Treba li živeti za svoju biografiju.... ili za svoj posmrtni govor?

Unutar svakog od nas su dve osobe, tvrdi Dejvid Bruks u ovom kratkom, meditativnom govoru - onaj deo koji želi uspeh, koji gradi biografiju, i onaj deo koji traži povezanost, zajednicu, ljubav - vrednosti koje čine dostojan posmrtni govor. (Džozef Solovečik je ove delove ličnosti nazvao "Adam I" i "Adam II"). Bruks pita - možemo li da držimo ova dva dela ličnosti u ravnoteži?

Razmišljao sam o razlici između

vrlina u radnoj biografiji i na opelu.

Vrline u radnoj biografiji su one
koje navodiš u radnoj biografiji,

to su veštine koje su bitne na tržištu.

Hvalospevi su one vrline

koje se pominju na opelu

i one su dublje: ko ste, u suštini,

kakvi su vaši odnosi sa ljudima,

da li ste hrabri, nežni,
pouzdani i dosledni.

Većina nas, uključujući i mene

rekli bi da su osobine u govoru
na opelu najvažnije osobine.

Ali po mom mišljenju,
da li su te osobine

one o kojima najviše razmišljam?
Odgovor je ne.

Tako da sam razmišljao o tom problemu,

i u tome mi je pomogao

rabin, Džozef Solovečik.

On je napisao knjigu
"Usamljeni ljudi vere" 1965.

Solovečik je rekao da postoje
dve strane naše prirode,

koje je on nazvao Adam I i Adam II.

Adam I je svetovan čovek, ambiciozan

spoljašnja strana naše prirode.

Želi da gradi, stvara,
da pravi kompanije,

da stvara inovacije.

Adam II je skromna strana naše prirode.

Adam II ne želi samo da čini dobro,
već i da bude dobar,

da duhovno živi

poštuje boga,
stvaranje i naše mogućnosti.

Adam I želi da osvoji svet.

Adam II želi da se odazove pozivu
i povinuje svetu.

Adam I uživa u uspehu.

Adam II uživa u unutrašnjoj
doslednosti i snazi.

Adam I pita kako stvari funkcionišu,

Adam II se pita zašto smo ovde.

Moto Adama I je "uspeh".

Moto Adama II je
"ljubav, iskupljenje i povratak".

Solevičik je smatrao da ove dve strane

naše prirode ratuju.

Živimo u neprestanom
samosuprotstavljanju,

između spoljašnjeg uspeha
i unutrašnjih vrednosti.

A zanimljivo je, rekao bih,
kod ove dve strane

naše prirode, što one rade

različitom logikom.

Spoljašnja logika je ekonomska logika:

uloženo dovodi do uspeha,
rizik vodi ka profitu.

Unutrašnja strana naše prirode

je moralna logika i često
obrnuta logika.

Moraš da daš da bi primio.

Moraš da se predaš nečemu izvan sebe

da bi imao snagu u sebi.
Treba da savladaš želju

da bi dobio ono što hoćeš.

Da bi bili ispunjeni, morate
da zaboravite na sebe.

Da bi sebe našli, morate da se izgubite.

Živimo u društvu gde
se više voli Adam I,

i često zapostavlja Adam II.

Problem je, što te pretvaraju
u lukavu životinju koja na život

gleda kao na borbu,

i postanete hladna, proračunata osoba

koja postane neka vrsta mediokriteta,

gde shvatite da ima razlike,

između onoga što želite
da budete i onoga što jeste.

Ne zaslužujete onakav posmrtni govor
kakav želite, za koji se nadate

da će neko da ga ispriča.

Nemate dubinu ubeđenja.

Nemate emotivni tonalitet.

Nemate posvećenost ciljevima

za koje je potrebno
više od života da se ostvari.

Podsetio sam se uobičajenog
odgovora tokom istorije

kako izgraditi čvrstog Adama II,

kako produbiti karakter.

Tokom istorije, ljudi su se vraćali

svojim prošlostima,

ponekad posebnim
trenucima iz njihovog života,

njihovim detinjstvima

i često um gravitira ka prošlosti,

ka trenutku sramote,

počinjenom grehu,
nekom sebičnom činu,

propustima i površnostima,

grehu besa, grehu samosažaljenja,

pokušavajući da ugode
drugima i nedostatku hrabrosti.

Adama I čini vaša snaga.

Adama II čini vaša borba sa slabostima.

Pogledajte sebe iznutra,
pronaći ćete greh koji ste stalno

ponavljali tokom svog života,

vaš lični greh

iz koga se javljaju ostali

i borite se sa tim grehom
i rvite se sa tim grehom,

i iz te borbe, te patnje

izgrađena je dubina vašeg karaktera.

I često nismo naučeni da prepoznajemo

greh u sebi

pa nismo naučeni u ovoj kulturi

ni kako da se borimo sa njim,
kako da se

suprotstavimo i kako da se
izborimo sa njim.

Živimo u svetu gde je Adam I mentalitet

i u kome ne razumemo Adama II.

Konačno, Rajnhold Nibur

sažeo je tu suprotnost, prisutnost

Adama I i Adama II u životu,
sledećim rečima:

"Ništa što je vredno činjenja
ne može se postići u jednom životu,

zato nas nada mora spasiti.

Ništa što je istina
ili lepo ili dobro

nema smisao u bilo kom
neposrednom kontekstu istorije,

zato nas mora spasiti vera.

Ništa što činimo, koliko god dobro bilo,
ne može biti ostvareno za sebe;

zato nas mora spasiti ljubav.

Nijedno dobro delo
nije dobro iz ugla našeg

prijatelja ili neprijatelja,
kao iz našeg ličnog ugla.

Zato nas mora spasiti
konačni oblik ljubavi

a to je oproštaj."

Hvala.

(Aplauz)