Osloboditi inteligenciju, strast, moć devojaka

Dobitnica Nobelove nagrade za mir, Lejma Gbouvi, priča dve priče - o promeni u svom životu i o neiskorišćenom potencijalu devojaka širom sveta. Možemo li promeniti svet tako što ćemo pružiti šansu devojkama da razviju svoje potencijale?

Često držim pedavanja

širom sveta,

i ljudi me pitaju

o izazovima,

mojim trenucima

i o stvarima zbog kojih se kajem.

1998.:

kao samohrana majka četvoro dece,

tri meseca nakon rođenja
mog četvrtog deteta,

počela sam da radim

kao asistent istraživača.

Otišla sam u severni deo Liberije.

U sklopu posla,

selo mi je obezbedilo smeštaj

kod samohrane majke

i njene kćeri.

Ispostavilo se da je ta devojčica

jedina u tom selu

koja je upisala

deveti razred.

Ljudi u selu su joj se podsmevali.

Druge žene su njenoj majci često govorile:

"Ti i tvoje dete

ćete umreti siromašne."

Posle dve nedelje rada u tom selu,

došlo je vreme za povratak.

Majka je došla kod mene, klekla

i rekla: "Lejma, povedi moju kćer.

Želim

da bude medicinska sestra."

Živela sam u velikom siromaštvu,
u kući svojih roditelja,

i nisam mogla to da priuštim.

Sa suzama u očima,

rekla sam: "Ne."

Dva meseca kasnije,

odlazim u drugo selo,

sa istim zadatkom,

i ponudili su mi da živim
sa upravnikom sela.

Njegova žena ima tu devojčicu,

iste boje kao i ja,

potpuno prljavu.

Po čitav dan ona je tumarala okolo

samo u svom donjem vešu.

Kada sam upitala: "Ko je to?",

žena mi je odgovorila: "To je Vei.

Njeno ime znači svinja.

Majka joj je umrla na porođaju,

a niko nije imao pojma ko je njen otac."

Te dve nedelje, ona je
postala moj saputnik,

spavala je pored mene.

Kupila sam joj staru odeću

i njenu prvu lutku.

Veče pre nego što je trebalo da odem,

došla je u moju sobu

i rekla: "Lejma, ne ostavljaj me ovde.

Želim da pođem s tobom.

Želim da idem u školu."

Veoma siromašna, bez novca,

živeći u kući s mojim roditeljima,

ponovo sam rekla: "Ne."

Dva meseca potom,

u oba sela je izbio rat.

Ni danas ne znam

gde su te devojčice.

Godina 2004.

Na vrhuncu našeg aktivizma,

ministar Liberije me je pozvao

i rekao: "Lejma, imam za tebe
jednu devetogodišnjakinju.

Hoću da je odvedeš kući

jer nemamo sigurne kuće."

Ovo je priča te devojčice:

silovao ju je

njen deda sa očeve strane

svakog dana, šest meseci.

Došla je kod mene naduvena,

veoma bleda.

Svake noći kada bih se vratila
sa posla i legla na hladan pod,

ona bi legla pored mene

i rekla: "Tetkice, želim da budem dobro.

Želim da idem u školu."

2010.:

Mlada žena stoji ispred predsednice Sirlif

i priča svoju priču

kako ona i njena braća
i sestre žive zajedno,

a roditelji su im poginuli u ratu.

Ima 19 godina. Sanja o tome da se školuje

kako bi mogla da ih izdržava.

Sportski je građena.

Jedna od stvari koja se desila

je ta da je konkurisala za stipendiju.

Punu stipendiju. Dobija je.

Njen san da ide u školu,

njena želja da se obrazuje,

konačno su ostvareni.

Odlazi u školu prvog dana.

Profesor fizičkog

koji je odgovoran za njen program

je zamoli da izađe iz učionice.

Sledeće tri godine,

je bila osuđena na

seksualne odnose sa njim svakog dana

za uslugu što ju je pustio u školu.

Globalno, postoji politika,

internacionalni instrumenti,

vođe poslova.

Veliki ljudi su se obavezali

da ćemo zaštititi našu decu

od požude i straha.

Postoji Povelja o pravima
deteta Ujedinjenih nacija.

Iz zemalja poput Amerike dolaze inicijative
kao što je "Nijedno dete zanemareno".

Druge zemlje imaju različite stvari.

Postoji milenijumski pokret
koji se zove "Tri"

i fokusiran je na devojčice.

Sva ova izuzetna dela izuzetnih ljudi

posvećena usmeravanju mladih ljudi

ka onome gde bismo
globalno želeli da budu,

su po mom mišljenju propala.

Na primer, u Liberiji,

je trudna

svaka treća od deset tinejdžerki.

Maloletničko prostituisanje je na vrhuncu.

U jednoj zajednici su nam rekli,

da kada se probudiš ujutru

ugledaš upotrebljene kondome
kao papiriće od žvaka.

Čak i dvanaestogodišnjakinje
rade kao prostitutke,

za manje od dolar za jednu noć.

To je srceparajuće, to je žalosno.

A onda me je neko pitao,

baš pre mog izlaganja ovde,
pre nekoliko dana,

"Pa, ima li nade?"

Pre par godina, nekoliko mojih prijatelja

je odlučilo da treba da premostimo jaz

između naše generacije

i generacije mladih žena.

Nije dovoljno reći

imate dva laureata Nobelove
nagrade u republici Liberiji,

kada su pri tome vaše devojčice na ulicama

i to bez nade, ili bar tako izgleda.

Stvorili smo pokret

nazvan "Projekat za pomoć
mladim devojkama".

Posećujemo seoske zajednice

i radimo isto ono što
se radi u ovoj prostoriji,

a to je - stvaramo atmosferu.

Kada ove devojčice sednu,

vi date šansu inteligenciji,

date šansu strasti,

date šansu posvećenosti,

date šansu usredsređenosti,

date šansu velikim vođama.

Do danas smo radili
sa više od 300 devojčica.

Neke od tih devojaka

koje su stidljivo ušle u sobu

su preuzele odvažne korake,
kao mlade majke,

da izađu i da se zalažu

za prava drugih mladih žena.

Jedna mlada žena koju sam srela,

tinejdžerka sa četvoro dece,

nikada nije pomišljala da završi školu,

uspešno je diplomirala;

nikada nije pomišljala da studira,

upisala se na fakultet.

Jednog dana mi je rekla:

"Želim da završim fakultet

i izdržavam svoju decu."

Živi na mestu gde ne može doći do novca

za školovanje.

Prodaje vodu, sokove,

kartice za mobilne telefone.

Pomislili biste da štedi taj novac

i ulaže u svoje obrazovanje.

Zove se Huanita.

Ona taj novac daje

samohranim majkama u svojoj zajednici

koje šalje nazad u školu.

Ona kaže: "Lejma, moja želja

je da se obrazujem.

A ako ja ne mogu da se obrazujem,

kada vidim da se neka
od mojih sestara obrazuje,

moja želja se ostvaruje.

Želim bolji život.

Želim hranu za moju decu.

Želim da prestane seksualno zlostavljanje
i iskorištavanje u školama."

Ovo je san afričke devojke.

Pre nekoliko godina,

živela je jedna afrička devojčica.

Imala je sina

koji je želeo komadić krofne

jer je bio jako gladan.

Ljuta, frustrirana,

zaista uznemirena

stanjem svog društva

i stanjem svoje dece,

ova mlada devojka je osnovala pokret,

gde su se obične žene

udružile da bi

se izborile za mir.

Ja ću ispuniti tu želju.

Ovo je želja druge afričke devojke.

Nisam uspela da ispunim
želje te dve devojke.

Nisam uspela.

Ovo su bile stvari koje su prolazile
kroz glavu tim mladim ženama -

nisam uspela, nisam uspela, nisam uspela.

Ja ću uraditi to.

Žene su izašle,

usprotivile se brutalnom diktatoru,

govorile bez straha.

Ne samo da je želja za
parčetom krofne ispunjena,

već je i želja za mirom ispunjena.

Ova mlada žena

je takođe želela da ide u školu.

Išla je u školu.

Ova mlada žena je želela
da se dese i druge stvari,

i one su se desile.

Danas sam ja ta mlada žena,

dobitnik Nobelove nagrade.

Na putu sam

da ispunim želju,

koliko je to u mojoj moći,

želju mladih afričkih devojaka -

da se obrazuju.

Osnovali smo fondaciju.

Dajemo pune četvorogodišnje stipendije

devojčicama iz sela u kojima
vidimo potencijal.

Ne tražim mnogo od vas.

Takođe sam posetila mesta
u Sjedinjenim Američkim Državama,

i znam da devojke iz ove zemlje

takođe imaju želje,

za boljim životom negde u Bronksu,

za boljim životom

negde u Los Anđelesu,

za boljim životom negde u Teksasu,

za boljim životom negde u Njujorku,

za boljim životom

negde u Nju Džerziju.

Hoćete li da mi se pridružite u pokušaju

da pomognemo toj devojci,

bilo da je ona iz Afrike ili Amerike

ili Japana

da joj ispunimo želju,

njen san,

da dostigne taj san?

Zato što svi ovi

veliki inovatori i izumitelji

sa kojima smo razgovarali
i koje smo videli

poslednjih nekoliko dana,

takođe sede i u skrivenim ćoškovima

širom sveta,

i sve što traže od nas

je da stvorimo tu atmosferu koja će

osloboditi inteligenciju,

osloboditi strast,

osloboditi sve divne stvari

koje nose u sebi.

Putujmo zajedno. Putujmo zajedno.

Hvala vam.

(Aplauz)

Kris Anderson: Hvala vam mnogo.

Upravo sada u Liberiji,

šta je to

što vam najviše smeta?

LG: Tražili su mi da vodim

Pokret mira Liberije.

Kao deo mog posla,

obilazim

različita sela i gradove -

13,15 sati na prašnjavim putevima -

i nema zajednice u kojoj sam bila,

a u kojoj nije bilo
inteligentnih devojčica.

Na žalost,

vizija velike budućnosti,

ili san o velikoj budućnosti,

samo je san,

jer se susrećete sa svim tim porocima.

Tinejdžerska trudnoća je,
kao što sam rekla, epidemija.

Dakle, ono što me brine

je to da sam bila tamo,

i nekako sam došla i ovde,

a ne želim da budem jedina

koja je ovde dospela.

Tražim načine

da druge devojke budu uz mene.

Želim da, kada se za 20 godina osvrnem,

vidim da jedna devojka iz Liberije,

Gane, Nigerije, Etiopije

stoji na ovoj TED pozornici.

I možda, samo možda, kaže:

"Zbog te žene koja je dobila
Nobelovu nagradu

ja sam danas ovde."

Veoma sam zabrinuta

kada ih vidim beznadežne.

Ali ipak nisam tako pesimistična,

jer znam da mi ne treba mnogo

da bih ih podstakla.

KA: Podelite sa nama jednu stvar

koja se desila prošle godine,
a koja budi nadu,

i kojoj ste bili svedok.

LG: Mogu da vam pričam
o mnogim takvim primerima.

Ali prošle godine

smo otišli u selo iz kojeg
je predsednica Sirlif,

otišli smo da radimo sa devojčicama.

Nismo mogli da nađemo 25 devojčica

u srednjoj školi.

Sve ove devojčice su išle u rudnik zlata,

a uglavnom su bile prostitutke

i radile razne stvari.

Okupili smo 50 devojaka

i radili sa njima.

To je bilo na početku izbora.

To je mesto gde žene nikada -

čak ni one starije -

nisu čak ni sedele u društvu muškaraca.

Ove devojke su se udružile,
formirale grupu

i započele kampanju

za registraciju glasača.

To je zaista pravo ruralno mesto.

A slogan koji su koristile je bio:

"Čak i lepe devojke glasaju."

Uspele su da okupe mlade žene.

Ali nisu samo to uradile.

Otišle su do onih koji su se kandidovali

i pitali ih: "Šta je to

što ćete pružiti devojkama ove zajednice

kada pobedite?"

Jedan od tih ljudi

koji je već imao mesto je bio vrlo -

Liberija ima jedan od najstrožih
zakona o silovanju,

on je bio jedan od onih koji
se zaista bore u parlamentu

da preobliče taj zakon

jer ga je nazvao varvarskim.

Silovanje nije varvarsko,
ali zakon, rekao je, jeste.

A kada su devojke počele
da razgovaraju s njim,

bio je veoma neljubazan.

Te mlade devojke su
se okrenule i rekle mu:

"Zbacićemo te sa položaja."

On danas više nije na tom položaju.

(Aplauz)

KA: Lejma, hvala. Hvala mnogo
na gostovanju na TED-u.

LG: Nema na čemu. (KA: Hvala.)

(Aplauz)