Šta da radimo kada antibiotici ne budu više delovali?

Penicilin je promenio sve. Infekcije koje su ranije ubijale odjednom su postale brzo izlečive. Ipak, kako Marin Mekena deli sa nama u ovom otrežnjujućem govoru, protraćili smo prednosti koje nam on pruža, kao i kasniji antibiotici. Bakterije otporne na antibiotike označavaju ulazak u postantibiotički svet - a to neće biti lepo. Postoje, međutim, stvari možemo da uradimo... ako počnemo odmah.

Ovo je moj prastric,

mlađi brat oca mog oca.

Zvao se Džo Mekena.

Bio je mlad suprug
i poluprofesionalni košarkaš

i vatrogasac u Njujorku.

Porodična istorija kaže
da je voleo da bude vatrogasac,

pa je tako 1938. godine,
kada je imao slobodan dan,

odabrao da provede vreme
u vatrogasnom domu.

Da bi bio koristan tog dana,
počeo je da polira sav mesing,

ogradu na vatrogasnom vozilu,
armature na zidovima,

a jedna od mlaznica vatrogasnog creva,

ogroman, teški komad metala,

srušila se sa police i udarila ga.

Nekoliko dana kasnije,
počelo je da ga boli rame.

Dva dana nakon toga,
izbila mu je temperatura.

Groznica se pojačavala i pojačavala.

Njegova žena je brinula o njemu,

ali nije vredelo šta god da je činila,
a kada su doveli lokalnog lekara,

nije vredelo ni ono što je on činio.

Zaustavili su taksi i odveli ga u bolnicu.

Medicinske sestre su tamo odmah prepoznale
da on ima infekciju,

ono što su u to vreme zvali
„trovanje krvi”,

i mada verovatno to nisu rekli,

znali su odmah

da se ništa ne može učiniti.

Nisu mogli ništa da učine
jer stvari koje danas koristimo

da izlečimo infekcije
tada još nisu postojale.

Prvo testiranje penicilina,
prvog antibiotika,

bilo je tri godine kasnije.

Ljudi koji bi dobili infekciju
ili bi se oporavili, ako su imali sreće,

ili bi umrli.

Moj prastric nije imao sreće.

Bio je u bolnici nedelju dana,
tresući se od groznice,

dehidriran i u delirijumu,

upadao u komu dok su mu organi otkazivali.

Njegovo stanje je postalo
toliko beznadežno

da su se ljudi iz vatrogasnog doma
poređali da mu daju krv,

nadajući se da će razblažiti infekciju
koja juri kroz njegovu krv.

Ništa nije delovalo. Umro je.

Imao je 30 godina.

Ako pogledate unazad kroz istoriju,

većina ljudi je umrla
na način na koji je moj prastric umro.

Većina ljudi nije umrla
od raka ili bolesti srca,

oboljenja vezanih za način života
koja nas danas pogađaju na zapadu.

Nisu umrli od tih bolesti
zato što nisu živeli dovoljno dugo

da bi ih razvili.

Umrli su od povreda -

tako što bi ih probo vo,

bili bi pogođeni na bojnom polju,

smrskani u jednoj od novih fabrika
industrijske revolucije -

i većinom od infekcija,

koje bi dokrajčile
ono što bi povrede započele.

Sve se to promenilo
kada su stigli antibiotici.

Odjednom, infekcije
koje su pre bile smrtna presuda

postale su nešto od čega se oporavlja
za nekoliko dana.

Delovalo je kao čudo,

i od tada živimo u zlatnoj epohi
čudesnih lekova,

a sada, približavamo se njenom kraju.

Moj prastric je umro
poslednjih dana preantibiotičke ere.

Danas stojimo na pragu
postantibiotičke ere,

najranijih dana vremena
kada će obične infekcije,

poput one koju je Džo imao,
ponovo ubijati ljude.

U stvari, već ih ubijaju.

Ljudi ponovo umiru od infekcija
zbog fenomena

zvanog otpornost na antibiotike.

Ukratko, dešava se sledeće.

Bakterije se međusobno nadmeću
zbog sredstava, zbog hrane,

proizvodeći smrtonosna jedinjenja
koja usmeravaju jedna protiv druge.

Druge bakterije, da bi se zaštitile.

razviju odbrane
protiv tog hemijskog napada.

Kada smo prvi put napravili antibiotike,

odneli smo ta jedinjenja u laboratoriju
i napravili njihove verzije,

a bakterije su uzvratile na naš napad
kao što su to uvek činile.

Evo šta se zatim dogodilo.

Penicilin je distribuiran 1943. godine,

a rasprostranjena otpornost na penicilin
nastupila je do 1945. godine.

Vankomicin je stigao 1972. godine,

otpornost na vankomicin - 1988. godine.

Imipenem - 1985. godine,

a otpornost na njega - 1998. godine.

Daptomicin, među skorijim lekovima,
2003. godine,

a otpornost na njega
samo jednu godinu kasnije, 2004. godine.

Sedamdeset godina se igramo trule kobile -

naš lek i otpornost na njega,

a onda drugi lek, pa ponovo otpornost -

i sada se igra završava.

Bakterije razvijaju otpornost tako brzo
da su farmaceutske kompanije

odlučile da pravljenje antibiotika
nije u njihovom najboljem interesu,

tako da se svetom šire infekcije

za koje, od preko 100 antibiotika

dostupnih na tržištu,

dva leka bi mogla delovati uz nuspojave,

ili jedan lek,

ili nijedan.

Ovako to izgleda.

Godine 2000, Centar za kontrolu
i prevenciju bolesti, CDC,

identifikovao je jedinstveni slučaj

u bolnici u Severnoj Karolini

infekcije otporne na sve osim dva leka.

Danas se ta infekcija, poznata kao KPC,

proširila na svaku državu osim tri,

na Južnu Ameriku, Evropu

i na Srednji Istok.

Godine 2008, doktori u Švedskoj

dijagnostikovali su kod čoveka iz Indije
drugačiju infekciju,

otpornu na sve osim jednog leka.

Gen koji stvara tu otpornost,

poznat kao NDM, sada se proširio
iz Indije u Kinu, Aziju, Afriku,

Evropu, Kanadu, i SAD.

Bilo bi prirodno nadati se

da su te infekcije izuzetni slučajevi,

ali u stvari,

u Sjedinjenim Državama i Evropi,

50 000 ljudi godišnje

umre od infekcije
kojoj nikakvi lekovi ne mogu pomoći.

Projekat koji je osnovala britanska vlada

poznat kao
Pregled otpornosti na antibiotike

procenjuje da je svetski gubitak
u ovom trenutku 700 000 smrti godišnje.

To je mnogo smrtnih slučajeva,

pa ipak, dobri su izgledi
da ne osećate da ste pod rizikom,

da zamišljate da su ti ljudi
bili bolnički pacijenti

na intenzivnoj nezi

ili stanari staračkog doma
pri kraju svog života,

ljudi čije su infekcije udaljene od nas,

u situacijama
u kojima se ne možemo pronaći.

Ono što niste pomislili, niko od nas nije,

je da antibiotici igraju ulogu
u skoro čitavom savremenom životu.

Ako izgubimo antibiotike,

evo šta bismo još izgubili:

prvo, svaku zaštitu za ljude
sa oslabljenim imunim sistemom -

pacijente obolele od raka i side,

pacijente sa izvršenom transplantacijom,
prerano rođene bebe.

Zatim, svaki tretman kojim se unose
strani objekti u telo:

stentovi kod moždanog udara,
pumpe kod dijabetesa,

dijalizu, artroplastiku.

Za koliko atletskih pripadnika
bejbi bum generacije

su potrebni novi kukovi i kolena?

Skorije istraživanje pokazuje
da bi bez antibiotika

umro jedan od svakih šest.

Potom bismo verovatno izgubili hirurgiju.

Mnogim operacijama prethode

profilaktičke doze antibiotika.

Bez te zaštite,

izgubili bismo mogućnost
da otvaramo skrivena mesta u telu.

Dakle, nema operacija na srcu,

nema biopsija prostate,

nema carskog reza.

Morali bismo da naučimo da se bojimo
infekcija koje se sada čine neznatnim.

Upala grla je ranije izazivala
otkazivanje rada srca.

Infekcije kože su dovodile do amputacija.

Porođaj je ubijao,
u najčistijim bolnicama,

skoro jednu ženu na svakih sto.

Upala pluća je odnosila
troje dece od svakih 10.

Više od svega,

izgubili bismo siguran način
na koji vodimo naše živote svakog dana.

Kada biste znali
da bi vas bilo koja povreda mogla ubiti,

da li biste vozili motor,

survali se niz skijašku stazu,

peli se uz merdevine
da okačite božićne lampice,

dozvolili svom detetu
da se strmoglavi u bejzbol utakmici?

Uostalom, prva osoba
koja je primila penicilin,

britanski policajac
po imenu Albert Aleksander,

koga je toliko razorila infekcija
da mu je iz kože na glavi curio gnoj

i doktori su morali da izvade oko,

zadobio je infekciju
radeći nešto vrlo jednostavno.

Ušetao je u svoju baštu
i ogrebao lice o trn.

Onaj britanski projekat koji sam pomenula
koji procenjuje da je svetski gubitak

700 000 smrti godišnje u ovom trenutku

takođe predviđa da ako ne budemo mogli
to da kontrolišemo do 2050. godine,

ne dugo, danak će iznositi
10 miliona smrti godišnje.

Kako smo došli do ove tačke

na kojoj očekujemo

te zastrašujuće brojeve?

Težak odgovor je:
sami sebi smo to uradili.

Otpornost je neizbežni biološki proces,

ali mi nosimo odgovornost
za njegovo ubrzanje.

Uradili smo to rasipajući antibiotike

sa nepažljivošću
koja sada deluje šokantno.

Penicilin je bio
u slobodnoj prodaji do 1950-ih.

U mnogim zemljama u razvoju,
većina antibiotika je još uvek.

U Sjedinjenim Državama,

50 posto antibiotika
datih u bolnicama je nepotrebno,

45 posto recepata
propisanih u doktorskim ordinacijama

su za stanja kojima antibiotici
ne mogu pomoći,

a to je samo u oblasti zdravstva.

U većem delu planete,
većina životinja koje daju meso

dobija antibiotike svakodnevno,

ne da bi se izlečile bolesti,

već da bi ih ugojili i da bi ih zaštitili

od uslova fabričke farme
u kojoj su uzgajane.

U Sjedinjenim Državama, verovatno 80 posto

antibiotika prodatih svake godine
odlaze životinjama sa farme, ne ljudima,

stvarajući otpornu bakteriju
koja se premešta sa farme

u vodu, prašinu,

u meso koje životinje postaju.

Akvakultura takođe zavisi od antibiotika,

naročito u Aziji,

i uzgajanje voća se oslanja na antibiotike

da bi se jabuke, kruške i citrusi
zaštitili od bolesti.

A pošto bakterije mogu da prenose
svoj DNK jedna na drugu

kao putnik koji predaje
svoj prtljag na aerodromu,

jednom kada podstaknemo tu otpornost,

ne zna se gde će se raširiti.

To se moglo predvideti.

Zapravo, to je i predvideo

Aleksandar Fleming,
čovek koji je otkrio penicilin.

Dobio je Nobelovu nagradu
1945. godine kao priznanje

i u intervjuu ubrzo nakon toga,
ovo je izjavio:

„Nepromišljena osoba koja se igra
sa penicilinskim lečenjem

je moralno odgovorna za smrt čoveka

koji podlegne infekciji

izazvanoj organizmom
otpornim na penicilin.”

Dodao je: „Nadam se
da se to zlo može izbeći.”

Možemo li ga izbeći?

Postoje kompanije
koje rade na novim antibioticima,

stvarima kakve superbube
nikada pre nisu videle.

Veoma su nam potrebni ti novi lekovi

i potrebni su nam podsticaji:

donacije za otkrića,
produženi patenti, nagrade,

da bismo privukli druge kompanije
da ponovo prave antibiotike.

Međutim, to verovatno neće biti dovoljno.

Evo zašto: evolucija uvek pobeđuje.

Bakterije rađaju novu generaciju
svakih 20 minuta.

Farmaceutskoj hemiji je potrebno 10 godina
da bi se proizveo novi lek.

Svaki put kada koristimo antibiotik,

dajemo bakterijama milijardu prilika

da provale šifru odbrana

koje smo izgradili.

Još nije bilo leka

koji nisu uspele da poraze.

Ovo je asimetrično ratovanje,

ali mi možemo izmeniti ishod.

Možemo da izgradimo
sisteme za prikupljanje podataka

koji će nam automatski i konkretno reći
kako se antibiotici koriste.

Možemo izgraditi kontrolu pristupa
u sistemima poretka lekova

tako da svaki recept bude preispitan.

Mogli bismo da zahtevamo da poljoprivreda
odustane od korišćenja antibiotika.

Mogli bismo da izgradimo sistem nadzora

koji bi nam rekao
gde se javlja sledeća otpornost.

To su tehnološka rešenja.

Verovatno ni ona nisu dovoljna,

osim ukoliko mi pomognemo.

Otpornost na antibiotike je navika.

Svi znamo koliko je teško
promeniti naviku,

ali činili smo to u prošlosti,
kao društvo.

Ljudi su nekada bacali đubre po ulici,

nisu koristili sigurnosne pojaseve,

pušili su u javnim zgradama.

Više ne radimo te stvari.

Ne razbacujemo đubre po okolini

niti prizivamo nesagledive nesreće,

niti izlažemo druge
mogućnostima da dobiju rak,

jer smo presudili
da su te stvari skupo koštale,

da su bile razarajuće, da nisu bile
u našem najboljem interesu.

Promenili smo društvene norme.

Možemo promeniti i društvene norme
vezane za korišćenje antibiotika.

Znam da se razmere
otpornosti na antibiotike

čine nesavladivim,

ali ako ste ikada kupili
fluorescentnu sijalicu

jer ste bili zabrinuti
zbog klimatskih promena,

ili ste pročitali deklaraciju
na kutiji krekera

jer razmišljate o seči šuma
radi dobijanja palminog ulja,

već znate kakav je osećaj

kada preduzmete mali korak
da biste se bavili ogromnim problemom.

Mogli bismo da preduzmemo takve korake
i u upotrebi antibiotika.

Možemo odustati od davanja antibiotika
ako nismo sigurni da je to pravo rešenje.

Mogli bismo da prestanemo
da insistiramo na propisivanju recepta

za infekciju uha svog deteta
dok ne budemo sigurni šta ju je izazvalo.

Mogli bismo da pitamo svaki restoran,

svaki supermarket,

odakle dolazi njihovo meso.

Mogli bismo da obećamo jedni drugima

da nećemo nikada više kupiti
piletinu, škampe ili voće

odgajane uz rutinsku upotrebu antibiotika,

i ako bismo to radili,

mogli bismo usporiti dolazak
postantibiotičkog sveta,

ali moramo to da uradimo ubrzo.

Penicilin je započeo
antibiotičku eru 1943. godine.

Za samo 70 godina,
došli smo do ruba propasti.

Nećemo dobiti još 70 godina

da ponovo nađemo izlaz.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)