Tehnologijom do pozitivnih društvenih promena | Miloš Belčević | TEDxVršac

Gradovi Srbije su divni, međutim, odavno ih muči jedna boljka - grafiti mržnje. Ali zamislite da rešenje svako od nas ima pri ruci, u svom mobilnom telefonu. Hajde da isteramo mržnju sa ulica, pokažemo koliko smo duhoviti i otvoreni, a naš grad i kraj mesto za raznolikost. Miloš će u svom govoru prezentovati ideju kako se to može postići.

Miloš Belčević je digitalni preduzetnik zaljubljen u komunikaciju, jezike i marketing. Radio je za više međunarodnih firmi i klijenata kao SEO menadžer, pisac sadržaja, content strateg, prevodilac i konsultant. Takođe je radio kao novinar, urednik, kolumnista na domaćim portalima.
Znanja i veštine je sticao kroz formalno i neformalno obrazovanje - master studije na Rome Business School, Italija; osnovne studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, školovanje na Cambridge International School IT Academy, Srbija; CIM Accredited Study Centre Internet Academy, Srbija; letnji kurs norveškog jezika i kulture na Univerzitetu u Bergenu, Norveška; kao i na različitim radionicama, kursevima, seminarima i konferencijama. Iskreno veruje da tehnologiju i nove medije možemo iskoristiti kako bismo doprineli pozitivnim društvenim i ličnim promenama, kao i u poslovanje zasnovano na ljudskim vrednostima.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Zdravo svima.

Ja sam danas želeo da pričam o tome
kako tehnologija može da doprinese

pozitivnim ličnim i društvenim promenama.

E sad, šta ja imam veze s tehnologijom,
kako sam uopšte dospeo ovde?

Imam 24 godine, ali sam imao tu sreću

da sam prošao rad u dve velike firme,

radio sam malo u Majkrosoftu,

onda u jednom skandinavskom preduzeću
za prodaju mobilne opreme,

kasnije sam krenuo da frilensujem,

i u međuvremenu sam nekako došao do toga

da želim da pokrenem nešto svoje.

Učestvujem u pokretanju dva startapa.

Jedan je digitalna agencija
fokusirana na Skandinaviju,

a drugi startap je Happi Ppl.

Radi se upravo o tome da želimo
da koristimo projekte gde nove medije,

novu tehnologiju koristimo da bismo
doprineli pozitivnim promenama.

[happinator, tehnologijom
do pozitivnih promena]

E sad, kada kažemo promena,
to može da zvuči strašno, teško,

ali mislim da svi treba da se setimo da,
čak i ako neka stvar koju smo mi napravili

jednoj jedinoj osobi
izmami osmeh, i to je super.

Živimo u tako fenomenalnom vremenu

da par linija koda
koje naša developerka napravi,

ili grupa piksela koje naš dizajner
formira u nešto lepo

i praktično i funkcionalno,

bukvalno može da doprinese
do toga da se nekome promeni život,

ili način na koji obavljamo neke stvari.

Mislim da je bitno staviti ljude
i dalje u fokus jer tehnologija,

koja je zaista mnoge izuzetne mogućnosti
svima nama pružila,

i dalje su ljudi ti koji su poenta,
i zato se i zovemo Happi ppl.

Ne Happi aplikacija,
ne Happi tehnologija, već upravo ljudi.

E sad, ne znam da li ste primetili
i da li mislite o tome,

nekako svi uđemo u svakodnevnu rutinu,

prolazimo kroz svoj grad i ne vidimo
koliko su gradovi Srbije zapravo divni.

Drago mi je da sam danas u Vršcu.

Prijatelji iz studentskih dana
moje mame su odavde

i Vršac je za mene mesto iz fantazije,
slušao sam od malena o njemu,

ali čini mi se da većina gradova Srbije
i mnoga mesta u Srbiji

boluju od jedne vrlo uporne boljke
koju nikako da rešimo.

Ne znam da li se i vama dešava,

ali u Beogradu kada idem
na posao, na fakultet,

često naiđem na grafite mržnje.

To je možda postalo deo naše svakodnevnice
i možda nešto na šta smo navikli,

ali zapravo je jako ružno

i mnoge loše poruke
mogu da se nađu na tim zidovima:

„Ubij pedera“, „Smrt Ciganima“,
„Napolje iz Srbije ovi, oni“ -

jako ružne i teške poruke

koje ne samo da naše gradove
čine manje gostoljubivim,

manje otvorenim, manje lepim,

već mogu nekome upropastiti
ne samo šetnju do posla ili jedan dan,

već i kvalitet života.

Zašto je to tako?

Čini mi se da, sa jedne strane, postoji
jako komplikovana birokratija.

Mi smo nedavno počeli da radimo
na ovom projektu

o kome ću malo kasnije više pričati,

ali meni i dan danas nije jasno
ko je zapravo nadležan

za koji grafit mržnje.

Sa druge strane, kada je nešto
tako česta pojava u društvu,

prihvatimo to i nekako oguglamo,

i čak ako to i ne primetimo
ili samo prođemo pored,

i dalje mislim da je to jako ružna stvar

za ignorisati i za prihvatiti
kao deo naše svakodnevnice.

I treći razlog, mislim da ljudi
prosto imaju osećaj:

„Ja sam jedan mali Miloš i sam sam,

gomila ljudi možda i ne primeti,

i šta tu ja mogu da uradim
da se uopšte situacija promeni.“

Nemamo osećaj da mi možemo
nekako da utičemo na te grafite

ili imamo strah da će to da bude
jedan proces od tone papira

i tone energije i vremena utrošenog,
a možda i bez rezultata.

E, baš tu na scenu stupa tehnologija.

Šta bi bilo kada bi rešenje
za ovakav problem bilo besplatno,

kada bi ga imalo bar 90% ljudi
sada u svom džepu u ovoj sali,

i kada ceo proces ne bi trajao
više od pet, 10, 15 sekundi?

Upravo je to projekat na kojem mi radimo.

Zove se „Happinator hejt terminator“,

kao radni naziv, i bukvalno želimo
da uništimo hejt sa naših ulica.

O čemu se radi? To bi trebalo
da bude mobilna aplikacija

koja prijavu grafita i uklanjanje
svodi na par jednostavnih koraka.

Kako bi se to odvijalo?

Krenuli ste na posao, na fakultet,
šetate se svojim krajem

i naiđete na neki grafit mržnje.

Prvi korak, uzmete telefon
i uslikate grafit.

Fotografija se automatski,
sa geolokacijom, šalje na mejl na prijavu.

Međutim, smatramo da nije dovoljan
samo taj tehnički deo prijave

i sama aplikacija na neki način treba
da nudi mnogo više od toga.

Kada se grafit pošalje, želimo da damo
mogućnost vama, korisnicima,

da nekako već u tom trenutku
aktivno odreagujete.

Ideja je da već u drugom koraku dobijete
opciju da crtate ili dopišete preko njega.

Tako od, na primer,
odvratnog kukastog krsta

možete da napravite vetrenjaču,

a ako je neki naziv,
na primer, “Srbija bez Cigana“,

možete da napišete „K'o burek bez mesa“
ili „K'o Mercedes bez znaka“

i da to onda podelite
na svojim društvenim mrežama.

Kada pričamo o tehnologiji
i društvenim mrežama,

smatram da nas na neki način povezuju

i da bi već pozitivan fidbek
koji bismo dobili od svojih prijatelja

doprineo širenju priče,

i odjednom nisam više Miloš
koji je krenuo na fakultet, sam,

i naišao na odvratnu poruku
i loše se osećam,

već vidim da zapravo nisam sam
i da mnogi ljudi, moji prijatelji -

čak ne moji prijatelji, ako neko dalje
podeli, to može da postane kao lavina -

misle slično i jednake probleme imaju
i žele da se ti problemi reše.

Ideja, i baš zato uvek želim
da naglasim da ljudi jesu poenta,

jeste stvaranje zajednice, zato što -

možda zvučim idealistički
i znam da nije tako lako,

a pogotovo ne u Srbiji
rešiti efikasno raznorazne probleme,

može čak doći do toga
da se malo zakoni prilagode,

da se propisi prilagode,

da prosto nadležni
malo brže reaguju na neke stvari

kada se izvrši pritisak
preko društvenih mreža,

a ono što mi je dodatno bitno
jeste da taj pritisak

ne mora da bude samo negativno nešto,
već ta kreativna rešenja grafita.

U krajnjoj liniji, kada osećamo
da smo deo takvog nekog pokreta,

ili kada vidimo da ima raznih opcija,

ne fali ništa da i mi sami uzmemo
malo stvar u svoje ruke,

pa iako možda to nije trajno
i sistemsko rešenje, nije cilj,

ne fali ništa da ja,
koji sam neki grafit uslikao,

i par ljudi koji su reagovali na to,

izdvojimo po 50 dinara,
kupimo farbu, prekrečimo ga,

družimo se i provedemo tu subotu
radeći nešto pozitivno,

osećajući se dobro,
i pritom čineći naše gradove lepšim.

Mislim da je sjajno da živimo
u vremenu kada sitne stvari

mogu da doprinesu do velikih promena.

Iako zaista promena sama po sebi,

od toga da li je to lična promena
ili promena društva, kraja,

prirodno je da zvuči zastrašujuće,

ali nije ništa strašno ako se setimo
da sve stvari počinju malim koracima.

Jedan takav korak je bukvalno dan
kada znate da ste učinili nešto

da svoj kraj učinite lepšim
i kada zidovi vašeg kraja, vaših ulica,

budu čisti i imaju prostora
za neke bolje stvari.

Hvala.

(Aplauz)

Aleksandar Korom: Miloše,
kaži mi kako vidiš

razvoj ovakvih aplikacija
za jedno dve, tri, pet godina?

Miloš Belčević: Što se tiče
naše aplikacije konkretno,

mi smo još uvek na samom početku projekta.

Nas ima u osnovnom timu troje

i udružili smo se
sa Marijom Mitrovanov iz iSerbia

i još jednim mladim developerom,

ali ideja mi je da nije bitna
naša aplikacija,

nije bitno to da mi nešto uradimo,

mada vrlo želimo da zaista vidimo
da to funkcioniše,

ideja je da se osvestimo za mogućnosti
koje nam tehnologija otvara.

Možda se bavimo grafitima mržnje,

ali isto tako mogu da postoje
aplikacije ili jedna aplikacija

za nepropisna parkiranja,
za raznorazne probleme,

za pomoć komšijama, solidarnost.

Tako da mislim da je najbitnije
da budemo svesni da nekada,

čak iako mi sami ne umemo
da programiramo ili nismo IT-evci,

uvek postoje ljudi
koji imaju sposobnosti

koje su nam potrebne da
nešto zajedno uradimo,

i ti ljudi su tu negde,

možete da ih kontaktirate
preko društvenih mreža,

da ih nađete u svojoj okolini.

Ja sam siguran da ima ljudi

koji bi rado bili deo
neke kvalitetne priče

i da zajedno možemo da napravimo promene.

AK: Hvala ti puno. Miloš Belčević!

(Aplauz)