Zašto se ova 32 simbola mogu naći u prastarim pećinama širom Evrope?

Pisani jezik, obeležje ljudske civilizacije, nije se tek tako iznenada pojavio jednog dana. Hiljadama godina pre prvih potpuno razvijenih sistema pisanja, naši preci su škrabali geometrijske znake po zidovima pećina u kojima su nalazili sklonište. Paleoantropolog, istraživač umetnosti urezivanja na kamenu i stariji član TED Fellows programa Ženeviv fon Pecinger proučavala je i kodifikovala ove prastare oznake u pećinama širom Evrope. Ujednačenost njenih nalaza ukazuje da grafička komunikacija i sposobnost da se poruke sačuvaju i prenesu izvan određenog trenutka u vremenu mogu biti mnogo stariji nego što mislimo.

Ima nečeg u pećinama,

senovitim otvorima u krečnjačkoj steni
koji vas privlače sebi.

Dok prolazite kroz vrata
između svetlosti i tame,

ulazite u podzemni svet -

mesto večne tame,
zemljanih mirisa, zanemele tišine.

Nekada davno u Evropi,

drevni narodi su takođe ulazili
u ove podzemne svetove.

Kao svedoke svog prolaska,

za sobom su ostavili
misteriozne gravure i slike,

kao što je ovaj prikaz ljudi,
trouglova i cik-cak oblika

iz pećine Oho Huarenja u Španiji.

Sada hodate istom stazom
kao i ovi prvi umetnici.

Na ovom nadrealnom, nadzemaljskom mestu,

gotovo da je nemoguće zamisliti

da čujete prigušeni odjek koraka
kožnih čizama na mekoj zemlji

ili da vidite treperenje baklje
iza sledeće krivine.

Kada sam u pećini,

često se zapitam šta je podstaklo
te ljude da odu tako daleko

da se odvaže kroz opasne i uske prolaze
kako bi ostavili svoj trag.

Na ovom snimku,

koji je sniman pola kilometra,
ili oko trećinu milje pod zemljom

u pećini Kudon u Španiji,

pronašli smo niz crvenih slika na tavanici

prethodno neistraženog dela pećine.

Dok smo puzali napred u vojnom stilu,
a tavanica je bivala sve niža,

konačno smo došli do tačke
u kojoj je tavanica bila toliko niska

da moj muž i fotograf na projektu, Dilan,

nije više mogao da podesi fokus
na tavanici na svom DSLR fotoaparatu.

Dok me je snimao,

nastavljala sam da sledim
trag crvene boje jedinim izvorom svetlosti

i fotoaparatom "idiotom"
kojeg smo nosili za takve situacije.

Pola kilometra pod zemljom.

Ozbiljno.

Šta je neko radio tamo dole
sa bakljom ili kamenom lampom?

(Smeh)

Mislim - kod mene to ima smisla, zar ne?

Međutim, znate,

to je pitanje na koje pokušavam
da odgovorim u svom istraživanju.

Izučavam najstariju umetnost na svetu.

Stvorili su je ovi prvi umetnici u Evropi

pre 10 000 do 40 000 godina.

Ne radi se o tome da je izučavam

samo zato što je lepa,

mada ponešto zaista jeste.

Ono što me interesuje
jeste razvoj savremenog uma,

evolucija kreativnosti, mašte,
apstraktne misli,

onoga što znači biti čovek.

Mada sve vrste komuniciraju
na ovaj ili onaj način,

samo smo mi, ljudi,
zaista to preneli na viši nivo.

Naša želja i sposobnost
da delimo i sarađujemo

predstavljala je veliki deo
priče o našem uspehu.

Naš savremeni svet se zasniva
na globalnoj mreži razmene informacija

koju omogućava, većim delom,
naša sposobnost da komuniciramo,

a naročito koristeći
grafičke ili pismene oblike komunikacije.

Međutim, stvar je u tome

da smo gradili na mentalnim postignućima

onih koji su bili tu toliko davno pre nas

da je lako zaboraviti
da izvesne sposobnosti nisu već postojale.

To je jedna od stvari
koje smatram fascinantnim

u vezi sa izučavanjem
naše daleke istorije.

Ti ljudi nisu imali velikane
da se oslone na njih.

Oni su bili prvobitni velikani.

Mada je iznenađujuć broj
važnih pronalazaka

potekao iz tog udaljenog vremena,

danas želim da vam govorim
o pronalasku grafičke komunikacije.

Postoje tri glavna tipa komunikacije:

govorna, gestovna -
kao što je znakovni jezik -

i grafička komunikacija.

Govorna i gestovna
su kratkotrajne po svojoj prirodi.

Potreban je bliski kontakt
da bi poruka bila poslata i primljena,

a nakon trenutka prenošenja,
zauvek nestaje.

Grafička komunikacija,
sa druge strane, raskida tu vezu.

Sa njenim otkrićem,
prvi put je postalo moguće

da se poruka pošalje i sačuva

izvan određenog momenta
u prostoru i vremenu.

Evropa je jedno od prvih mesta
na kojima počinjemo da viđamo

da se redovno javljaju grafičke oznake

u pećinama, potkapinama,

čak i na nekoliko opstalih nalazišta
na otvorenom.

Međutim, to nije Evropa
kakvom je danas poznajemo.

To je bio svet kojim su dominirale
uzdignute ledene površine,

tri do četiri kilometra visoke,

sa prostranim travnatim ravnicama
i zamrznutom tundrom.

To je bilo ledeno doba.

U toku proteklog veka,

više od 350 nalazišta iz ledenog doba
sa umetnošću u kamenu

otkriveno je širom kontinenta,

ukrašenih životinjama,
apstraktnim oblicima, i ponekim čovekom,

poput ovih urezanih figura
iz pećine Adaura u Siciliji.

One nam pružaju redak pogled

na kreativni svet i maštu
ovih prvih umetnika.

Od njihovog otkrića,

većinom su bile izučavane životinje,

poput ovog crnog konja
iz pećine Kuljalvera u Španiji

ili ovog neobičnog ljubičastog bizona
iz pećine La Pasiega.

Međutim, kod mene, apstraktni oblici,
ono što nazivamo geometrijskim znacima,

privukli su me izučavanju umetnosti.

Zanimljivo je da su na većini nalazišta

geometrijski znaci daleko brojniji
od slika životinja i ljudi.

Kada sam počela sa ovim 2007. godine,

nije bilo ni konačnog spiska
koliko oblika tamo postoji,

niti je bilo jakog mišljenja

o tome da li su se jedni isti javljali
u prostoru i vremenu.

Pre nego što sam mogla
da počnem sa svojim pitanjima,

moj prvi korak bio je
da sastavim bazu podataka

svih poznatih geometrijskih znakova
sa svih nalazišta sa umetnošću u kamenu.

Problem je bio to što, dok su bili
dobro dokumentovani na nekim nalazištima,

obično na onima sa vrlo lepim životinjama,

postojao je i veliki broj
onih gde je to bilo vrlo nejasno -

nije bilo mnogo opisa i detalja.

Neke od njih niko nije posetio
pola veka ili više.

To su bile one koje sam izabrala
za svoj terenski rad.

Tokom dve godine,

moj verni muž Dilan i ja proveli smo
po 300 sati pod zemljom

u pešačenju, puzanju i provlačenju
kroz oko 52 nalazišta

u Francuskoj, Španiji,
Portugalu i Siciliji.

Potpuno je bilo vredno toga.

Pronašli smo nove,
nedokumentovane geometrijske znake

na 75 odsto lokacija koje smo posetili.

To je nivo preciznosti
za koji sam sam znala da će mi trebati

ako hoću da počnem da odgovaram
na ta veća pitanja.

Pa, hajde da dođemo do tih odgovora.

Izuzev nekoliko odstupanja,
postoje samo 32 geometrijska znaka.

Samo 32 znaka

u toku perioda od 30 000 godina
i na celom kontinentu Evrope.

To je veoma mali broj.

Da su to nasumične
žvrljotine ili ukrašavanja,

očekivali bismo da vidimo
mnogo više varijacija,

ali umesto toga pronalazimo iste znake

koji se ponavljaju
i u prostoru i u vremenu.

Neki znaci počinju kao jaki,
pre nego što izgube popularnost i iščeznu,

dok su drugi znaci kasniji izumi.

Ipak, 65 posto tih znakova ostalo je
u upotrebi tokom čitavog tog perioda -

poput linija, pravougaonika,
trouglova, elipsi i krugova

poput ovih koje vidimo ovde
s kraja ledenog doba,

na nalazištu starom 10 000 godina
visoko u Pirinejskim planinama.

I dok se izvesni znaci
prostiru hiljadama kilometara,

drugi znaci su imali
mnogo ograničenije obrasce raspodele,

od kojih su neki ograničeni
na jednu teritoriju,

kao što vidimo ovde
sa ovim podeljenim pravougaonicima

koji su pronađeni samo u severnoj Španiji

i o kojima su neki istraživači nagađali

da bi mogli biti neka vrsta
porodičnih ili plemenskih znakova.

Uzgred,

postoji iznenađujuć stepen sličnosti
najstarijih umetničkih dela u kamenu

pronađenih od Francuske i Španije
do Indonezije i Australije.

S obzirom na to da se mnogo istih znakova
javlja na tako udaljenim mestima,

naročito u tom opsegu
od 30 000 do 40 000 godina,

počinje da izgleda sve verovatnije

da tragovi ovog pronalaska zapravo vode
do zajedničkog porekla u Africi.

Međutim, bojim se da je to tema
za neke buduće priče.

Vratimo se temi na kojoj smo.

Nema sumnje da su ovi znakovi
imali smisla za svoje stvaraoce,

kao što su ove skulpture
u plitkom reljefu, stare 25 000 godina,

iz La Rok de Venask u Francuskoj.

Mi možda ne znamo šta su značile,
ali ljudi tog vremena svakako jesu.

Ponavljanje istih znakova,
toliko dugo i na toliko mesta

govori nam da su umetnici
namerno vršili odabir.

Kada se radi o geometrijskim oblicima
sa specifičnim,

u kulturi prepoznatljivim značenjima
oko kojih postoji saglasnost,

vrlo je moguće da gledamo

u jedan od najstarijih sistema
grafičke komunikacije na svetu.

Ne govorim još uvek o pisanju.

Jednostavno u ovom trenutku
još nema dovoljno znakova

koji bi predstavljali sve reči
govornog jezika,

a to je uslov za celoviti sistem pisanja,

niti viđamo da se znaci
dovoljno redovno ponavljaju

da bismo utvrdili
da su bili neka vrsta alfabeta.

Međutim, imamo neke intrigantne
jedinstvene primerke,

poput ovog prikaza iz La Pasiege u Španiji
poznatog kao „Zapis“,

sa simetričnim obeležjima na levoj strani,

mogućim stilizovanim prikazom
ruku u sredini

i nečim što pomalo izgleda
kao zagrada desno.

Najstariji sistemi
grafičke komunikacije na svetu -

sumersko klinasto pismo,
egipatski hijeroglifi,

najstarije kinesko pismo -

pojavili su se pre 4 000 do 5 000 godina,

pri čemu je svaki proizašao
iz prethodnog protosistema

sačinjenog od brojanja znakova
i piktografskih predstavljanja,

gde su značenje i slika bili isto.

Dakle, slika ptice
bi zaista predstavljala tu životinju.

Tek kasnije počinjemo da vidimo
kako piktogrami postaju stilizovaniji,

sve dok nisu postali
gotovo neprepoznatljivi

i počinjemo da vidimo
da je izmišljeno više simbola

da bi predstavljali
sve druge reči jezika koje nedostaju -

kao što su zamenice, prilozi, pridevi.

Znajući sve ovo, izgleda malo verovatno

da su geometrijski znaci iz Evrope
u vreme ledenog doba

zaista bili apstraktni pisani znakovi.

Umesto toga, mnogo je verovatnije

da su ovi rani umetnici
ostavljali oznake brojanja,

možda kao što je ovaj red linija
iz Riparo di Zaminike na Siciliji,

pored stvaranja stilizovanih predstava

stvari iz sveta oko njih.

Da li bi neki od znakova
mogli biti oružje ili sklonište?

A šta je nebeskim telima
kao što su sazvežđa zvezda?

Možda čak mogu predstavljati reke,
planine, drveća - odlike predela,

možda kao ovaj crni peniform
okružen čudnim znacima u obliku zvona

sa nalazišta El Kastiljo u Španiji.

Termin „peniform“ znači
„u obliku pera“ na latinskom,

ali da li bi ovo zapravo mogao biti
prikaz biljke ili drveta?

Neki istraživači su počeli
da postavljaju ova pitanja

o određenim znacima na određenim mestima,

ali mislim da je došlo vreme
da se iznova razmotri cela ova kategorija.

Ironija u svemu ovome je, naravno,

što odmah po brižljivom klasifikovanju
svih znakova u jednu kategoriju,

imam osećaj da će moj sledeći korak
biti njeno ponovno razbijanje

jer su različiti tipovi slika
identifikovani i odvojeni.

Nemojte me pogrešno shvatiti;

kasnije stvaranje potpuno razvijenog pisma

bio je impresivno postignuće samo po sebi.

Ipak, važno je upamtiti

da ti rani sistemi pisanja
nisu proizašli iz vakuuma,

i da su, čak i pre 5 000 godina,

ljudi već gradili
na nečemu mnogo starijem,

sa korenima koji sežu
desetinama hiljada godina unazad -

do geometrijskih znakova iz Evrope
u vreme ledenog doba i pre toga,

do tog trenutka,
duboko u našoj kolektivnoj istoriji,

kada je neko prvi put došao na ideju
pravljenja grafičke oznake

i zauvek izmenio prirodu
načina na koji komuniciramo.

Hvala vam.

(Aplauz)