Kako objasniti svest?

Naša svest je fundamentalni aspekt našeg postojanja, kaže filozof Dejvid Čalmers: "Nema ničeg o čemu više znamo direktno..., ali istovremeno je najmisterioznija pojava u univerzumu." On deli neke načine razmišljanja o filmu koji se odvija u našim glavama.

Baš sada

vam se odvija film u glavi.

To je neverovatan film na više kanala.

Ima 3D vid i okružujući zvuk

za ono što sada vidite i čujete,

ali to je samo početak.

Vaš film ima miris i ukus i dodir.

Ima osećaj vašeg tela,

bol, glad, orgazme.

Ima emocije,

gnev i sreću.

Ima sećanja,
kao što su scene iz vašeg detinjstva

koje se odigravaju pred vama.

I ima taj stalni narativ

u vašem toku svesnog razmišljanja.

U srcu ovog filma ste vi

koji to direktno doživljavate.

Ovaj film je vaš tok svesti,

predmet iskustva

uma i sveta.

Svest je jedna od fundamentalnih činjenica

ljudskog postojanja.

Svako od nas je svestan.

Svi mi imamo
naš sopstveni unutrašnji film,

vi i vi i vi.

Ne postoji ništa
o čemu znamo više direktno.

Ili makar ja znam
o svojoj svesti direktno.

Ne mogu da budem siguran
da ste vi svesni.

Svest je takođe ono
što čini život vrednim življenja.

Kada ne bismo bili svesni,
ništa u našim životima

ne bi imalo smisao niti vrednost.

Ali istovremeno, to je

najmisterioznija pojava u univerzumu.

Zašto smo svesni?
Zašto imamo te unutrašnje filmove?

Zašto nismo samo roboti

koji obrađuju sve te ulazne podatke,

proizvode sve te izlazne podatke,

bez doživljavanja unutrašnjeg filma?

U ovom trenutku, niko ne zna odgovore

na ta pitanja.

Ukazaću da,

za integrisanje svesti u nauku

mogu biti potrebne neke radikalne ideje.

Neki ljudi kažu
da je nauka svesti nemoguća.

Nauka je, po svojoj prirodi, objektivna.

Svest je, po svojoj prirodi, subjektivna.

Dakle, nikada ne može postojati
nauka o svesti.

Većim delom XX veka,
to gledište je bilo uzdrmano.

Psiholozi su proučavali ponašanje
objektivno,

neurolozi su proučavali mozak objektivno,

a niko nije čak ni pomenuo svest.

Čak i pre 30 godina, kada je TED započeo,

bilo je veoma malo naučnog rada

o svesti.

Pre oko 20 godina,

sve to je počelo da se menja.

Neurolozi kao što je Frensis Krik

i fizičari poput Rodžera Penroza

govorili su da je vreme da se nauka

lati svesti.

I od tada, nastala je prava eksplozija,

procvat naučnog rada

o svesti.
I taj rad je bio izvanredan.

Bio je sjajan.

Ali takođe ima nekih
fundamentalnih ograničenja za sada.

Središnje mesto

u nauci o svesti poslednjih godina

je imala potraga za korelacijama,

korelacijama između
određenih oblasti mozga

i određenih stanja svesti.

Videli smo neke od ovih radova
kod Nensi Kanvišer i izvrsnog rada

koji je predstavila
pre samo nekoliko minuta.

Sada mnogo bolje razumemo, na primer,

vrste moždanih oblasti koje idu uz

svesno iskustvo gledanja lica

ili osećanja bola

ili osećanja sreće.

Ali ovo je još uvek nauka korelacija.

To nije nauka objašnjenja.

Znamo da ove oblasti mozga

idu uz određene vrste svesnog iskustva,

ali ne znamo zašto je to tako.

Volim da to istaknem govoreći

da ova vrsta rada neurologije

odgovara na neka pitanja

o svesti na koja želimo odgovore,

pitanja o tome

šta određene moždane oblasti rade
i sa čim koreliraju.

Ali na neki način, to su laki problemi.

Prepad na neuronaučnike.

Nema zaista lakih problema sa svešću.

Ali to se ne odnosi na stvarnu misteriju

u srži ovog predmeta:

zašto uopšte
sva psihička procesovanja u mozgu

treba da budu praćena svesnošću?

Zašto postoji
ovaj unutrašnji subjektivni film?

U ovom trenutku,
nemamo baš jasnu metu za to.

I možete reći:
"Hajde samo

da damo neurologiji
nekoliko godina.

Ispostaviće se da je to
još jedna popularna pojava,

kao što su zastoji u saobraćaju, uragani,

kao što je život, i otkrićemo ga.

Klasični slučajevi pojavljivanja

su svi slučajevi pojavnog ponašanja,

kako se saobraćajna gužva ponaša,

kako uragan funkcioniše,

kako se živi organizam razmožava
i prilagođava i metaboliše,

sve su to pitanja
o objektivnom funkcionisanju.

Možete to primeniti na ljudskom mozgu
pri objašnjavanju

nekih ponašanja i funkcija

ljudskog mozga kao pojavnog fenomena:

kako hodamo,

govorimo, igramo šah,

sva ta pitanja o ponašanju.

Ali kada se radi o svesti,

pitanja o ponašanju

su među lakim problemima.

Kada je u pitanju težak problem,

to je pitanje

zašto je sve to ponašanje

praćeno subjektivnim iskustvom?

I ovde, standardna paradigma
pojavnosti,

čak i standardna paradigma neurologije,

nemaju zaista, za sada,
mnogo toga da kažu.

Ja sam naučni materijalista u srcu.

Želim naučnu teoriju svesti

koja funkcioniše,

i dugo vremena
sam udarao glavom o zid

tragajući za teorijom svesti

u čistim fizičkim terminima

koja bi funkcionisala.

Ali sam najzad došao do zaključka
da to prosto nije funkcionisalo

zbog sistematskih razloga.

Duga je to priča,
ali suštinska ideja

je da ono što dobijate
iz potpuno redukcionističkih objašnjenja

u fizičkim terminima na osnovi mozga,

u pričama o funkcionisanju sistema,

njegove strukture, njegove dinamike,

ponašanja koje proizvodi,

sjajno za rešavanje lakih problema --

kako se ponašamo, kako funkcionišemo -

ali kada se radi
o subjektivnom iskustvu -

zašto sve to deluje kao nešto iznutra? -

to je nešto fundamentalno novo,

i to je uvek dodatno pitanje.

Tako da mislimo da smo ovde u ćorsokaku.

Imamo te divne,
velike sisteme objašnjenja,

navikli smo na njih,
gde fizika objašnjava hemiju,

hemija objašnjava biologiju,

biologija objašnjava delove psihologije.

Ali svest

izgleda da se ne uklapa u ovu sliku.

Sa jedne strane, činjenica je

da smo svesni.

Sa druge strane, ne znamo kako
da to prilagodimo

našem naučnom pogledu na svet.

Mislim da je svest u ovom trenutku

vrsta anomalije,
vrsta koju moramo da integrišemo

u naš pogled na svet,
ali još uvek ne vidimo kako.

Suočeni sa ovakvom anomalijom,
radikalne ideje mogu biti potrebne,

i mislim da možda imamo ideju ili dve

koje se najpre čine ludim

pre nego što se možemo
uhvatiti u koštac sa svešću

naučno.

Postoji nekoliko kandidata

za to koje to lude ideje mogu biti.

Moj prijatelj Den Denet,
koji je danas ovde, ima jednu takvu.

Njegova luda ideja je
da nema teških problema svesti.

Cela ideja
o unutrašnjem subjektivnom filmu

podrazumeva vrstu iluzije ili zbrke.
Zapravo, sve što treba da uradimo

je da objasnimo
objektivne funkcije, ponašanja mozga,

i onda smo objasnili sve

što treba da bude objašnjeno.

Pa, više moći za njega.

To je vrsta radikalne ideje

gde treba da istražujemo

ako želite da imate
sasvim redukcionističke

teorije o svesti zasnovane na mozgu.

Istovremeno, za mene i mnoge druge,

taj pogled je malo previše blizu

prostom poricanju činjenice svesnosti

da bi bila zadovoljavajuća.

Tako da idem u drugačijem pravcu.

Za preostalo vreme,

želim da istražim dve lude ideje

za koje mislim da obećavaju.

Prva luda ideja
je da je svest fundamentalna.

Fizičari ponekad uzimaju
neke aspekte univerzuma

kao fundamentalne temelje:

prostor i vreme i masu.

Oni postuliraju fundamentalne zakone
koji upravljaju njima,

kao što su zakoni gravitacije
ili kvantne mehanike.

Ova fundamentalna svojstva i zakoni

nisu objašnjena u pogledu
bilo čega drugog bazičnijeg.

Umesto toga, uzeti su kao primitivi,

i odatle gradite svet.

Ponekad, lista fundamentalnih stvari
se proširuje.

U 19. veku, Maksvel je otkrio

da ne možete objasniti
elektomagnetni fenomen

u odnosu na postojeće fundamentalnosti -

prostor, vreme, masu, Njutnove zakone -

pa je postulirao fundamentalne zakone

elekromagnetizma

i postulirao je električni napon

kao fundamentalni element

kojim ti zakoni upravljaju.

Mislim da je to situacija u kojoj smo

sa svešću.

Ako ne možete objasniti svest

u odnosu na postojeće fundamentalnosti -

prostor, vreme, masu, napon -

onda, logično, morate da proširite listu.

Prirodna stvar koju treba uraditi
jeste postulirati samu svest

kao nešto fundamentalno,

fundamentalni temelj prirode.

To ne znači da se odjednom
ne možete baviti naukom bez nje.

Ovo stvara način
da se bavite naukom sa njom.

Ono što nam je zatim potrebno

je da proučavamo
fundamentalne zakone

koji upravljaju svešću,

zakone koji povezuju svest

sa drugim fundamentalnostima:
prostorom, vremenom, masom,

fizičkim procesima.

Fizičari ponekad kažu

da želimo tako jednostavne
fundamentalne zakone

da bismo ih mogli napisati
na prednjoj strani majice.

Mislim da je tome slična i situacija

u kojoj smo sa svešću.

Želimo da pronađemo
tako proste fundamentalne zakone

da ih možemo napisati
na prednjoj strani majice.

Još uvek ne znamo koji su to zakoni,

ali to je ono za čime tragamo.

Druga luda ideja

je da bi svest mogla biti univerzalna.

Svaki sistem može imati izvestan stepen

svesnosti.

Ovo gledište
se ponekad naziva panpsihizmom:

pan za sve, psiha za dušu,

svaki sistem je svestan,

ne samo ljudi, psi, miševi, muve,

već čak i mikrobi Roba Najta,

elementarne čestice.

Čak i foton ima izvestan stepen svesnosti.

Ideja nije u tome
da su fotoni inteligentni

ili da misle.

Foton nije razoren strepnjom

jer misli: "Aaa, ja uvek zujim okolo
skoro brzinom svestlosti.

Nikada ne stignem da usporim
i pomirišem ruže."

Ne, nije tako.

Ali misli se da bi fotoni
možda mogli imati

neke elemente sirovog,
subjektivnog osećaja,

nekog primitivnog prethodnika svesti.

Ovo vam može zvučati pomalo čudno.

Mislim, zašto bi iko mislio
nešto tako suludo?

Nešto motivacije potiče
iz prve lude ideje,

da je svest fundamentalna.

Ako je fundamentalna,
kao prostor i vreme i masa,

prirodno je pretpostaviti
da takođe može biti i univerzalna,

onako kako su i oni.

Takođe je vredno pomena da iako se ideja

nama čini kontraintuitivnom,

mnogo je manje kontraintuitivna ljudima

iz drugačijih kultura,

gde se čini da je ljudski um mnogo više

u skladu sa prirodom.

Dublja motivacija potiče od ideje da

možda najjednostavniji i najsnažniji način

za pronalaženje fundamentalnih zakona

koji povezuju svest sa fizičkim procesima

jeste povezati svest sa informacijom.

Gde god da se obrađuju informacije

tu je svest.

Kompleksna obrada informacija,
kao kod ljudi,

kompleksna svest.

Jednostavna obrada informacija,

jednostavna svest.

Zaista uzbudljiva stvar poslednjih godina:

neurolog Đulio Tononi

je usvojio ovu vrstu teorije

i rigorozno je razvio

matematičkom teorijom.

On ima matematičku meru

integracije informacija

koju zove fi,

mereći količinu informacija

integrisanih u sistemu.

I pretpostavlja da fi ide uporedo

sa svesnošću.

Tako da u ljudskom mozgu,
neverovatno velika

količina integracije informacija,

visok stepen fi,

mnogo svesti.

Kod miša, srednji stepen

integracije informacija,
još uvek značajno,

ozbiljna količina svesnosti.

Ali kako idete niže ka crvima,

mikrobima, česticama,

količina fi opada.

Količina integracije informacija opada,
ali i dalje nije nula.

Po Tononijevoj teoriji,

još će biti stepena svesti iznad nule.

U suštini, on predlaže
fundamentalni zakon svesti:

visok fi, visoka svesnost.

Sad, ne znam
da li je ova teorija ispravna,

ali to je zapravo
možda vodeća teorija sada

u nauci o svesti,

i korišćena je da integriše veliki opseg

naučnih podataka,

i ima lepo svojstvo
da je zapravo dovoljno prosta

da je možete napisati
na prednjoj strani majice.

Još jedna konačna motivacija

je da bi nam panpsihizam
mogao pomoći da integrišemo

svest u fizički svet.

Fizičari i filozofi su često primećivali

da je fizika neobično apstraktna.

Opisuje strukturu realnosti

koristeći gomilu jednačina,
ali ne govori nam

o stvarnosti
koja leži ispod toga.

Kako Stiven Hokin kaže,

šta stavlja vatru u jednačine?

Pa, sa gledišta panpsihiste,

možete ostaviti jednačine fizike
takvim kakve jesu,

ali možete ih uzeti da opisuju

tok svesti.

To je ono što fizika zapravo

naposletku radi, opisuje tok svesti.

Prema ovom gledištu, svest je ta

koja stavlja vatru u jednačine.

Prema tom gledištu, svest ne visi

izvan fizičkog sveta

kao neka vrsta dodatka.

Ona je baš tu u njegovom srcu.

Ovo gledište, ja mislim,
panpsihističko gledište

ima potencijal da preokrene naš odnos

prema prirodi,

i može imati neke
prilično ozbiljne socijalne

i etičke posledice.

Neke od njih mogu biti kontraintuitivne.

Nekada sam mislio
da ne treba da jedem ništa

što je svesno,

pa bi prema tome
trebalo da budem vegetarijanac.

Sad, ako ste panpsihista
i usvajate to gledište,

veoma ćete ogladneti.

Dakle mislim da, kada razmislite o tome,
ovo teži da preobrati vaša gledišta,

imajući u vidu da ono što je važno

za etičke svrhe
i moralna razmatranja,

nije toliko činjenica o svesnosti,

već stepen i kompleksnost svesnosti.

Takođe je prirodno pitati se o svesti

u drugim sistemima, kao što su kompjuteri.

Šta je sa sistemom veštačke inteligencije

u filmu "Ona", Samanta?

Da li je ona svesna?

Pa, ako uzmete informaciono,

panpsihističko gledište,

ona svakako ima
komplikovanu obradu

i integraciju informacija,

pa je vrlo verovatno da je odgovor da,
ona je svesna.

Ako je to tačno,
to pokreće prilično ozbiljna

etička pitanja,

kako o etici razvijanja
inteligentnih kompjuterskih sistema,

tako i o etici njihovog isključivanja.

Konačno, možete se zapitati

o svesti čitavih grupa,

planete.

Da li Kanada ima svoju sopstvenu svest?

Ili više na lokalnom nivou,

da li integrisana grupa
kao što je publika na TED konferenciji,

da li mi upravo sada imamo
kolektivnu TED svest,

unutrašnji film
za ovu kolektivnu TED grupu

koji se razlikuje od unutrašnjih filmova

svakog od naših delova?

Ne znam odgovor na to pitanje,
ali mislim

da bar njega vredi uzeti za ozbiljno.

Okej, dakle ova panpsihistička vizija,

ona je radikalna,

i ne znam da li je ispravna.

Zapravo sam mnogo sigurniji

u vezi sa prvom ludom idejom,

da je svest fundamentalna,

nego drugom,

da je univerzalna.

Mislim, gledište pokreće
veliki broj pitanja,

ima veliki broj izazova,

kao što je kako oni mali delovi

svesti dodaju

do kompleksne svesnosti
koju znamo i volimo.

Ako možemo odgovoriti na ta pitanja,

onda mislim da ćemo biti na dobrom putu
ka ozbiljnoj teoriji svesti.

Ako ne, pa, ovo je možda najteži problem

u nauci i filozofiji.

Ne možemo očekivati
da će se rešiti preko noći.

Ali mislim da ćemo ga shvatiti na kraju.

Razumeti svest je pravi ključ, ja mislim,

kako za razumevanje univerzuma

tako i za razumevanje nas samih.

Možda je samo potrebna prava suluda ideja.

Hvala vam.

(Aplauz)