Kako oživeti neki kraj - maštom, lepotom i umetnošću

Tijester Gejts, grnčar po struci, a društveni aktivista po zvanju, želeo je da uradi nešto dobro zbog žalosnog stanja u njegovom kraju, u južnom delu Čikaga. To je i učinio, pretvorivši napuštene zgrade u centre zajednice, koji povezuju i inspirišu one koji još žive tamo (i da privuče i one koji nisu odande). U ovom strastvenom govoru Gejts opisuje svoje napore da izgradi minijaturni Versaj u Čikagu i deli sa nama svoje žarko ubeđenje da kultura može da bude katalizator za društveni preobražaj u bilo kom gradu, bilo gde.

Ja sam grnčar,

što deluje kao prilično skromno zanimanje.

Mnogo znam o ćupovima.

Pravim ih oko petnaest godina.

Ono što me zaista uzbuđuje
tokom umetničkog rada

i školovanja za grnčara

je da brzo naučite kako da napravite
nešto sjajno ni od čega;

to da sam mnogo vremena proveo za točkom
sa brdom gline, isprobavajući stvari,

kao i to da su granice
mojih kapaciteta i sposobnosti

zasnovane na mojim rukama i mašti;

to da, ako sam hteo
da napravim stvarno lepu činiju,

a nisam znao da napravim postolje,

morao sam i to da naučim

i da mi je taj proces učenja
mnogo pomogao u životu.

Osećam da, kao grnčar,

počinjete da učite
kako da oblikujete svet.

Često sam, kao umetnik

želeo da se osvrnem

na važne trenutke
iz istorije SAD ili sveta,

gde se dešavaju teške stvari,

ali kako govoriti o teškim stvarima

bez izdvajanja ljudi iz konteksta?

Da li sam mogao da iskoristim umetnost

kao što su ova stara,
iskidana vatrogasna creva iz Alabame

da bih govorio o složenosti
građanskih prava '60-ih godina?

Da li je moguće da govorim
o očevim i mojim radnim projektima?

Moj otac je bio krovopokrivač,
građevinac, mali preduzimač,

a sa 80 se penzionisao,
a ja nasledio njegov kotlić za katran.

Kotlić za katran ne zvuči
kao neko nasledstvo. I nije.

Bio je smrdljiv i zauzimao je
mnogo prostora u mom ateljeu,

ali sam upitao oca da li ima volje
da zajedno stvaramo umetnost,

da li bismo mogli da ponovo osmislimo,
da ni iz čega stvorimo nešto posebno

i da li bismo kroz uzdizanje
ovog materijala i kroz očevu veštinu

mogli da započnemo razmišljanje
o katranu na nov način, kao o glini,

oblikujući ga na drugi način,

što bi nam pomoglo
da zamislimo šta bi bilo moguće.

Posle gline, okrenuo sam se
različitim materijalima

i moj atelje se prilično razvio,
jer sam mislio:

„Nije stvar samo u materijalu,
već u sposobnosti preoblikovanja.“

Postao sam sve zainteresovaniji
za ideje i sve više stvari

koje su se dešavale izvan ateljea.

Da biste imali bolju predstavu,
živim u Čikagu.

Sad živim u južnom delu,
ali potičem iz zapadnog Čikaga.

Za one koji nisu iz Čikaga
ovo ništa ne znači,

ali da nisam pomenuo
da sam iz južnog dela,

mnogi bi se u tom gradu naljutili.

Živim u blizini Grand Krosinga.

Ovaj kraj je imao i lepše periode.

Nije uopšte zatvorena zajednica.

Mnogi napuštaju moj kraj,

a dok sam ja bio zauzet grnčarijom

i stvaranjem umetničkih dela
i umetničke karijere,

svašta se dešavalo
u neposrednoj blizini mog ateljea.

Svi smo upoznati
sa neuspehom na stambenom tržištu,

sa izazovima propadanja,

a imam osećaj da više pominjemo
neke gradove u odnosu na druge,

ali mislim i da se mnogi američki,
a i drugi gradovi,

suočavaju sa izazovom propadanja,

napuštenim zgradama
sa kojima ljudi više ne znaju šta da rade.

Pomislio sam: „Da li postoji način

da ove zgrade postanu produžetak
ili proširenje moje umetničke prakse?“

Ako bih podelio mišljenje
sa drugim kreativcima -

arhitektama, inženjerima,

ljudima koji se bave finansijama
u poslu sa nekretninama -

možda bismo zajedno
mogli da smislimo

da na neki složeniji način
preoblikujemo gradove.

Tako sam kupio jednu zgradu.

Bila je zaista pristupačna.

Sredili smo je.

Ulepšali smo je najbolje što umemo,
samo da bi se nešto događalo

u mojoj ulici.

Kad sam kupio zgradu
za oko 18 000 dolara,

nije mi ostalo novca.

Počeo sam jedan performans -
da čistim zgradu.

To je umetnička predstava,
ljudi bi dolazili,

a ja bih počeo da čistim,

jer su i metla i čišćenje
bili besplatni.

Upalilo je.

(Smeh)

Zatim smo koristili zgradu za izložbe,
za male zakuske,

i shvatili smo da ta zgrada
u mojoj ulici, Dorčester -

sada smo ulicu nazvali
„Projekat Dorčester“ -

ta zgrada je postala mesto okupljanja

za izvođenje različitih aktivnosti.

Pretvorili smo zgradu
u ono što danas nazivamo „Kuća arhive“.

U njoj su se dešavale neverovatne stvari.

Veoma značajni ljudi
u gradu i izvan njega

našli su se ovde u kraju.

Tada sam osetio

da možda postoji veza
između prethodnog bavljenja grnčarstvom

i ove novine koja je počela da se razvija,

koja je polako počela da ponovo oblikuje

predstave ljudi o južnom kraju grada.

Od jedne kuće nastalo je još nekoliko,

a uvek smo pokušavali da sugerišemo

da nije samo važno stvoriti lep prostor,

nego je bitan i sadržaj
koji se unutar te zgrade događa.

Nismo razmišljali samo o razvitku,

već i o programu,

o mogućim vezama koje se mogu ostvariti

među kućama, među susedima.

Ova zgrada je postala
ono što nazivamo „Kuća slušanja“,

a imala je kolekciju odbačenih knjiga

iz korporacije „Izdavaštvo Džonson“,

kao i druge knjige
iz stare knjižare koja se zatvorila.

Hteo sam, u stvari, da oživim
ove zgrade kako god sam mogao,

sa bilo čim, bilo kim
ko bi mi se pridružio.

U Čikagu postoje neverovatne građevine.

Ova zgrada je bila
stecište narkomana u ulici,

a kada je postala napuštena,

ukazala se prilika da se zamislimo
šta bi se tu moglo događati.

Ovo mesto smo pretvorili
u nešto što zovemo „Crnački bioskop“.

Taj bioskop je predstavljao mogućnost
da se u kraju prikažu filmovi

koji su bili od značaja
za ljude u mojoj okolini,

da smo mogli da prikažemo
neki stari film Melvina Van Piblsa

ako smo to hteli.

Mogli smo prikazati „Autoperionicu“
ako smo hteli.

To bi bilo fenomenalno.

Uskoro smo prerasli zgradu

i morali smo se seliti u veći prostor.

„Crnački bioskop“, nastao od mrvice gline,

morao je da preraste u veći komad,
a sada je to moj atelje.

Shvatio sam da za one među vama
koji su vezani za neke oblasti,

ono što ja radim u ovim zgradama

koje su bile napuštene,

nisu više imale staru namenu,

a gradska politika kaže:

„Stambena zgrada mora ostati stambena“,

ali šta se radi u krajevima kad više niko
nije zainteresovan da živi tamo?

Kada su ljudi koji su imali
način da odu već otišli?

Šta da radimo sa ovim napuštenim zgradama?

Hteo sam da ih oživim kulturom.

Shvatili smo da je sve ovo
bilo toliko uzbudljivo svima,

a i ljudi su se odazivali da rade,
da smo morali da tražimo veće zgrade.

Kad smo našli veće zgrade,

morali smo delimično razmišljati
i o resursima koji su neophodni pri ovome.

Ova banka, koju smo nazvali
„Banka umetnosti“, bila je u lošem stanju.

Bilo je skoro dva metra stajaće vode.

Bio je to težak projekat za finansiranje

jer banke nisu bile
zainteresovane za ovaj kraj,

jer ljudi nisu bili zainteresovani
za ovaj kraj

jer se tamo ništa nije dešavalo.

Bilo je prljavo. Nije bilo ničega.
Bilo je u nedođiji.

Počeli smo razmišljati
šta bi se ovde moglo odigravati?

(Aplauz)

Kad su se proširile glasine po mom kraju

i mnogi su počeli dolaziti,

uvideli smo da banka može biti centar

za izložbe, arhivu, muzičke predstave,

i da postoje ljudi
koji su sada zainteresovani

da budu u susedstvu ovih zgrada
jer smo uneli neku toplinu,

razbuktali smo vatru.

Jedna od arhiva koja će tamo biti
pripada korporaciji „Izdavaštvo Džonson“.

Počeli smo sakupljati
suvenire iz američke istorije

od ljudi koji žive ili su živeli u kraju.

Neke od ovih slika
su prikazi poniženih crnaca,

što je istorija
čiji je sadržaj problematičan,

a koje je mesto bolje od kraja

gde mladi stalno preispituju
svoj identitet,

za razgovor o složenosti rasa i staleža?

Banka, na neki način,
predstavlja centar,

gde pokušavamo da stvorimo
čvrsto jezgro kulturne aktivnosti,

a ako bismo umnožili centre

i to povezali
sa privlačnim zelenilom u okruženju,

da zgrade koje smo kupili i obnovili,

a sada ih ima oko 60 ili 70,

da ako bismo tu nekako smestili
minijaturni Versaj povrh svega

i nekako povezali ove zgrade
predivnim zelenim pojasom -

(Aplauz) -

onda bi ova mesta,
gde ljudi nikad nisu želeli da budu,

mogla postati važne destinacije

za ljude iz čitave zemlje i sveta.

Na neki način se osećam kao grnčar,

jer se bavimo stvarima
koje zavise od nas;

pokušavamo svojim umećima

da osmislimo sledeću posudu
koju želimo napraviti.

To je prešlo put od posude
do kuće, ulice, naselja,

do kvarta kulture,
do razmišljanja o gradu

i na svakom koraku sam naučio
neke stvari koje nisam znao.

Nisam nikada u životu toliko naučio
o zakonu zoniranja.

Nisam ni mislio da ću morati.

Kao rezultat toga, mislim da ima prostora
ne samo za moje umetničko delovanje,

već i za mnoge druge umetničke prakse.

Počeli su da nas zapitkuju:

„Tijestre, kako ćeš napredovati?“

i „Kakav je tvoj plan održivosti?“

(Smeh) (Aplauz)

Shvatio sam da ne mogu
da prenesem svoje ideje,

da ono što se čini
da je neophodno u gradovima

kao što je Akron u Ohaju,
Detroit u Mičigenu i Geri u Indijani,

je da tamo postoje ljudi
koji već veruju u svoja mesta,

koji žarko žele da ta mesta ulepšaju,

a da su često
oni koji su predani svojim naseljima

odsečeni od potrebnih resursa
neophodnih za boljitak,

ili nisu u vezi sa ljudima

koji bi mogli pomoći
da se neke stvari dese.

Sada smo počeli da savetujemo
ljude širom zemlje

kako da krenu sa onim što imaju,

kako da krenu sa stvarima
koje su im u okolini,

kako da ni od čega naprave nešto,

kako da preoblikuju svoj svet
u svom neposrednom okruženju,

u svojoj ulici,
ili da to urade na nivou grada.

Hvala mnogo.

(Aplauz)

Džun Koen: Hvala.

Gledajući ovo, mnogi će se zapitati
isto što i Vi na kraju:

kako se ovo može postići
i u njihovim gradovima?

Ne možete preneti svoje ideje.

Dajte nam neke ideje iz vaše strategije

o tome šta neko
ko je inspirisan svojim gradom

može da uradi da bi pokrenuo
projekte slične Vašim?

Tijester Gejts:
Jedna od najvažnijih stvari

je razmišljanje ne samo o jednom projektu,

recimo, o nekoj staroj kući,

nego o vezi između stare kuće,

lokalne škole, male bakalnice -

da li postoji nekakva sinergija
među ovim stvarima?

Da li možete podstaći
te ljude na razgovor?

Čini mi se da, i kada kraj propadne,

ljudi još uvek imaju nade.

Kako otkriti žilu kucavicu
u tim mestima, ostrašćene ljude,

kako oživeti stare borce,

koji su rintali 20 godina,
da dopune baterije, radi svog mesta?

Neko mora to da uradi.

Da sam tradicionalni graditelj,
pričao bih samo o građevinama

i o postavljanju znaka „Izdaje se“
na njihove prozore.

Mislim da je potrebno
organizovati više od toga,

da postoji način
da više razmišljate o tome

kakve poslove želite da razvijate tamo.

Zatim, da li ima u tom kraju ljudi

koji žele da razvijaju
te poslove sa nekim.

Mislim da to ne treba da se tiče
samo kulture ili stanovanja;

mora biti ponovno oživljavanje
ekonomskog izvora.

Prava je stvar misliti o svemu tome.

DžK: Teško je ponovo zapaliti iskru

posle 20 godina mučenja.

Da li ste našli pravi način
da se to prevaziđe?

TG: Da, mislim da sada
postoji mnogo primera

da ljudi čine neverovatne stvari,

ali te metode su ponekad
kao kada mediji stalno govore

da se samo nasilje dešava na nekom mestu.

Onda, zasnovano na vašoj veštini
i određenom kontekstu,

šta možete uraditi u svom kraju

da biste se borili
protiv nekih od tih stvari?

Shvatio sam da,
ako ste ljubitelj pozorišta,

organizujte festivale na otvorenom.

Nekada nemamo resurse
u određenim krajevima

da uradimo nešto spektakularno,

ali ako možemo uveriti ljude

koji pripadaju kraju

i ljude koji će podržavati
lokalne događaje,

kada ih sve spojimo,

mislim da se mogu desiti
neverovatne stvari.

DžK: Veoma zanimljivo.

Kako možete znati
da projekti koje stvarate

zapravo služe ugroženima,

a ne samo nekoj grupi vegetarijanaca
zainteresovanoj za nezavisne filmove,

a koja bi se možda uključila
da iskoristi projekat?

TG: Mislim da je to tačka
na kojoj počinju da se javljaju prepreke.

DžK: Da čujemo.
TG: Trenutno je u Grend Krosingu

99 posto stanovnišva crnačko,
ili bar ljudi koji žive u njemu,

ali znamo da se u ovom mestu
vlasnici nekretnina

razlikuju od onih
koji su svakodnevno na ulicama.

Razumno je reći da je Grend Krosing

već u procesu da postane
drugačiji od onoga kakav je sada.

Ipak, da li postoje načini da se razmišlja
o građevinskim ili zemljišnim fondovima

ili o razvoju uz pomoć
neprofitnih organizacija

koje počinju da stavljaju pod zaštitu
neke od prostora,

jer kada u gradu imate
7 500 praznih parcela,

želite da se tamo dešava nešto,

ali vam trebaju entiteti
koji nisu samo zainteresovani za razvoj,

nego i oni koji su zainteresovani
i za deo vezan za stabilizaciju,

a ponekad osećam da su oni
koji se bave razvojem zaista motivisani,

ali sa druge strane, svest o području

više ne postoji.

Kako možete započeti
ojačavanje organizacija kontrole

koje bi vas uverile
da se dostupni resursi

novodolazećim ljudima

mogu distribuirati i onima
koji dugo žive ovde.

DžK: To ima smisla.
Još jedno pitanje -

ubedljivi ste kada pričate o lepoti,
o važnosti lepote i umetnosti.

Drugi smatraju da bi se sredstva
mogla bolje utrošiti

na neke osnovne usluge za ugrožene.

Kako se borite
sa takvim pogledima na stvari?

TG: Mislim da je lepota osnovna usluga.

(Aplauz)

Često sam uviđao da,
kada postoje resursi

koji nisu dostupni nekim gradovima,

krajevima ili zajednicama
sa manjkom resursa,

onda je kultura ono
što može da pokrene stvari.

Ni ja nisam svemoćan,

ali ako možete da krenete sa kulturom

i podstaknete ljude
da ulažu u svoje mesto življenja,

i drugi sadržaji će se razvijati,

i tada ljudi mogu zahtevati,
podneti poetski zahtev,

a onda i politički zahtevi
neophodni za buđenje naših gradova

postaju veoma poetski.

DžK: Zvuči skroz razumno.

Tijestere, hvala Vam
što ste danas bili s nama.

Hvala. Tijester Gejts.

(Aplauz)