim reč "futurista".

Mislim da treba da budemo "sadašnjisti",

kao što smo upravo sada.

Hvala vam.

(Aplauz)