Izbeglička kriza: koliko smo spremni da pomognemo? | Dobrila Marković | TEDxNoviSad

Baba Rista je moja baka sa mamine strane.

Ceo svoj život provela je u Bosni.

Godine 1992, zbog rata, kao i mnogi tad,
ostala je bez svega što je imala.

Baba Rista je ostala bez svoje kuće,
bez svojih krava i bez svog psa Mikija.

Njega nije mogla da povede sa sobom.

Na konjskim kolima sa ostalima iz sela

krenula je na put
na koji nije želela da krene.

I verovatno je to bilo prvo
njeno duže putovanje u životu.

Moj deda i dva ujaka
tada su bili na ratištu.

A baba Ristin dom nakon te 1992.
bila su ta konjska kola,

tuđe kuće i sportske hale.

Mi neko vreme
nismo znali ništa o njima

i nismo imali nikakve informacije
gde su i šta se sa njima desilo.

Tada nije bilo mobilnih telefona

i mi čak u kući
nismo imali ni fiksni telefon.

Prva informacija koju smo dobili o njima
jeste da su negde u okolini Brčkog.

Sećam se da su tada mama i tata
pozajmili prikolicu za kola

i našu staru Ladu napakovali smo do vrha.

Spakovali smo sve.

Odeću, obuću, sudove, sve ono što nam je
palo na pamet da bi moglo da im koristi.

Mama i tata su seli u kola
i zaputili se prema tom Brčkom.

Tada su prvi put
uopšte otišli u taj grad,

i sećam se da su posle pričali
da su ih našli u nekim barakama.

Bilo je tu celo selo, jer su se
celim putem držali svi zajedno,

svi oni koji su bili tada komšije.

Sećam se priče o nekoj staroj ženi koju
niko od nas nije u stvari ni poznavao.

Baba Rista je zamolila mamu
da toj ženi pokloni jednu staru šerpu.

Ona je bila sama i više nije imala nikog,
izgubila je sve što je imala.

A ta stara šerpa, u stvari,
njoj je bila najveći poklon

u kom je mogla da ugreje konzerve hrane
koje je dobijala kao pomoć za izbeglice.

U mojoj dečjoj percepciji
reč "izbeglica",

koja se tada jako puno koristila
u mojoj okolini,

to su bili neki ljudi koji su morali
da beže od svoje kuće zbog rata.

Nisam tada ni sumnjala da ću je posle
toliko godina ponovo tako često koristiti.

Ja sam danas aktivistkinja
Novosadskog humanitarnog centra,

nevladine organizacije koja je osnovana
upravo sa ciljem da pomaže ljudima,

odnosno izbeglicama koje su
bežale iz svojih domova tokom rata

u bivšoj Jugoslaviji.

Organizaciju su osnovali ljudi
koji su i sami bili izbeglice,

i upravo su znali u kakvoj se
situaciji ti ljudi nalaze.

Kako se vreme menjalo i kako se rešavalo
pitanje izbeglica iz bivše Jugoslavije,

tako je NSHC počeo da se bavi
nekim drugim pitanjima,

pa smo pomagali drugim
socijalno ugroženim grupama

kao što su Romi, žrtve trgovine ljudima,
deca, mladi, stari,

svi oni kojima je pomoć bila potrebna.

U organizaciju sam ušla kao volonterka
preko programa "Dečiji centar"

gde smo deci iz socijalno ugroženih
porodica pomagali u učenju,

pomagali im da završe domaće zadatke.

Za mene je to bio onako neki
koristan i zanimljiv hobi,

korisno potrošeno moje slobodno vreme.

Onda je to postao i moj posao,

i evo sada već pet godina
radim ga sa ljubavlju.

Nije nimalo lako i zna da bude
vrlo nesigurno raditi ovako nešto.

Danas imate projekat,
sutra ga možda već nećete imati,

a onom korisniku sa kojim radite
sigurno nećete reći:

"Mi od sutra ne radimo
i nemojte više dolaziti po pomoć".

Kao što sam rekla,
zna da bude veoma nesigurno,

i kada biste me danas pitali
zašto se bavim ovim poslom,

mislim da bih i sama stala i zapitala se.

Mislim da je ovo ona vrsta posla u kojoj,

kada dajete sve od sebe,
duplo vam se vraća.

Prošle godine,
negde u avgustu 2015. godine,

pozvala nas je partnerska
humanitarna organizacija.

Zamolili su nas da, ako možemo,
u roku od jednog dana

pripremimo 200 paketa humanitarne pomoći,

samo ono najosnovnije:
voda, hrana i higijena,

i da odemo do Subotice
zato što su tamo izbeglice.

Spakovali smo mi tih 200 paketa,
natovarili naš kombi i krenuli u Suboticu.

Iskreno, nismo znali šta nas tamo očekuje.

Znali smo da su to
ljudi sa Bliskog istoka,

da se sakupljaju u Subotici
na staroj ciglani,

staroj razrušenoj fabrici,

da ih ima na autobuskoj
stanici u tom gradu,

i da su u kampu za izbeglice u Kanjiži.

Tokom prošle godine najviše izbeglica
bilo je iz Sirije, oko 264 000,

iz Avganistana 133 000,
iz Iraka 48 000.

Ali bilo je tu ljudi iz Irana, Pakistana,
Somalije, Maroka, Bangladeša,

Eritreje, Konga, ne možete
ni da zamislite iz kojih sve zemalja.

Bili su to ljudi koji su isto tako
bežali zbog rata.

Koji su napustili svoje kuće

i kojima je očajnički bila
potrebna naša pomoć.

Bilo je čak dana kada je kroz Srbiju

prolazilo i do 10 hiljada
izbeglica dnevno.

Onih 200 paketa koje smo imali
planuli su u sekundi.

Mi kada smo došli do te Subotice

zatekli smo mnogo ljudi kako na otvorenom,

na +40 spavaju pored puta,
u staroj razrušenoj fabrici

ili u sred neke njive.

I svako od njih je bio tu
u staroj pocepanoj odeći,

u pocepanim cipelama
i sa samo jednom torbom.

Kao što sam rekla, onih 200 paketa
delovalo je jako puno.

Mi smo posle Subotice krenuli ka Horgošu

i, onako, pored puta,
smo ponovo zaticali cele porodice

kako sa decom pešače
u isto tako pocepanim pantalonama

i pocepanim cipelama i sa jednom torbom.

200 paketa planulo je u samo dve sekunde.

Sećam se da je moj muž
i kolega koji je tada bio sa mnom,

koji je i sam bio izbeglica 90-ih
i izbegao iz Tuzle ovamo u Srbiju,

rekao da je za njega to sve bio
flešbek u devedesete

i sve ono što je on tada preživeo.

Nakon tog famoznog dana
kada smo mi počeli da radimo

ponovo sa izbeglicama,

krenuli smo sa svakodnevnim
odlascima na teren.

Radili smo u Subotici,
na Paliću, u Horgošu, Kanjiži,

a onda kada se zatvorila
i mađarska granica,

izbeglička ruta se okrenula ka Hrvatskoj.

Tako da smo i mi promenili
naše mesto rada,

i sada smo bili na granici sa Hrvatskom.

Prvo na Berkasovu, pa na Tovarniku,
posle toga u Šidu i Adaševcima.

Situacija je bila ista kao i tu.

Mnogo ljudi je dolazilo
i očajnički im je bila potrebna pomoć.

Sećam se da je tada već počelo da bude
jako hladno i da su ljudi dolazili,

iako je napolju bilo svega par stepeni,
u nekim kratkim pantalonicama,

u papučama i bez tople odeće.

Mi smo, pošto smo i dalje nosili
samo pakete hrane, higijene i vode,

setili se da bi bilo lepo
da za te ljude uradimo i nešto drugo.

Kolege koje su i same bile izbeglice
pričale su kako je njima,

kada su oni bili u toj situaciji,
nedostajalo nekih sitnica,

nekih malih stvari koje će im pomoći
da se osećaju kao ljudi

u toj situaciji u kojoj su se našli.

Zato smo mi uvek nosili
sa nama čaj, kafu i ratluk.

Mislim da ne mogu ni da vam opišem
kako su se ti ljudi osećali

kada bi u sred neke njive na granici
između neke tamo Hrvatske i Srbije

naišli na kafu i na ratluk.

Ono što je tim ljudima bilo potrebno
jeste da neko bude tu uz njih.

Kao što sam rekla,
bilo je već mnogo hladno

i tada se već počelo pričati
da će se zatvoriti hrvatska granica.

Mi smo stajali uvek onako pored puta
i ljudi su nailazili u grupicama.

Kako su izlazili iz autobusa, tako bi
krenuli peške ka hrvatskoj granici.

Iako smo mi bili tu sa hranom,
a oni jako gladni,

ljudi su trčali pored nas,
nisu hteli ni da stanu

zato što su se plašili
da više neće moći da prođu dalje

i da će se zatvoriti i ova granica.

Sećam se da je tada naišla neka porodica
sa dvoje ili troje dece.

Meni je, u stvari, otac iz te porodice
privukao pažnju.

Trčao je ispred i bodrio porodicu
da ne staju i da nastave dalje,

i onako samo u prolazu,
uzeo je jedan sendvič sa našeg štanda.

Mislim da ga je pojeo u dve sekunde,

i mislim da ja gladniju osobu
u životu nisam videla.

Nastavio je dalje,
i mi smo potrčali za njim

da mu damo još par sendviča da ponese.

On je bio presrećan,
i čak u toj situaciji, on se smejao.

Videlo se na njegovom licu
da mu je stvarno značilo to.

A meni je taj momenat ostao...

I danas kada pričam o tome
ne mogu da se ne naježim.

Za mene je to bilo nešto
jako gorko i jako strašno.

Mogli ste da čujete da se naša država
mnogo angažovala po ovom pitanju,

i mnogo domaćih i stranih nevladinih
organizacija bilo je tu za te ljude,

na terenu svaki dan. I danas su tamo.

Uradili smo mnogo, ali bilo je tu stvari
koje je možda trebalo bolje da uradimo.

Svi ti ljudi prolazili su sa željom
da dođu do nečeg boljeg

i da nađu sebi mir i neki novi život
gde ih niko neće ugrožavati.

Ono što je za sve njih usledilo
jeste neka neizvesnost

i nešto za šta ne znaju gde će da završe.

Kada se počelo pominjati da će
ti ljudi malo duže da ostanu ovde,

kada su se i oni, u stvari,
zadržavali malo duže

jer su granice počele da se zatvaraju,

pojavila su se pitanja i komentari
da li su ti ljudi teroristi,

i zašto su to sve muškarci,
ratno sposobni muškarci,

i posebno jedno vrlo, možemo
reći sada i smešno pitanje:

kako mogu da budu izbeglice
kada svi imaju pametne telefone?

Ovo nas natera, u stvari, da se zapitamo
koliko smo mi spremni da pomognemo.

Da li pomažemo tim ljudima samo dok
oni prolaze, neće ovde da ostanu,

dok su u prolazu i ne remete
našu svakodnevnu rutinu?

Da li smo mi tako sebični pa možemo
da kažemo da smo i mi sami siromašni

i nemamo dovoljno
ni da pomognemo našim ljudima,

a kamoli sad da pomažemo neke
muslimane koji su verovatno teroristi?

Objasniti ljudima ko su izbeglice,
zašto beže, od čega beže,

zašto hoće baš u tu Evropu,
a nisu ostali u nekoj tamo

prvoj sigurnoj zemlji, jako je teško.

Možda sad da zastanemo ovde

i zamoliću vas samo da za minut
zamislite vašu kuću.

Krenite onako polako od ulaza,
pa iz sobe u sobu.

Dodajte toj slici sve one sitnice
koje vašu kuću čine domom.

Pokušajte da se setite svih vaših
obaveza, sitnih zadovoljstava

koje ispunjavaju svaki vaš dan.

Dodajte toj slici i vaše prijatelje,
sve one ljude do kojih vam je stalo,

i stanite tu još jednom.

Krenite polako unazad, i sada imate
samo 30 sekundi da iz svih tih uspomena

u samo jednu torbu spakujete
sve ono do čega vam je stalo.

Morate da bežite jer vam je život ugrožen
i sve što ostaje niste sigurni

da ćete ikad više videti u svom životu.

Pokušajte sada da samo sebi
date odgovore na nekoliko pitanja.

Kako ste se osećali u tom momentu?

Gde ste vi krenuli?

I da li ste u tu jednu torbu
spakovali svoj pametni telefon?

Izbeglice koje beže
sa Bliskog istoka i svih tih zemalja

idu u Evropsku uniju
prošli su upravo kroz sve to.

Svako od njih izgubio je nekog
na najstravičniji mogući način.

Svaka druga osoba
koja je krenula na ovaj put

izgubila je svaku buduću šansu
da se ponovo vrati u svoju kuću

jer će u zemlji iz koje je došla
biti osuđena kao izdajica.

Svaki ratno sposobni muškarac
je u stvari maloletno dete,

ima 14 godina i preuzeo je ulogu
glave porodice zato što je njegov otac

verovatno poginuo za tamo
nečiji rat koji nije njegov,

a on sada mora da se brine
o svima koji su ostali.

Svaka devojka koja putuje
u nečijoj pratnji ili sama,

onog momenta kada ostane bez novca,
ima najveće moguće šanse

da postane žrtva trgovine ljudima,
da bude primorana na seks sa bilo kim,

samo da bi sebi i svojoj porodici
obezbedila prelazak granice

sa krijumčarem ili možda mesto u čamcu
koji će verovatno da potone na moru.

Kao i vi, svi oni imali su svoje kuće,
imali su karijere i prijatelje,

bili su kuvari, frizeri i doktori,
ili tek studenti pred kojima je život.

I svi oni morali su sve to da ostave
i da krenu na taj neki put.

Baš zato poneli su svoje pametne telefone
kako bi bili u kontaktu sa ljudima

koji su im dragi i kako bi mogli

da se snađu u svim tim zemljama
za koje nikad nisu ni čuli verovatno.

Mogli ste da čujete u medijima
da mi znamo kako je biti izbeglica,

da smo to osetili na svojoj koži i da
baš zato mi sad želimo da pomognemo.

Mislim da smo puno toga uradili
i mnogo smo pomogli ovim ljudima,

ali mnogo toga tek moramo da uradimo.

Mnogo toga predstoji
u budućem nekom periodu.

Prošle godine, 2015, kroz Srbiju
je prošlo 600 hiljada izbeglica.

Do marta ove godine, za samo tri meseca,
prošlo je još 100 hiljada.

Sada kada je zatvorena Balkanska ruta
ili kada je "zatvorena",

kroz Srbiju, odnosno
u Beograd, u Miksalište,

dnevno dođe oko 1000 ljudi
da dobije pomoć.

Dok mi danas ovde pričamo,
u Adaševcima je podeljeno

isto tako oko 1000 toplih obroka.

Zato i upravo zbog toga ne smemo
da prestanemo da pakujemo

pakete hrane za one ljude
koji prolaze kroz Srbiju.

Ali isto tako ne smemo da zatvorimo
svoje oči i da zatvorimo naša vrata

za one koji će možda želeti tu da ostanu.

Treba već sada da se zapitamo
kako ćemo pomoći onim ljudima

koji će u budućnosti ovde ostati.

Srbija, kao država, preuzela je na sebe
ulogu da primi 6000 izbeglica.

Taj momenat još uvek nije došao,
ali verovatno će uskoro da se desi

i mislim da je krajnje vreme da krenemo
sistematski da razmišljamo o tome.

Gde će svi ti ljudi da žive
i kako će da žive ovde, u kom statusu?

Gde će deca da idu u školu
i kako ćemo da izbegnemo

diskriminaciju te dece u školi?

Kako ćemo školski program

da prilagodimo deci koja govore
drugi jezik i dolaze iz druge kulture?

Kako ćemo razbiti predrasude
o tim ratno sposobnim muškarcima

i dati im priliku da ponovo rade
i ponovo stvore svoj dom?

I kako ćemo da obezbedimo
svim tim ženama sve ono što je trebalo

mojoj baba Risti 1992. ili vašoj komšinici

koja je izgubila celu porodicu
u ratu u Bosni?

Puno toga je na državi,
ali puno toga je i na nama.

I meni i vama.

Ne morate da radite
u nekoj nevladinoj organizaciji

da biste pomogli ovim ljudima.

Možda radite u školi
i u kontaktu ste sa mladima.

Okupite ih i organizujte tribinu.

Pričajte sa njima o ovome
o čemu sam ja danas pričala sa vama.

Objasnite im ko su izbeglice
i zašto je jako važno

da budemo tolerantni i da im pomognemo.

Ako imate sat-dva vremena slobodno
otiđite do neke organizacije

poput Miksališta u Beogradu
i pomozite da se taj dan podeli ručak.

Budite i vi volonter na par sati.

Možda kod kuće imate staru
garderobu i obuću,

i rešili ste da sada spremite svoj orman.

Odnesite to do neke
organizacije poput NSHC-a.

Vama možda taj stari
džemper više ne koristi,

ali, verujte, nekom će biti
od velike koristi.

Kada vam sledeći put neko priđe na ulici
i počne da priča na arapskom,

nemojte pobeći glavom bez obzira,
malo je verovatno da ta osoba

ispod jakne ima bombu i da je terorista,
verovatno jadan čovek samo pokušava

da vas pita gde je apoteka ili gde je
autobuska stanica u tom gradu.

Pretpostavljam, malo vas govori arapski,
ili možda niko, ali verujte,

svašta se i rukama može objasniti.

Nemojte sebi dozvoliti sledeći put
kada vidite nekog ko je izbeglica

i nosi mobilni telefon da za njega kažete

da on ne može biti izbeglica.

I setite se sledeći put kada budete hteli
da bacite neku staru pohabanu šerpu

da ona nekome može da bude
najveći poklon u kom će ugrejati

konzerve hrane koje je dobio
kao pomoć za izbeglice.

Hvala.

(Aplauz)