Bolji toaleti, bolji život

Nedostatak toaleta u ruralnoj Indiji predstavlja veliki, smrdljivi problem. On vodi do vode lošeg kvaliteta, koja je jedan od glavnih uzročnika zaraza u Indiji i ima neproporcionalno negativan uticaj na žene. Džo Madijat predstavlja program koji bi seljanima pomogao da pomognu sebi, tako što grade sisteme za čistu, zaštićenu vodu i kanalizaciju i tako što zahteva od svih u selu da sarađuju - sa značajnim prednostima, za zdravlje, obrazovanje i čak i vladu.

Veoma je moderno i ispravno
pričati o hrani.

U svim njenim oblicima, njenim bojama,
aromama i ukusima.

Ali kada hrana prođe kroz probavni sistem,

kada je izbačena napolje kao izmet,

vise nije moderna tema.

To je prilično odvratno.

Ja sam tip koji je diplomirao od izmeta
do potpunog sranja.

(Smeh)

Moja organizacija, Gram Vikas, sto znači
"organizacija za razvoj sela",

radila je u oblasti obnovljive energije.

Najvećim delom, proizvodili smo biogas,

biogas za seoske kuhinje.

U Indiji proizvodimo biogas
koristeći životinjsko đubrivo,

koje se uglavnom, u Indiji
naziva kravljom balegom.

Ali pošto imam obzira prema oba pola,

ja bih voleo da to zovem sranje.

Ali shvativši kasnije

koliko su bitna higijenska sredstva,
i odlaganje izmeta na pravi način,

mi smo ušli u arenu sanitarnosti.

Osamdeset procenata svih bolesti u Indiji
i većini zemalja u razvoju

potiče od lošeg kvaliteta vode.

A kada pogledamo sta je uzrok
lošeg kvaliteta vode,

videćete da je to naš izuzetno loš stav
prema odlaganju ljudskog otpada.

Ljudski otpad,
u svojoj najsirovijoj formi,

nalazi svoj put nazad do vode za piće,
vode za kupanje, vode za pranje,

vode za navodnjavanje,
bilo koje vode koju vidite.

I to je uzrok
80% bolesti seoskih područja.

U indiji, nažalost samo žene nose vodu.

Za sve kućne potrebe,
žene moraju da nose vodu.

Tako da je to žalosno stanje stvari.

Mala i velika nužda se obavlja svuda.

70% stanovnika Indije
vrši nuždu na otvorenom.

Oni sede napolju,

sa vetrom u jedrima,

skrivajući svoja lica,
pokazuju svoje zadnjice,

sedeći tamo u punom sjaju.

Sedamdeset procenata Indije.

A ako pogledate na celokupni svet,

60 procenata od sveg izmeta
koji se baci na otvoreno, bace Indijci.

Fantastična odlika.

Ne znam da li mi Indijci možemo biti
ponosni na takvu odliku.

(Smeh)

Zato mi, zajedno sa mnogo sela,

počinjemo da diskutujemo kako se
pozabaviti ovom higijenskom situacijom.

Okupili smo se i formirali projekat pod
imenom MANTRA.

MANTRA je skraćeno za: mreža za kretanje
i akciju transformisanja seoskih područja.

Znači, mi pričamo o transformaciji,
transformaciji u seoskim područjima.

Sela koja se slože
da usvoje ovaj projekat,

organizuju pravnu zajednicu

čiji se generalni odbor sastoji
od svih članova koji biraju

grupu muškaraca i žena koji će
sprovoditi projekat u delo,

koji će se kasnije baviti
rukovanjem i održavanjem.

Oni su odlučili da izgrade toalet
i sobu za tuširanje.

I sa zaštićenog izvora vode,

voda će biti dopremljena na podignut
rezervoar sa vodom i prosleđena

do svih domaćinstava kroz tri slavine;

jedna u toaletu, jedna u tuš kabini,
jedna u kuhinji, 24 sata dnevno.

Šteta je što u našim gradovima,
kao što su Nju Delhi i Bombaj

nije dostupno snabdevanje vodom
24 sata dnevno.

Ali u tim selima, mi želimo da to imamo.

Postoji velika razlika u kvalitetu.

U Indiji, imamo teoriju, koja je svuda
vrlo prihvaćena

od strane vladine birokratije
i svih onih koji su bitni,

da siromašni zaslužuju siromašna rešenja

a apsolutno siromašni zaslužuju
patetična rešenja.

Ovo, u kombinaciji sa teorijom vrednom
Nobelove nagrade da je

najeftinije i najekonomičnije,

je koktel koji zadaje glavobolju a koji su
siromašni dužni da piju.

Mi se borimo protiv toga.

Mi mislimo da su siromašni
ponižavani vekovima.

Ali što se higijene tiče,

oni ne bi trebali biti ponižavani.

Higijena je više pitanje dostojanstva

nego otklanjanja ljudskog otpada.

I tako gradimo toalete i veoma često

moramo da čujemo kako su toaleti
bolji nego njihove kuće.

Ovde možete videti
da su napred dvojne kuće

a ostalo su toaleti.

I onda ti ljudi, bez ijednog izuzetka

odluče da izgrade toalet, kupaonicu.

I za to, oni se skupe zajedno,
sakupe sav lokalni materijal,

lokalni materijal kao što je krš,
pesak, agregati,

obično postoji subvencija vlade

da pokrije makar delić spoljnih materijala

kao što su cement, čelik,
oprema za toalet.

I oni izrade toalet i kupaonicu.

Takođe, neobučeni radnici, koji rade
za dnevnicu, uglavnom bez imovine,

imaju mogućnost da budu obučeni
kao zidari ili vodoinstalateri.

Dok tim ljudima traje obuka, ostali
sakupljaju materijale.

Kada je sve spremno, oni izgrade
toalet, kupaonicu

i naravno vodotoranj,
uzvišen rezervoar sa vodom.

Koristimo sistem sa dve septičke jame
da tretiramo otpad.

Iz toaleta, prljavština dolazi
u prvu septičku jamu.

Kada je puna, ona je blokirana
i otpad može da ide u drugu.

Ali mi smo otkrili da ako posadimo
drvo banane ili papaje

na periferiji tih septičkih jama,

one rastu veoma dobro zato
što upijaju hranljive materije

i dobijamo veoma ukusne banane, papaje.

Ako bilo ko od vas dođe u moj dom,

ja ću biti srećan da podelim te banane
i papaje sa vama.

Tamo možete videti završene toalete,
vodotornjeve.

Sve ovo je u selu gde je većina ljudi
čak nepismeno.

Snabdevanje vodom je 24 časa dnevno

jer se voda zagadi veoma često
kada je čuvate nepokretnu,

dete umoči njegovu ili njenu ruku u
vodu, nešto upadne u vodu.

Tako da se voda uopšte ne skladišti.
Uvek je spremna na slavini.

Tako je uzvišeni rezervoar sa vodom
konstruktovan.

Ovo je krajnji proizvod.

Zato što mora da bude visoko
i ima nešto dostupnog prostora,

dve ili tri sobe
su napravljene ispod vodotornja,

koje koriste razni seoski komiteti
za sastanke.

Imali smo jasan dokaz ogromnog
uspeha ovog programa.

Pre nego što smo počeli,
bilo je, kao i obično

više od 80 procenata ljudi koji boluju
od bolesti prenosivih vodom.

Ali posle ovoga, imamo empirijski dokaz
da 82 procenta, u proseku,

među svim tim selima,
1200 sela je završeno,

82 procenta bolesti prenošenih vodom
je smanjeno.

(Aplauz)

Žene su ranije uglavnom trošile
od šest do sedam sati dnevno noseći vodu,

posebno u letnjim mesecima,

A kada su išle da donose vodu

jer, kao što sam rekao ranije,
samo žene donose vodu,

one su vodile malu decu, žensku decu,
da nose vodu sa njima,

ili da ostanu kod kuće
i brinu o braći i sestrama.

Bilo je manje od devet procenata
ženske dece koje pohađaju školu,

čak i ako je bilo škole.

A dečaka, oko 30 procenata.

Ali sada je procenat devojčica otišao
na 90 posto a dečaka, skoro 100 posto.

(Aplauz)

Najranjiviji deo sela čine

radnici bez imovine koji rade za dnevnicu.

Zato što su završili obuku

da budu zidari , vodoinstalateri i
savijači šipki,

njihova sposobnost da zarađuju porasla je
od 300 do 400 posto.

Ovo je demokratija na delu

zato što postoji izvršno telo,
upravni odbor, komitet.

Ljudi se pitaju, ljudi upravljaju sami,

ljudi uče da rukovode svojim poslovima,

oni uzimaju budućnost u svoje ruke.

I ovo je istinska demokratija na delu.

Više od 1200 sela je ovo uradilo do sada.

Od ovoga korist ima 400 000 ljudi
i još uvek traje.

I nadam se da ce nastaviti da traje.

Za Indiju i slične zemlje u razvoju,

vojska i naoružanje,

softverske kompanije i svemirski brodovi,

nisu toliko važni kao slavine i toaleti.

Hvala vam. Mnogo vam hvala.

(Aplauz)

Hvala vam.