Na greškama se uči

Dajana Laufenberg će sa vama podeliti 3 iznenađujuće stvari koje je otkrila o podučavanju, sa posebnim osvrtom na učenje iz grešaka.

Radim kao nastavnik već duže vreme,

i tokom svoje karijere shvatila sam

mnogo bitnih stvari o đacima i učenju,

i želela bih da ih što više ljudi razume,

naročito o potencijalu učenika.

1931. godine, moja baka -

na slici dole levo -

završila je osmi razred.

Išla je u školu da bi dobila informacije,

tamo je sticala znanja

iz knjiga i od nastavnika,

i to je u to vreme

bio tipičan način učenja.

Hajde da bacimo pogled
na sledeću generaciju:

Ovo je škola Ouk Grouv,
koju je pohađao moj otac,

a sastojala se od jedne učionice.

I on je morao da ide u školu

da bi dobio informacije od nastavnika

i skladištio ih u jedinu portabl memoriju
koju je imao - svoju glavu.

Tako su se prenosile informacije -

od nastavnika do učenika,

koji su ih dalje prenosili
ostalim ljudima iz svog okruženja.

Kada sam ja bila mala,

u kući smo imali komplet enciklopedija.

Kupljen je iste godine kada sam rođena,

i to je bilo sjajno,

jer nisam morala da idem
do biblioteke da bih dobila informacije -

one su bile nadohvat ruke,
u mojoj sopstvenoj kući,

i to je bilo fantastično.

Bilo je to nešto potpuno drugačije

u odnosu na prethodne generacije

i promenilo je moj odnos
prema dobijanju informacija,

makar u maloj meri.

Informacije su mi bile bliže,

dostupnije.

Period od vremena kada sam bila đak

do vremena kada sam postala nastavnik,

bio je obeležen pojavom interneta.

Baš u vreme kada internet

počinje da se koristi i u nastavi,

selim se iz Viskonsina

u Kanzas, u mali grad,

gde sam imala priliku
da se oprobam kao nastavnik

u divnom gradiću

u ruralnoj oblasti Kanzasa,

gde sam predavala svoj omiljeni predmet

- Američka Vlada.

Moja prva godina - jupi, baš super! -
Jedva čekam da ih naučim sve o tome,

pa ja obožavam politički sistem!

Klinci iz 12. razreda

i nisu baš delili moje oduševljenje

u vezi sa sistemom američke vlade.

Druga godina - naučila sam ponešto,
pa sam promenila taktiku.

Pružila sam im autentično iskustvo

koje im je omogućavalo da sami uče.

Nisam im rekla šta da rade,
niti kako da to rade.

Predstavila sam im zadatak,

koji se sastojao u tome da organizuju
izborni forum za svoju zajednicu.

Napravili su letke,
kontaktirali kancelarije,

proverili rasporede,
sastali se sa sekretaricama,

izradili brošuru za izborni forum,

kako bi se svi njihovi sugrađani
što bolje informisali o kandidatima.

Zatim su ih sve pozvali da dođu u školu

na otvorenu tribune
o vladi i politici, o tome

da li su ulice njihovog grada
kvalitetno urađene,

što im je pružilo neposredan,
empirijski način sticanja znanja.

Moje starije i iskusnije kolege

su me posmatrale i komentarisale:

"Jao, baš je simpatična,
vidi kako se trudi."

(Smeh)

"I ne sanja u šta se uvalila."

Ali ja sam znala
da će se moji đaci pojaviti.

Verovala sam u to.

Svake nedelje govorila sam im
šta očekujem od njih.

I to veče, svih 90 đaka -

adekvatno obučenih, radeći ono
za šta su zaduženi, na nivou zadatka.

Moje je bilo da samo sedim i pratim.

Bilo je to nešto lično njihovo.
Iskustveno. Autentično.

Značilo im je nešto.

I oni će se istaći.

Iz Kanzasa sam se preselila
u lepu Arizonu,

gde sam nekoliko godina
radila u Flagstafu,

ovog puta sa učenicima nižih razreda.

Na sreću, nisam morala da ih učim
o američkoj vladi,

već o nečemu uzbudljivijem - geografiji.

I opet, bila sam presrećna da učim.

Ono što je naročito interesantno

u vezi sa ovim poslom u Arizoni

je to da sam bila zadužena

za izuzetno eklektičnu grupu učenika

u državnoj školi.

Imali smo prilike da iskoristimo
i neke mogućnosti,

a jedna od njih je bilo

upoznavanje sa Polom Rasesabaginom,

gospodinom po čijoj životnoj priči

je snimljen film "Hotel Ruanda".

Gostovao je u srednjoj školi
koja se nalazila tik do zgrade naše škole.

Mogli smo da pešačimo do tamo,
uštedeli smo čak i na autobuskim kartama.

Savršeni školski izlet
bez ikakvih troškova.

Nametao mi se sledeći problem:

kako odvesti sedmake i osmake
na tribinu o genocidu

i odnositi se prema toj temi

odgovorno i uz dužno poštovanje,

tako da i učenici budu svesni
značaja takvog iskustva.

I tako smo odlučili da posetimo
predavanje Pola Rasesasbagina

kao primer čoveka koji je,

oslanjajući se isključivo na sopstvene
snage, doprineo opštoj dobrobiti.

Zatim sam od učenika tražila
da u svojoj okolini

svom životu, ili svojoj ličnoj priči
pronađu nekog ko je uradio

sličnu stvar,

i da o tome naprave kratak film.

Bio je to prvi put da radimo tako nešto.

Niko nije imao ideju kako se zapravo
pravi film na kompjuteru.

Ali to ih je zainteresovalo.

I zamolila sam ih
da oni lično budu naratori priče.

Naprosto je neverovatno

šta su sve deca spremna da podele sa vama

kada ih zamolite

da priču ispričaju oni lično,
koristeći svoj glas.

Poslednje pitanje u zadatku bilo je:

kako biste vi lično, kao pojedinac,

doprineli dobrobiti drugih ljudi?

Odgovori koje deca daju na ovo pitanje,

ako ih pažljivo saslušate,

su izuzetni.

Sada sam nastavnik u Pensilvaniji,

gde predajem na Sajens Lideršip Akademiji,

koja je škola partner
između Instituta Frenklin

i školskog okruga Filadelfije.

Mi smo državna škola
za učenike od 9. do 12. razreda,

ali smo prilično drugačiji od drugih.

Prihvatila sam baš ovo radno mesto

zbog toga da bih bila
deo ovakvog pristupa učenju,

koji potvrđuje ono što i sama mislim
o načinu na koji deca uče

i koji zaista želi da otkrije

šta je sve moguće ostvariti

onog trenutka kada napustimo

neke od obrazovnih obrazaca
prošlih vremena,

pomak od šturosti informacija
tokom školovanja moje bake,

mog oca, pa čak i mog školovanja,

do trenutka kada informacija
imamo na pretek.

Dakle, šta činiti
kada su informacije svuda oko vas?

Zašto bi deca uopšte dolazila u školu

kada informacije mogu da dobiju
i na drugim mestima?

U Filadelfiji postoji
jedan-na-jedan laptop program,

tako da učenici, koristeći
svoje laptopove svakodnevno,

u školi i van nje,
dobijaju pristup informacijama.

Postoji jedna bitna stvar na koju
svaki nastavnik treba da se navikne,

jednom kada učenici dobiju alat

koji im obezbeđuje pristup informacijama,

a to je da morate biti u redu
sa idejom dopuštanja neuspeha,

kao dela procesa učenja.

U sistemu obrazovanja današnjice

nailazimo na opsednutost

tipom zadatka sa nekoliko
ponuđenih odgovora

od kojih je samo jedan tačan.

Ja sam ovde da bih sa vama
podelila činjenicu

da to nije učenje.

Potpuno je pogrešno očekivati

od učenika da nikad ne naprave grešku.

Tražiti od njih
da uvek imaju tačan odgovor,

ne dozvoljava im da uče.

Zato smo uradili ovaj projekat,

i ovo je jedan od radova iz tog projekta.

Gotovo nikad ih ne pokazujem,

baš zbog ideje mogućeg neuspeha.

Ovi grafikoni mojih učenika nastali su

kao rezultat nastavne celine
koju smo odlučili da obradimo

na kraju godine,
a tiče se izlivanja nafte.

Zadatak je bio da izaberu

već postojeće grafikone

iz masovnih medija,

obrate pažnju na njihove
najzanimljivije komponente,

a onda naprave sopstvene
grafikone na temu katastrofa

koje je uzrokovao čovek
u američkoj istoriji.

Morali su da se vode
određenim kriterijumima.

Osećali su se pomalo nelagodno

jer je to bio prvi put da rade tako nešto,
a nisu znali kako tačno da urade.

U stanju su da govore -
veoma su elokventni,

a i njihova vešina pisanja je veoma dobra,

ali od njih se tražilo da komuniciraju
idejama na drugačiji način,

i to ih je činilo pomalo nesigurnim.

Ali ja sam im pružila slobodu.

Budite kreativni.
Razmišljajte svojom glavom.

Hajde da vidimo šta sve možemo da uradimo.

Očekivano, učenik čiji su radovi

uvek bili vizuelno najlepši,
i sada je uradio najlepši prikaz.

Imali su rok od oko dva-tri dana
za izradu grafikona.

Ovo je rad učenika
koji je to dosledno radio.

Kada smo se opet svi okupili,
pitala sam ih: "Čiji rad je najbolji?"

Odmah su pokazali:
"Onaj tamo je najbolji."

Nisu ništa ni čitali. "Da, to je taj."

Onda sam pitala:
"Šta ga čini tako dobrim?"

Rekli su: "Dizajn je dobar,
i koristio je dobre boje.

I onda smo sve obradili naglas.

Onda sam rekla da pročitaju tekst.

Predomislili su se.
"Uh, pa i nije baš tako sjajan."

Onda smo pogledali jedan drugi rad -

koji nije bio toliko lep,
ali je imao odlične informacije -

i proveli sat vremena
pričajući o procesu učenja,

jer poenta nije bila u tome
da li je rad savršen ili ne,

ili da li treba da bude sličan
onome što bih ja napravila,

poenta je bila u tome
da oni naprave nešto samostalno,

I to im je dozvolilo da prave greške,

razmišljaju i nauče iz toga.

A kada sledeće godine
opet budemo radili projekat,

biće bolji.

Jer učenje je proces

koji podrazumeva i određen broj neuspeha,

na kojima se učimo

i konačno stičemo znanja.

Postoji milion slika

koje bih mogla da vam pokažem,

i morala sam pažljivo da biram -
ovo je jedna od mojih omiljenih -

učenika koji uče,

koji pokazuju kako sve
učenje može da izgleda

u okruženju u kome
se oslobađamo tereta ideje

da učenici moraju da dođu
u školu po informacije

već da ih umesto toga pitamo
šta sa tim mogu da urade.

Postavite im pitanja
koja ih stvarno zanimaju.

Neće vas razočarati.

Tražite od njih da posete različita mesta,

da vide različite stvari,

da dožive učenje,

da se igraju, da ispituju.

Ovo je jedna od mojih
omiljenih fotografija,

napravljena je u utorak,

kada sam učenicima dala zadatak
da idu na biračka mesta.

Ovo je Robi, koji je želeo
da podeli sa nama

svoj prvi dan glasanja.

I ovo je način na koji se uči,

jer se od učenika tražilo
da posete autentična mesta.

Poenta je u tome da, ako nastavimo

da obrazovanje posmatramo samo

kao dolazak u školu

da bi se dobile informacije,

a ne kao sticanje znanja kroz iskustvo,
uvažavanje mišljenja učenika

i prihvatanje grešaka
kao dela procesa učenja,

onda smo promašili cilj.

I sve ono što ste čuli danas
neće moći da se ostvari

ako nastavimo da se držimo
postojećeg sistema obrazovanja

koji ne prepoznaje ove kvalitete.

Standardizovani test nije ključ uspeha,

kao ni insistiranje na zaokruživanju
jednog tačnog odgovora.

Mi umemo to da uradimo bolje,

i krajnje je vreme
da se stvari poboljšaju.

(Aplauz)