Šta se dešava kad uklonimo hipokampus? - Sem Kin (Sam Kean)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/what-happens-when-you-remove-the-hippocampus-sam-kean

Kada je Henri Molason (danas poznat kao H.M.) razbio lobanju u nesreći, počeo je da se onesvešćuje i da ima napade. U pokušaju da ga izleči, avanturistični hirurg dr Vilijam Skovil je uklonio H.M.-ov hipokampus. Srećom, napadi su nestali - ali je nestalo i dugoročno pamćenje! Sem KIn nas sprovodi kroz ovaj fascinantni slučaj, iznoseći detalje o svemu što nas je H.M. naučio o mozgu i pamćenju.

Lekcija: Sem Kin, Animacija: Anton Bogati

Prvog septembra 1953. godine,

Vilijam Skovil je iskoristio
polugu i jeftinu ručnu bušilicu

da probuši lobanju mladića
i odstrani važan deo njegovog mozga

isisavajići ga kroz metalnu cev.

Ovo nije scena iz horor filma
ili odvratni policijski izveštaj.

Dr Skovil je bio jedan od najpriznatijih
neurohirurga svog vremena,

a mladić je bio Henri Moleson,
poznat kao pacijent "H.M.",

iz čijeg slučaja su proistekli brojni
zaključci o tome kako naš mozak radi.

Kao dečaku,
Henriju je napukla lobanja u nesreći

i počeo je da dobija napade, nesvestice
i gubi kontrolu nad telesnim funkcijama.

Nakon što je godinama trpeo česte epizode
i čak se ispisao iz srednje škole,

očajan mladić se javio dr Skovilu,

pustolovu poznatom
po rizičnim operacijama.

Parcijalna lobotomija je decenijama unazad
korišćena u lečenju duševnih poremećaja,

na osnovu pretpostavke da su
mentalne funkcije strogo lokalizovane

u određenim oblastima mozga.

Pošto ju je uspešno koristio
da bi redukovao napade kod psihoza,

Skovil je odlučio
da ukloni H.M.-ov hipokampus,

deo limbičkog sistema
koji je povezan sa emocijama

ali čije su funkcije i dalje nepoznate.

Na prvi pogled operacija je bila uspešna.

H.M.-ovi napadi su praktično prestali
bez promena u njegovoj ličnosti,

a IQ mu se čak i povećao.

Međutim javio se jedan problem.
Njegovo pamćenje je bilo oštećeno.

Pored toga što je izgubio
većinu uspomena iz prethodne decenije,

H.M. nije mogao ni da formira nove,
zaboravljao je koji je dan danas,

ponavljao je komentare
i čak jeo više obroka za redom.

Kada je Skovil o ovome obavestio
drugog stručnjaka, Vajldera Penfilda,

on je poslao doktorantkinju Brendu Milner

da proučava H.M.
u njegovoj porodičnoj kući,

gde je on provodio svoje vreme
obavljajući neobične radnje

i gledajući klasične filmove,
po prvi put, iznova i iznova.

Ono što je otkrila,
kroz niz testova i intervjua,

nije samo doprinelo proučavanju pamćenja,

već je potpuno redefinisalo
značenje pamćenja.

Jedno od Milnerovih otkrića
osvetlilo je očiglednu činjenicu

da iako H.M. ne može da stvori nove
uspomene, on ipak pamti informacije

dovoljno dugo
da završi rečenicu ili pronađe kupatilo.

Kada mu je Milnerova
pokazala nasumični broj

uspeo je da ga zapamti na 15 minuta

tako što ga je stalno ponavljao.

Ali samo pet minuta kasnije,
zaboravio je da su uopšte uradili test.

Neurolozi su smatrali
da je pamćenje monolitno,

u suštini jednako
i ravnomerno raspoređeno kroz mozak.

Rezultati Milnerove ne samo da su bili
prvi korak ka danas poznatoj razlici

između kratkoročnog i dugoročnog pamćenja,

već su pokazali da su oni
smešteni u različitim delovima mozga.

Danas znamo da je za stvaranje
uspomena potrebno nekoliko koraka.

Nakon što su senzorne informacije pomoću
neurona privremeno stigle u korteks,

one dalje putuju do hipokampusa,

gde proteini ojačavaju
kortikalne sinaptičke veze.

Ukoliko je iskustvo bilo dovoljno jako,

ili ga se u prvih nekoliko dana
redovno prisećamo,

hipokampus će onda prebaciti sećanje nazad
u korteks gde će biti trajno smešteno.

H.M-ov mozak može
da formira početni utisak,

ali bez hipokampusa
koji bi odradio konsolidaciju sećanja,

utisak bledi,
poput poruke ispisane u pesku.

Ali to nije bila jedina razlika
u pamćenju koju je Milnerova našla.

U poznatom eksperimentu,
ona je pitala H.M. da ocrta treću zvezdu

u uskom prostoru između
dve koncentrične zvezde

pri čemu je papir i olovku
mogao da vidi samo u ogledalu.

Poput bilo koga ko izvršava
ovako čudan zadatak prvi put,

i njegov rezultat je bio jako loš.

Ali se kroz više pokušaja popravio,
na opšte iznenađenje,

iako se nije sećao prethodnih pokušaja.

Njegovi nesvesni motorni centri su
zapamtili ono što je svest zaboravila.

Milnerova je otkrila da je deklarativno
pamćenje imena, datuma i činjenica

drugačije od proceduralnog pamćenja,
poput vožnje bicikla ili potpisivanja.

Danas znamo da se proceduralno pamćenje

oslanja više na bazalne ganglije
i cerebelum,

strukture koje su
u mozgu H.M.-a bile neoštećene.

Ova razlika, između
"znati šta" i "znati kako"

je uticala na sva kasnija istraživanja.

H.M. je umro u 82. godini nakon
uglavnom mirnog života u staračkom domu.

Tokom godina ispitalo ga je
preko 100 neurologa,

što čini njegov mozak
najviše proučavanim u istoriji.

Nakon smrti,
njegov mozak je očuvan i skeniran

pre nego što je podeljen
na preko 2000 delova

i fotografisan, kako bi se napravila
digitalna mapa,

na nivou pojedinačnih neurona,

i sve to u prenosu uživo,
koji je pratilo 400,000 ljudi.

Iako je H.M. proveo
veći deo života zaboravljajući stvari,

on i njegovi doprinosi
našem razumevanju pamćenja

biće pamćeni generacijama
koje dolaze.