Šimpanze imaju osećanja i misli. Trebalo bi da imaju i prava

Znate, šimpanze su isto ljudi. Okej, ne baš isto, ali advokat Stiven Vajz proveo je proteklih 30 godina radeći da promeni status ovih životinja od „predmeta“
do „osoba“. Nije to stvar pravne semantike; kao što on objašnjava u ovom sjajnom govoru, prepoznajući da životinje poput šimpanzi imaju izvanredne kognitivne sposobnosti i ponovno promišljanje o načinu na koji ih tretiramo, zakonski, je u najmanju ruku moralna obaveza.

Voleo bih da pogledate ovu olovku.

To je predmet. Pravno gledano.

Kao i knjige ili automobili koje imate.

Sve su to, pravno gledano, predmeti.

Veliki majmuni koje ćete videti iza mene,

i oni su, pravno gledano, predmeti.

Tako ja predmetu mogu da uradim ovo.

Mogu da uradim šta god hoću
svojoj knjizi ili automobilu.

Videćete ove velike majmune.

Fotografisao ih je čovek
po imenu Džejms Molison,

koji je napisao knjigu
„Džejms i ostali majmuni“.

On u toj svojoj knjizi kaže
kako je svaki među njima,

gotovo svaki među njima, jedno siroče

kome su majka i otac pred očima umrli.

Oni su, pravno gledano, stvari.

Tako je vekovima postojao
ogromni pravni zid

koji razdvaja predmete od osoba.

Sa jedne strane, predmeti
su nevidljivi sudijama.

Oni se ne računaju u zakonu.

Oni nemaju nikakva prava.

Oni nemaju ni kapacitet
za bilo kakva prava.

Oni su robovi.

Sa druge strane tog pravnog zida su osobe.

Osobe su veoma vidljive sudijama.

One se računaju u zakonu.

Mogu imati mnoga prava.

One imaju kapacitet za bezbroj prava

i one su gospodari.

Trenutno su sve neljudske životinje,
pravno gledano, predmeti.

Sva ljudska bića su po zakonu osobe.

Međutim, biti čovek i biti po zakonu osoba

nikad nije bilo, niti je danas,
sinonim za osobu po zakonu.

Ljudi i osobe po zakonu nisu sinonimi.

Sa jedne strane,

bilo je mnogo ljudskih bića tokom vekova

koji su po zakonu bili predmeti.

Robovi su po zakonu bili stvari.

Žene i deca su ponekad bili stvari.

Zapravo, veliki deo borbe
za građanska prava kroz vekove

bio je da probije rupu kroz taj zid
i počne da hrani

one ljudske stvari kroz taj zid
i da od njih napravi zakonski osobe.

Ali, avaj, ta rupa se zatvorila.

Sa druge strane su, pravno gledano, osobe,

ali one nikad nisu bile ograničene
na ljudska bića.

Primera radi, postoje mnoge
osobe po zakonu koje čak nisu ni žive.

U Sjedinjenim Državama,

svesni smo činjenice
da su korporacije pravno gledano osobe.

U Indiji pre nezavisnosti,

na sudu je važilo da je hinduistički idol
pravno gledano osoba,

da je džamija pravno gledano osoba.

Godine 2000. indijski Vrhovni sud

smatrao je da su svete knjige
religije sikizam pravno gledano osoba,

a 2012. godine, znači nedavno,

postignut je sporazum
između domorodaca Novog Zelanda i Krune,

u kome je zaključeno
da je reka pravno gledano osoba

koja poseduje sopstveno rečno korito.

E, sad, pročitao sam knjigu
Pitera Singera 1980. godine,

kada sam imao bujnu smeđu kosu,

i zaista me je dirnula.

Postao sam advokat jer sam hteo
da govorim u ime onih koji ćute,

da zaštitim nezaštićene,

a nikad nisam shvatio koliko je biliona
i milijardi nečovekolikih životinja

koje su bespomoćne i ne govore.

Tako sam počeo da radim
kao zaštitnik prava životinja.

Do 1985. godine shvatio sam
da sam pokušavao da postignem

nešto što je bukvalno nemoguće,

zato što su svi moji klijenti,

sve životinje čije sam interese
pokušavao da zaštitim,

bili predmeti; bili su nevidljivi.

Nije funkcionisalo, pa sam odlučio

da ono što će jedino funkcionisati
biti da ih, bar neke od njih,

provučemo kroz rupu
koju smo ponovo mogli otvoriti u tom zidu

i početi da hranimo odgovarajuće
nečovekolike životinje kroz tu rupu

sa druge strane,
koji su pravno gledano osobe.

U to vreme, bilo je vrlo malo
poznato i malo se govorilo

istinski o životinjskim pravima,

o ideji posedovanja zakonske ličnosti
ili prava za nečovekoliku životinju,

i znao sam da će za to
trebati dosta vremena.

Tako, 1985. godine, shvatio sam
da će trebati oko 30 godina

pre nego što budemo mogli
i da započnemo stratešku parnicu,

dugoročnu kampanju, kako bismo mogli
da probušimo još jednu rupu u tom zidu.

Ispalo je da sam bio pesimista;
trebalo je samo 28 godina.

Ono što smo morali da uradimo
kako bismo počeli nije bilo samo

da napišemo članke o predlozima zakona
i podučavamo, pišemo knjige,

već smo morali da krenemo od Kulina bana

kako se parniči takva vrsta slučaja.

Jedna od prvih stvari koju je trebalo
uraditi je shvatiti uzrok delovanja,

pravni uzrok delovanja.

A pravni uzrok delovanja
je pokretač koji advokati koriste

da svoje argumente stave pred sud.

Ispalo je da postoji vrlo zanimljiv slučaj

koji se dogodio pre skoro 250 godina
u Londonu, „Somerset protiv Stjuarta“,

gde je rob crnac
morao da upotrebi pravni sistem

i promenio svoj status predmeta
u status osobe.

To me je toliko zanimalo da sam na kraju
napisao čitavu knjigu o tome.

Džejms Somerset bio je osmogodišnjak
kada je kidnapovan iz zapadne Afrike.

Preživeo je Srednji prelaz

i prodat je jednom škotskom biznismenu,
Čarlsu Stjuartu, u Virdžiniji.

Onda, 20 godina posle, Stjuart
je doveo Džejmsa Somerseta u London,

i nakon što je stigao tamo,
Džejms je odlučio da će pobeći.

Tako je jedna od prvih stvari
koju je uradio bila da se krsti,

zato što je želeo da dobije kumove,

jer je rob u 18. veku znao

da je jedna od glavnih odgovornosti kumova

da ti pomognu u bežanju.

I tako je u jesen 1771. godine

Džejms Somerset imao
sukob sa Čarlsom Stjuartom.

Ne znamo tačno šta se desilo,
ali je onda Džejms nestao bez traga.

Besni Čarls Stjuart je onda
unajmio ljude koji su hvatali robove

da prevrnu London naopačke

da ga pronađu i,
ne da ga vrate Čarlsu Stjuartu,

već na brod „Anu i Mariju“,
koji se nalazio u londonskoj luci,

i bio je okovan lancima za palubu,

a brod je trebalo da otplovi za Jamajku

gde bi Džejms bio prodat
na pijacama za robove

i bio osuđen na tri do pet
godina života kao rob

u žetvi šećerne trske na Jamajci.

Sad su Džejmsovi kumovi stupili na scenu.

Došli su do najmoćnijeg sudije,

lorda Mensfilda, glavnog sudije
u Kraljičinom sudu,

i zahtevali su od njega da izda
sudski nalog habeas korpus po opštem pravu

na ime Džejmsa Somerseta.

E, sad, opšte pravo je vrsta zakona
koji sudije iz engleskog govornog područja

mogu da primene kada ih
ne ograničavaju statuti ili ustavi,

a sudski nalog habeas korpus
je Vrhovni sudski nalog.

sa velikim početnim slovom,

a njegova uloga je da zaštiti svakoga
ko je zatočen protiv svoje volje.

Sudski nalog habeas korpus se izdaje.

Onaj koji drži lice u zatočeništvu
je dužan da ga preda

i sa dovoljno argumenata obrazloži
razlog oduzimanja slobode.

E, pa, lord Mensfild je morao
smesta da donese odluku,

jer je Džejms Somerset
zakonski gledano predmet;

na njega nije mogao da se
primeni habeas korpus,

već jedino ako on pravno postane osoba.

Tako je lord Mensfild odlučio
da će pretpostaviti,

bez odlučivanja, da je Džejms Somerset
zakonski gledano zapravo osoba,

i izdao je nalog habeas korpus,

a Džejmsovo telo je vratio kapetan broda.

Usledio je niz saslušanja
u narednih šest meseci.

Lord Mensfild je 22. juna 1772. godine
izjavio da je ropstvo toliko ogavno,

a upotrebio je reč „ogavno“,

da ga opšte pravo neće podržati,
i proglasio je Džejmsa slobodnim.

U tom trenutku, Džejms Somerset
podlegao je zakonskoj transsupstanciji.

Slobodan čovek koji je izašao iz sudnice

izgledao je potpuno isto
kao rob koji je ušao,

ali što se zakona tiče,
njih dvojica nisu imali ništa zajedničko.

Sledeće što smo uradili
je projekat „Prava za ne-ljude“,

koji sam ja pokrenuo

i onda počeo da gledam kakve vrednosti
i principe želimo da izložimo sudijama.

Kojim vrednostima i principima
su oni zadojeni,

da li su išli na Pravni fakultet,
da li koriste svaki dan,

da li svim srcem veruju -
i mi smo odabrali slobodu i jednakost.

E, sad, pravo na slobodu
je vrsta prava koja vam je data

zbog toga što ste tako sačinjeni,

i osnovno pravo na slobodu
štiti osnovne interese.

A najveći interes u opštem pravu

su pravo na autonomiju i samoodlučivanje.

Oni su tako moćni da u državi
gde je na snazi opšte pravo,

ako odete u bolnicu i odbijete
medicinsku negu koja bi vam spasila život,

sudija neće naložiti da vas okrive,

zato što će poštovati
vaše samoodlučivanje i autonomiju.

E, sad, pravo na jednakost
je vrsta prava koja vam je data

zato što ličite na nekog drugog
na određen način,

a tu je začkoljica, u određenom načinu.

Tako da ako ste to, onda zato
što oni imaju pravo, vi ste poput njih,

zagarantovano vam je pravo.

Sudovi i zakonodavstvo
podvlače crtu sve vreme.

Neki se nađu iznad, neki ispod.

Međutim, vi morate da,
makar minimum minimima, morate -

ta crta mora da bude razumno
sredstvo legitimnom cilju.

Projekat „Prava za ne-ljude“
zalaže se da povlačenje te crte

da bi se zarobilo autonomno
i samoodlučujuće biće,

poput ovog što vidite iza mene,

predstavlja ugrožavanje jednakosti.

Onda smo istraživali 80 jurisdikcija.

Trebalo nam je sedam godina
da nađemo jurisdikciju

gde smo želeli da podnesemo prvu tužbu.

Izabrali smo državu Njujork.

Potom smo odlučili ko će nam biti tužioci.

Odlučili smo se za šimpanze,

ne samo zato što je Džejn Gudol
bila u našem odboru direktora,

već zato što su oni, Džejn i ostali,

intenzivno proučavali šimpanze decenijama.

Poznate su nam izvanredne
kognitivne sposobnosti koje imaju,

a one takođe liče na one
koje imaju ljudska bića.

Tako smo odabrali šimpanze
i počeli smo da tražimo širom sveta

kako bismo našli stručnjake
za kogniciju kod šimpanzi.

Našli smo ih u Japanu, Švedskoj,
Nemačkoj, Škotskoj, Engleskoj i SAD-u,

a oni su napisali 100 strana iskaza

u kojima su na više od 40 načina izneli

kako su njihove kompleksne
kognitivne sposobnosti,

bilo individualno ili zajedno,

sve pripisane autonomiji
i samoodlučivanju.

Uzevši ovo u obzir, primera radi,
one su svesne,

ali su one, takođe, svesne da su svesne.

One znaju da imaju um.
One znaju da drugi imaju um.

One znaju da su individue
i da mogu da žive.

Razumeju da su živele juče
i da će živeti sutra.

Mogu mentalno da putuju kroz vreme.
Pamte šta je bilo juče.

One mogu predvideti sutra,

zbog čega je tako strašno
zatočiti šimpanzu, pogotovu samu.

To je nešto što radimo
najgorim kriminalcima,

a to radimo i šimpanzama,
a čak i ne razmišljamo o tome.

One imaju neku vrstu moralnog kapaciteta.

Kada se igraju ekonomskih igara
sa ljudskim bićima,

one spontano prave fer ponude,
iako se to od njih ne zahteva.

One znaju brojeve. One razumeju brojeve.

One rade prostu matematiku.

One se uključuju u jezik
ili ostaju izvan jezičkih ratova,

uključuju se u namernu
i referentnu komunikaciju

u kojoj obraćaju pažnju
na stavove onih sa kojima razgovaraju.

One imaju kulturu.

One imaju materijalnu kulturu,
socijalnu kulturu.

Imaju kulturu simbola.

Naučnici u šumama Tai na Obali Slonovače

pronašli su šimpanze
koje su koristile kamen

kako bi razbile
neverovatno tvrdu opnu oraha.

Potrebno je mnogo vremena da se to nauči,

a oni su istraživali ovu oblast

i otkrili da je ova materijalna kultura,
da je ovakvo ponašanje,

ovo kamenje, prelazilo sa generacije
na generaciju najmanje 4 300 godina

kroz 225 generacija šimpanzi.

Sad je trebalo da pronađemo naše šimpanze.

Naše šimpanze -

prvo smo dve pronašli u državi Njujork.

Obe će uginuti čak i pre nego
što smo uspeli da podnesemo tužbu.

Onda smo našli Tomija.

Tomi je šimpanza. Vidite ga iza mene.

Tomi je bio šimpanza.
Pronašli smo ga u tom kavezu.

Našli smo ga u maloj prostoriji
koja je bila puna kaveza

u velikom skladištu na parkingu
za prikolice u centralnom Njujorku.

Pronašli smo Kiko, koja je nagluva.

Kiko je bila u zadnjem delu
betonske zgrade u zapadnom Masačusetsu.

Pronašli smo i Herkula i Lea.

Oni su dva mlada mužjaka šimpanze.

Koriste se za biomedicinska,
anatomska istraživanja na Stouni Bruku.

Pronašli smo ih.

I tako, poslednje nedelje
decembra 2013. godine,

Projekat „Prava za ne-ljude“
podneo je tri tužbe širom države Njujork

koristeći isti sudski nalog
habeas korpus opšteg prava

korišćen u slučaju Džejmsa Somerseta.

Tražili smo da sudije izdaju
tri naloga habeas korpus opšteg prava.

Želeli smo da oslobodimo šimpanze,

i želeli smo da ih dovedemo
u „Spasimo šimpanze“,

sjajno utočište za šimpanze
u južnoj Floridi,

u kome postoji veštačko jezero
sa 12 ili 13 ostrva -

imaju dva ili tri ara gde 24 šimpanze žive

na svakom od njih.

I ove šimpanze bi onda
živele život šimpanzi,

sa drugim šimpanzama u okruženju
koje je maksimalno nalik Africi.

Svi ovi slučajevi su i dalje u toku.

Još nismo naišli
na našeg lorda Mensfilda.

Ali hoćemo. Hoćemo.

Ovo je dugoročna strateška
parnička kampanja. I hoćemo.

Da citiram Vinstona Čerčila,

način na koji gledamo na naše slučajeve
je da oni nisu kraj,

oni nisu čak ni početak kraja,

ali su zato možda kraj početka.

Hvala vam.

(Aplauz)