Velika zavera protiv Julija Cezara - Ketrin Tempest (Kathryn Tempest)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/the-great-conspiracy-against-julius-caesar-kathryn-tempest

Na dan 15. marta 44. g.p.n.e, rimskog diktatora Julija Cezara je ubila grupa od njegovih 60 senatora. Zašto su ovi, kako su sebe zvali, oslobodioci želeli njegovu smrt? I zašto se Brut, koga je Cezar lično spasio, pridružio zaveri? Ketrin Tempest istražuje ličnu i političku pozadinu ubistva Julija Cezara.

Lekcija: Ketrin Tempest, animacija: Bret Anderhil

Šta biste uradili, ako biste verovali
da se vaša država kreće ka tiraniji?

Kada bi jedan čovek postajao suviše moćan,
da li biste pokušali da ga zaustavite?

Čak iako je taj čovek jedan od vaših
najbližih prijatelja i saveznika.

Ova su pitanja proganjala rimskog senatora
Marka Junija Bruta, 44. godine p.n.e.,

godine kada je Julije Cezar ubijen.

Suprostaviti se nekontrolisanoj moći,
za Bruta nije bilo samo političko pitanje;

bilo je to pitanje lične prirode.

On je tvrdio da potiče
od Lucija Junija Bruta,

koji je pomogao u svrgavanju kralja
tiranina, poznatog kao Tarkinije Ponosni.

Umesto da prigrabi vlast za sebe,

Brut stariji je naveo ljude da se zakunu

da nikada više neće dozvoliti
kralju da dođe na vlast.

Rim je postao republika,

zasnovana na principu da nijedan čovek
ne bi smeo da ima previše vlasti.

Sada, četiri i po veka kasnije,
ovo načelo je bilo ugroženo.

Uspon Julija Cezara
na visoku poziciju konzula

je bio dramatičan.

Godine vojnih uspeha
učinile su ga najbogatijim čovekom u Rimu.

Nakon pobede nad rivalom Pompejem Velikim
u žestokom građanskom ratu,

bio je na vrhuncu moći.

Njegove pobede i inicijative,
poput podele zemlje siromašnima,

učinile su ga popularnim u narodu,

a mnogi senatori su se nadmetali
za njegovu milost, obasipajući ga častima.

Gradili su mu spomenike,
posvećivali mu hramove,

a čitav mesec je preimenovan
i danas se zove jul.

Još važnije je da je titula diktatora,

koja je obezbeđivala privremenu vlast
za vreme vanrednog ratnog stanja,

predata Cezaru nekoliko puta uzastopno.

A 44. p.n.e., imenovan je
dictator perpetuo-m,

diktatorom s mogućnošću
neograničene vladavine.

Sve ovo je bilo suviše za senatore

koji su strahovali od povratka monarhije,
protiv koje su se njihovi preci borili,

kao i za one čije su moć i ambicije

bile sputane Cezarovom vladavinom.

Grupa zaverenika
koji su sebe zvali oslobodiocima,

počela je u tajnosti da
razmatra planove ubistva.

Njih su predvodili
senator Gaj Kasije Longin

i njegov prijatelj i zet, Brut.

Pridruživanje zaverenicima
nije bio lak izbor za Bruta.

Iako je Brut bio na Pompejevoj strani
u zlokobnom građanskom ratu,

Cezar je lično intervenisao
kako bi mu spasao život,

ne samo da ga je pomilovao,
već ga je i prihvatio za bliskog savetnika

i uzvisio ga do bitnih dužnosti.

Brut se nerado zaverio protiv
čoveka koji ga je tretirao poput sina,

ali na kraju su

Kasijevo ubeđivanje i Brutov lični strah
od Cezarovih ambicija prevladali.

Trenutak na koji su čekali
došao je 15. marta.

Na sednici senata

koja se održavala neposredno pred
Cezarov odlazak u sledeću vojnu kampanju,

čak 60 zaverenika ga je opkolilo,

vadeći bodeže iz toga
i ubadajući ga sa svih strana.

Prema predanju,

Cezar se žestoko borio
sve dok nije video Bruta.

Uprkos čuvenoj Šekspirovoj replici:
"Zar i ti, Brute?",

ne znamo da li su to zaista
Cezarove poslednje reči.

Neki antički izvori tvrde
da nije rekao ništa,

dok su drugi zabeležili frazu:
"I ti, dete?",

raspirujući tako spekulacije da je Brut
možda bio Cezarov nepriznati sin.

Ali svi se slažu da kada je Cezar
video Bruta među napadačima,

pokrio je lice i prestao da se bori,

padajući na zemlju nakon 23 uboda.

Na Brutovu žalost,

on i drugi zaverenici
su potcenili Cezarovu popularnost

među Rimljanima,

koji su većinom gledali
na Cezara kao uspešnog vođu,

a na senat kao korumpiranu aristokratiju.

Odmah nakon Cezarovog ubistva,
Rim je zahvatila panika.

Većina drugih senatora je pobegla,

dok su se ubice
zabarakadirale na Kapitolu.

Marko Antonije,
Cezarov prijatelj i konzul,

brzo se domogao vlasti,

održivši strastven govor na Cezarovoj
sahrani nekoliko dana kasnije

koji je kod prisutnih
uzburkao osećanja tuge i besa.

Kao posledica toga, oslobodioci
su proterani iz Rima.

Novonastali vakuum moći
doveo je do niza građanskih ratova,

tokom kojih je Brut, suočen sa
izvesnim porazom, oduzeo sebi život.

Ironično je da će krajnji rezultat

biti potpuna suprotnost onoga
što su zaverenici želeli da postignu:

a to je kraj republike

i koncentracija moći u carskoj funkciji.

Mišljenja o Cezarovom ubistvu
su od početka podeljena

i danas je tako.

Što se tiče Bruta,

nema mnogo istorijskih ličnosti
koje su inspirisale tako oprečne sudove.

Dante ga je u "Paklu"
smestio u sami centar pakla,

gde ga Satana večno žvaće
zbog njegovog zločina izdaje.

Ali u Sviftovim "Guliverovim putovanjima"

opisan je kao jedan od najvrlijih i
najdobroćudnijih ljudi što su ikad živeli.

Doživljaji Bruta bilo kao
nesebičnog borca protiv diktature

ili kao oportunističkog izdajnika

menjali su se zajedno sa
istorijskim i političkim strujama.

No čak i danas, preko 2000 godina kasnije,

pitanja cene slobode,

sukob između
lične odanosti i univerzalnih ideala,

kao i neželjene posledice
aktuelniji su nego ikad pre.