San koji se nismo usudili da sanjamo

Koji su vaši snovi? Bolje rečeno, koji su vaši neostvareni snovi? Den Palota sanja o vremenu u kome ćemo biti podjednako uzbuđeni, radoznali i naučno orijentisani kada se radi o razvoju naše ljudskosti kao što smo i u pogledu razvoja naše tehnologije. „Ono čega se najviše bojimo je da će nam biti uskraćena mogućnost da ispunimo naš istinski potencijal“, kaže Palota. „Zamislite život u svetu gde jednostavno priznajemo taj duboki egzistencijalni strah jedni u drugima i hrabro volimo jedni druge jer znamo da biti čovek znači živeti sa tim strahom.“

Kada pomislim na snove,

kao i mnogi od vas,

zamislim ovu sliku.

Imao sam osam godina
kada sam gledao Nila Armstronga

kako izlazi iz lunarnog modula
na površinu Meseca.

Nikada ranije nisam video tako nešto,

niti sam video tako nešto nakon toga.

Stigli smo na Mesec
zbog jednog jednostavnog razloga -

Džon Kenedi nas je obavezao
na postavljeni rok.

Bez tog roka,

još bismo samo maštali o tome.

Lenard Bernstin je rekao
da su dve stvari nužne za veliki uspeh,

plan i ne baš dovoljno vremena.

(Smeh)

Rokovi i obaveze

su sjajne lekcije Apola koje blede.

To je ono što daje značenje
izrazu „poleteti na mesec“.

Našem svetu su očajnički bile potrebne

političke vođe sa spremnošću
da postave smele rokove

za ponovno ostvarenje smelih snova
razmera projekta Apolo.

Kada pomislim na snove,

pomislim na drag kvinsice
iz Los Anđelesa i Stounvola

i milione drugih ljudi koji rizikuju sve

da bi istupili u trenutku
kada je to bilo veoma opasno,

kao i na ovu sliku Bele kuće
osvetljene duginim bojama,

da -

(Aplauz)

radi proslave prava na venčanje
gej i lezbejskih građana Amerike.

To je slika koju nisam mogao da zamislim
ni u svojim najluđim snovima

kada sam imao 18 godina,

shvatio da sam gej

i osetio se otuđen od svoje zemlje

i svojih snova zbog toga.

Zamišljam ovu sliku svoje porodice

koju nisam mogao
ni da zamislim da ću imati -

(Aplauz)

i sliku naše dece
sa ovim naslovom u rukama

o odluci Vrhovnog suda, za koji nikada
nisam ni sanjao da će biti odštampan.

Treba nam više hrabrosti
drag kvinsica i astronauta.

(Smeh)

(Aplauz)

No, želim da govorim o potrebi da maštamo

u više od jedne dimenzije,

jer postoji nešto u vezi sa Apolom
što nisam znao kada sam imao 8 godina

i nešto u vezi sa organizovanjem
gde se boje duge završavaju.

Od 30 astronauta u prvobitnim programima
Merkur, Gemini i Apolo,

samo sedam brakova je opstalo.

Te upečatljive slike astronauta
koji skakuću po Mesecu

prikrivaju alkoholizam
i depresiju na Zemlji.

Tomas Merton, trapistički monah,

kada su ga upitali u vreme Apola:

„Šta možemo da postignemo
putovanjem na Mesec

ako nismo u stanju da pređemo ponor
koji nas razdvaja od nas samih?“

Šta možemo dobiti pravom na brak

ako nismo u stanju da pređemo
preko ogorčenosti

i emocionalne udaljenosti
koja nas tako često deli od naše ljubavi?

To nije slučaj samo u braku.

Video sam najbolnije, najdestruktivnije,

najtragičnije unutrašnje sukobe
u oblasti borbe za LGBT,

obolele od side i raka dojke
i u neprofitnom aktivizmu,

sve to u ime ljubavi.

Tomas Merton je takođe pisao
o ratovima između svetaca

i o tome da „postoji rašireni oblik
savremenog nasilja

kome idealista najlakše podleže -

aktivizam i preterani rad.

Grozničavost našeg aktivizma
neutrališe naš rad na miru.

Uništava naš unutrašnji kapacitet za mir.“

Naši snovi prečesto postanu
pregrađene fiksacije

na neku budućnost

koje uništavaju našu sposobnost
da budemo prisutni u našem životu sada.

Naši snovi o boljem životu
za neko buduće čovečanstvo

ili neko drugo čovečanstvo u drugoj zemlji

udaljava nas od prelepog ljudskog bića

koje sedi pored nas
upravo u ovom trenutku.

Pa, to je prosto cena napretka, kažemo.

Možete da odete na Mesec

ili možete imati stabilnost
u porodičnom životu.

Ne možemo da pojmimo snove
istovremeno u dve dimenzije.

Ne postavljamo ciljeve
mnogo iznad stabilnosti

kada se radi o našem emocionalnom životu.

Zbog toga se naša tehnologija
za međusobne razgovore

uzdigla visoko,

a naša sposobnost da slušamo
i razumemo se međusobno

se nije pomerila sa mesta.

Naš pristup informacijama
vinuo se u visine,

a naš pristup radosti stoji na zemlji.

Međutim, ta ideja da se naša sadašnjost
i naša budućnost međusobno isključuju,

da se, kako bismo ostvarili
svoj potencijal za rad, moramo odreći

našeg dubokog potencijala za bivstvovanje,

da se broj tranzistora u kolu
može više puta udvostručiti,

ali je naš kapacitet za saosećanje,
čovečnost, spokojstvo i ljubav

nekako ograničen,

predstavlja pogrešan izbor koji guši.

Ne predlažem prosto nezanimljivu ideju

više ravnoteže između rada i života.

Šta imam od toga da provedem
više vremena sa decom kod kuće

ako sam u glavi
uvek negde drugde za to vreme?

Ne govorim čak ni o usredsređenosti uma.

Usredsređenost uma odjednom postaje
sredstvo za poboljšanje produktivnosti.

(Smeh)

Zar ne?

Govorim o sanjarenju

podjednako smelom
u pogledu našeg bivstvovanja

kao što sanjamo kada se radi
o industriji i tehnologiji.

Govorim o odvažnoj autentičnosti

koja nam dozvoljava
da plačemo jedni sa drugima,

o herojskoj poniznosti koja nam dozvoljava
da skinemo naše maske i budemo iskreni.

Naša nesposobnost
da budemo jedni sa dugima,

naš strah od plakanja sa drugima,
jeste ono što dovodi do toliko problema

koje inače toliko pomahnitalo
pokušavamo da rešimo,

od zastoja u Kongresu
do ekonomske nehumanosti.

(Aplauz)

Govorim o onome što je Džonas Solk
nazivao „Epohom B“,

novom epohom u kojoj postajemo
pojednako uzbuđeni, radoznali

i naučno orijentisani
prema razvoju našeg čovečanstva

kao i kada je u pitanju
razvoj naše tehnologije.

Ne treba da zaziremo od ove mogućnosti

samo zato što je baš i ne razumemo.

Postojao je period
u kom nismo razumeli svemir.

Ili, zato što smo naviknutiji
na tehnologiju i aktivizam.

To je prava definicija
zaglavljenosti u zoni komfora.

Sada se osećamo vrlo ugodno dok zamišljamo
nezamisliva tehnološka dostignuća.

U 2016. godini, sama dimenzija našeg bića

vapi za svojim udelom u našoj mašti.

Svi smo ovde da bismo sanjali,

ali moguće je, ako ćemo iskreno,

da svako od nas juri za sopstvenim snom.

Znate, razmatranje imena tako da vidim
ko može da mi pomogne oko mog sna,

ponekad dok gledamo
mimo čovečnosti druge osobe.

Ne mogu sad da se zamajavam sa tobom.
Imam ideju o spasavanju sveta.

Zar ne?

(Smeh)

Pre mnogo godina, nekada davno,
imao sam divnu kompaniju

koja je organizovala duga putovanja
radi herojskog građanskog angažovanja.

Imali smo sledeću mantru:

„Čovek. Dobar. Budi oba.“

Podsticali smo ljude
da neobuzdano eksperimentišu sa dobrotom.

Na primer: „Pomozite svima
da postave šatore.“

A bilo je mnogo šatora.

(Smeh)

„Idite da svima kupite sladoled.“

„Pomozite ljudima
da poprave probušenu gumu

čak i ako znate da će vam
biti duži red za večeru.“

Ovo se stvarno primilo kod ljudi,

toliko da, kad bi vam se probušila guma
na događaju „Vožnja protiv side“,

imali biste problema da je popravite
jer bi vas toliko ljudi pitalo

da li vam treba pomoć.

Na nekoliko dana smo
za desetine hiljada ljudi

stvorili te svetove
za koje su svi govorili

da su bili takvi kako bi oni voleli
da svet uvek bude.

Šta ako bismo sproveli eksperiment
stvaranja takvog sveta

narednih nekoliko dana?

Umesto da priđete nekome
i upitate ga: „Čime se bavite?“,

upitajte ga „Koji su vaši snovi?“

ili „Koji su vaši neostvareni snovi?“

Znate, „TED“. Starati se
o snovima jedni drugima.

(Aplauz)

Možda je u pitanju
„Hoću da ostanem trezan“

ili „Hoću da napravim
kućicu na drvetu sa svojim detetom.“

Znate, umesto da priđete osobi
koju svako želi da upozna,

priđite osobi koja je sasvim sama

i pitajte je da li bi htela na kafu.

Mislim da se najviše bojimo

toga da će nam biti uskraćena prilika
da ostvarimo svoj puni potencijal,

da smo rođeni da bismo maštali

i da bismo mogli umreti,
a da nikada ne dobijemo šansu.

Zamislite život u svetu
gde jednostavno prepoznajemo

taj duboki egzistencijalni strah
jedni u drugima

i hrabro volimo jedni druge jer znamo

da biti čovek znači živeti sa tim strahom.

Vreme je da maštamo
istovremeno u više dimenzija,

a na nekom mestu koje prevazilazi
sve te čudesne stvari

koje možemo, hoćemo i moramo da ostvarimo,

nalazi se područje
svih neverovatnih stvari koje možemo biti.

Vreme je da zakoračimo u tu dimenziju

i da priznamo činjenicu
da i tamo imamo snove.

Kada bi Mesec mogao da sanja,

mislim da bi to bio njegov san za nas.

Čast je biti ovde sa vama.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)