Zašto bi žene trebalo da pričaju priče o čovečanstvu

Tokom mnogih vekova (i iz raznih razloga) kritički priznat kreativni genijalac je uopšteno bio neko sa muškom perspektivom. Kao pozorišna rediteljka, Džud Keli u ovom strastveno argumentovanom govoru, ukazuje na iskrivljeni uticaj toga kako tumačimo čak i nefiktivne priče žena i njihovih prava. Ona smatra da postoji korisniji, inkluzivniji način da se posmatra svet i poziva umetnike - žene i muškarce - da oslikaju, nacrtaju, pišu o tome, snimaju i zamišljaju rodno jednako društvo.

Zašto mislimo

da se za priče koje pričaju muškarci
smatra da imaju univerzalni značaj,

a za priče koje pričaju žene
se smatra da su samo o ženama?

Moja baka je napustila školu
kad joj je bilo 12 godina.

Imala je 14 dece.

Moja majka je napustila školu sa 15.

Bila je sekretarica.

Ja sam diplomirala na fakultetu
kako bih postala pozorišna rediteljka,

a taj napredak u potpunosti dugujem

činjenici da su se ljudi
koje nikad nisam upoznala

borili za prava žena,

da imaju pravo glasa,
obrazovanje, da napreduju.

I ja sam odlučna da to isto radim,
a očigledno ste i vi.

Zašto ne?

(Aplauz)

Pa sam osnovala festival nazvan WOW,
Žene sveta, pre sedam godina

i trenutno se održava u 20 država
širom pet kontinenata.

A jedna od tih država
je Somalilend u Africi.

Pa sam prošle godine putovala tamo,

a delimičan razlog moje radosti
što idem tamo je poseta ovim pećinama.

Pećine Las Žil.

Sad, ove pećine sadrže neke od najstarijih
pećinskih slika na svetu.

Smatra se da su ove slike
stare oko 9000 do 11000 godina.

Umetnost:

nešto čime se čovečanstvo bavi
otkad je evoluiralo.

U vezi je s tim kako govorimo o sebi,

kako razumemo naše identitete,

kako posmatramo naša okruženja,

šta otkrivamo jedni o drugima

zbog smisla naših života.

Tome služi umetnost.

Pa, pogledajte ovu malu sliku.

Mislim da se radi o devojčici.

Mislila sam kako malo liči na mene
kad sam bila devojčica.

Pa sam pomislila, dobro, ko je naslikao
ovu radosnu, mladalačku figuru?

Upitala sam kustosa pećina.

Rekla sam: "Ispričajte mi o muškarcima
i ženama koji su ovo naslikali."

A on me je pogledao
skroz iskosa i rekao je:

"Žene nisu naslikale ove slike."

A ja sam rekla: "Dobro,
to je bilo pre 11000 godina."

Pitala sam: "Kako znate?"

(Smeh)

A on je rekao: "Žene
se ne bave ovim stvarima.

Muškarci su napravili ova obeležja.
Žene nisu."

Sad, zaista nisam bila iznenađena

jer je to stav koji sam više puta videla

u životu kao pozorišna stvarateljka.

Rečeno nam je da se božansko znanje
prenosi kroz muževnost,

bilo da se radi o imamu,
svešteniku, rabinu, svecu.

Slično, rečeno nam je da kreativni genije
počiva u muževnosti,

da je muževnost ta

koja će moći da nam ispriča
o tome ko smo mi zaista,

da će muževnost
ispričati univerzalnu priču

u ime svih nas,

dok će ženski umetnici zaista
samo govoriti o ženskim iskustvima,

ženskim pitanjima
koja su važna jedino ženama

i od nevelikog značaja za muškarce -

i zaista za samo neke muškarce.

A to ubeđenje,

kojem nas uče,

mislim da većim delom utiče
na to da li smo spremni da verujemo

da su ženske priče zaista važne.

A ako nismo spremni da verujemo
da su ženske priče zaista važne,

onda ženska prava nisu zaista važna,

i onda zaista ne može da dođe do promene.

Želim da vam navedem primer dve priče

za koje se smatra
da imaju univerzalnu važnost:

"E. T. vanzemaljac" i "Hamlet".

(Smeh)

Dakle, povela sam svoje dvoje dece
kad su bili mali -

Karolin je imala osam, a Robi pet godina -

da vide "E. T. vanzemaljca".

I to je fantastična priča
o tom malenom vanzemljcu

koji se zatekne u američkoj porodici

sa majkom, dva brata i sestrom,

ali on želi da se vrati kući.

Ne samo to, već neki zaista zli naučnici

žele da vrše eksperimente nad njim,

te tragaju za njim.

Pa, deca imaju plan.

Odlučuju da će da ga vrate
nazad u njegov svemirski brod

čim mognu,

te ga ubace u korpu na biciklu

i odvezu se.

Međutim, zloće su nažalost otkrile
i sustižu ih,

a oni imaju sirene i imaju svoje pištolje,

imaju megafone, izuzetno je strašno,

i približavaju se deci

i deca nemaju šanse da uspeju.

A onda iznenada, magično,
bicikl poleće u vazduh,

iznad oblaka,

iznad meseca

i spašavaju E. T.-a.

Pa sam se okrenula da vidim
lica moje dece,

Robi je bio ushićen,
s njima je, spašava E. T.-a,

srećan je dečak.

Okrećem se ka Karolini,
a ona plače iz dna duše.

Pitam: "Šta nije u redu?"

A ona kaže: "Zašto ja ne mogu da spasim
E. T.-a? Zašto ja ne mogu da pođem?"

A onda sam iznenada shvatila:

to nisu bila deca;

bili su dečaci -

svi su bili dečaci.

A Karolina koja se toliko
saživela sa E. T.-om,

pa, nju nisu pozvali da ga spasi,

pa se osećala poniženom i odbačenom.

Pa sam pisala Stivenu Spilbergu -

(Smeh) (Aplauz)

i rekla sam: "Ne znam da li razumete

psihološki značaj onoga što se desilo

i da li ste spremni da platite
račune za terapiju?"

(Smeh)

Dvadeset godina kasnije,
još mi ni reč od njega nije stigla,

ali se i dalje nadam.

(Smeh)

Ali bilo mi je zanimljivo

jer ako pročitate recenzije
o tome šta je želeo sa E. T.-om,

veoma jasno kaže:

"Želeo sam da svet razume

da bi trebalo da volimo
i prihvatimo različitost."

Ali nekako nije uključio
ideju o različitosti devojčica

u svom razmišljanju.

Mislio je da piše priču
o čitavom čovečanstvu.

Karolin je smatrala da je marginalizovao

polovinu čovečanstva.

Mislio je da piše priču
o ljudskoj dobroti;

ona je smatrala da je napisao
junačku avanturu za momke.

A to je uobičajeno.

Muškarci osećaju da im je dat plašt
za univerzalnu komunikaciju,

ali naravno, kako je to moguće?

Oni pišu iz muškog iskustva,
kroz muške oči.

Mi sami to moramo da prozremo.

Moramo da budemo spremni da se vratimo
kroz sve naše knjige i filmove,

sve naše omiljene stvari

i kažemo: "Ovo je zapravo
napisao umetnik muškarac -

a ne umetnik."

Moramo da shvatimo
da je veliki broj ovih priča

napisano iz muške perspektive.

Što je u redu,

ali onda žene moraju da imaju
50 procenata prava

na scenu, film, roman,

mesto za kreativnost.

Sad ću da govorim o "Hamletu".

Biti ili ne biti.

Pitanje je sada.

Ali to nije moje pitanje.

Moje pitanje je: zašto su me
podučavali kao mladu ženu

da je to suštinski primer ljudske dileme

i ljudskog iskustva?

To je veličanstvena priča,

ali zapravo se radi o mladiću
koji se plaši da neće uspeti

kao moćna ličnost u svetu muškaraca,

ako se ne osveti za ubistvo oca.

Mnogo nam govori
o tome kako je samoubistvo opcija,

ali u stvarnsti osoba koja zapravo
izvršava samoubistvo je Ofelija,

nakon što ju je on ponizio i zlostavljao,

ona nikad ne dobija priliku
da publici iskaže svoja osećanja.

A onda, čim završi s Ofelijom,
okreće se protiv majke

jer u suštini ima odvažnosti
da se zaljubi u njegovog ujaka

i da uživa u seksu.

(Smeh)

To je sjajna priča,

ali je priča o muškom sukobu,
muškoj dilemi, muškoj borbi.

Međutim, rečeno mi je
da je ovo priča o ljudskim bićima,

uprkos činjenici da sadrži svega dve žene.

I, ukoliko se ne preobrazujem,

uvek ću da mislim

da ženske priče manje vrede od muških.

Žena je mogla da napiše "Hamleta",

ali bi ga napisala drugačije

i ne bi bio priznat širom sveta.

Kako je spisateljica Margaret Atvud rekla:

"Kada muškarac piše o pranju suda,

to je realizam.

Kada žena piše o tom iskustvu,

radi se o nesrećnom genetskom nedostatku."

(Smeh)

Sad, nije to nešto što pripada prošlosti.

Mislim, kad sam bila mlada,

očajno želeći da budem
pozorišna rediteljka,

evo šta mi je rekao predavač muškarac:

"Pa, imamo tri ženska reditelja
u Britaniji", rekao je, "Džud."

"Imamo Džoan Najt, koja je lezbejka,
imamo Džoan Litlvud, koja je u penziji

i imamo Baz Gudbadi, koja se upravo ubila.

Dakle, koja od ove tri
bi ti želela da budeš?"

(Smeh)

Sad, ostavljajući po strani
odvratno klevetanje gej žena,

činjenica je da je želeo da me ponizi.

Mislio je da je smešno
što želim da budem rediteljka.

Rekla sam to prijateljici Marin Alsop,
dirigentkinji, a ona je rekla:

"Ah, da, moj nastavnik muzičkog
mi je rekao to isto.

Rekao je: 'Žene ne diriguju.'"

Ali sve ove godine kasnije,
ostavile smo svoj trag.

Pomislili biste: "Pa, sad je drugačije."

Plašim se da sad nije drugačije.

Trenutni starešina
Pariskog konzervatorijuma

je nedavno rekao: "Potrebna
je velika fizička snaga

da se diriguje simfonijom,

a žene su suviše slabe."

(Smeh)

Umetnik Džordž Bazelic je rekao:

"Pa, činjenica je da žene
ne znaju da slikaju.

Pa - ne naročito dobro."

Pisac V. S. Nipol je pre dve godine rekao:

"Mogu da pročitam dva paragrafa
i da odmah znam da je pisac žena

i prosto prestajem da čitam
jer je to ispod mene."

Publika: Ua.

Ima toga još.

Moramo da pronađemo način

da zaustavimo devojke i žene

da se osećaju, ne samo
da njihova priča nije važna,

već da im nije dozvoljeno
da budu pripovedači.

Jer čim osećate da ne možete
da budete u centru pažnje

i da govorite u ime sveta,

osećate da možete da nudite
svoja dobra maloj, odabranoj grupi.

Radićete manje poslove
na manjim scenama,

vaša ekonomska snaga će da bude manja,

dostupnost publike će da bude manja

i manje će vas ceniti kao umetnika.

A konačno pružamo umetnicima
neverovatne, ugledne prostore

u svetu

jer su oni naši pripovedači.

Sad, zašto bi vam bilo važno,
ako niste umetnik?

Pretpostavimo da ste računovođa
ili preduzetnik ili lekar

ili naučnik:

da li bi trebalo da marite
za žene umetnike?

Apsolutno, morate

jer, kao što vidite, sa pećinskih slika,

sve civilizacije,

celokupno čovečanstvo

se oslanjalo na umetnike
da ispričaju ljudske priče,

a ako ljudsku priču
na kraju ispripoveda muškarac,

verujte mi na reč,

biće o muškracima.

Zato donesimo promenu.

Donesimo promenu u sve institucije,

i ne samo na Zapadu.

Ne zaboravite - ovu poruku
o nesposobnosti žena

da sadrže kreativnu genijalnost

govore devojkama i ženama
u Nigeriji, u Kini, u Rusiji,

u Indoneziji.

Širom sveta, devojkama i ženama govore

da uopšte ne mogu da imaju zamisao
o kreativnoj inspiraciji.

I ja želim da vas pitam:

Da li verujete u to?

Da li verujete da žene
ne mogu da budu kreativni genijalci?

(Aplauz i klicanje)

Pa, onda, molim vas, istupite,

podržite umetnice,

kupujte njihova dela,

insistirajte da im se glasovi čuju,

pronađite platforme na kojima
će njihovi glasovi da se oblikuju.

I setite se ovoga:

da, na neki način,
ako ćemo da prevaziđemo trenutak

u svetu gde znamo da nismo jednaki,

umetnici su ti koji moraju
da zamisle drugačiji svet.

I pozivam sve umetnike, žene i muškarce,

da zamisle rodno jednak svet.

Oslikajmo ga. Nacrtajmo ga.

Pišimo o njemu. Snimimo ga.

A ako možemo da ga zamislimo,

onda ćemo da imamo
energije i izdržljivosti

da mu delamo u susret.

Kada pogledam ovu devojčicu,

od pre 11.000 godina,

želim da znam da ta devojčica trenutno

može da stoji tu i misli
da ima pravo na svoje snove,

da ima pravo na svoju sudbinu

i da ima pravo da govori
u ime čitavog sveta,

da bude prepoznata po tome

i da joj aplaudiraju.

Hvala vam.

(Aplauz)