Prestali smo da verujemo institucijama i počeli da verujemo nepoznatim osobama

Nešto od dubinskog značaja menja naš koncept poverenja, kaže Rejčel Botsman. Dok smo nekada imali poverenja u institucije kao što su vlada i banke, danas se sve više oslanjamo na druge, često nepoznate ljude, na platformama kao što su Erbienbi i Uber, kao i na tehnologije kao što je blokčejn. Ova nova era poverenja može doneti sa sobom transparentnije, inkluzivnije i odgovornije društvo, ako ovo pravilno shvatimo. Kome vi verujete?

Hajde da razgovaramo o poverenju.

Svi znamo da je poverenje
od suštinskog značaja,

ali kada se radi o verovanju ljudima,

nešto intenzivno se dešava.

Molim vas, podignite ruku

ako ste ikada bili domaćin
ili gost na Erbienbiju.

Vau. To je mnogo vas.

Ko poseduje bitkoine?

I dalje dosta vas. U redu.

Molim vas, podignite ruku
ako ste ikada koristili Tinder

da biste pronašli partnera.

(Smeh)

Ovo je zaista teško izbrojati
jer pokazujete ovako nekako.

(Smeh)

Ovo su sve primeri
načina na koji tehnologija

stvara nove mehanizme

koji nam omogućavaju da verujemo
nepoznatim ljudima, kompanijama i idejama.

A ipak, istovremeno,

vera u institucije -

banke, vladu, pa čak i u crkve -

propada.

Pa, šta se ovde dešava

i kome verujete?

Započnimo platformom u Francuskoj -
kompanijom, hoću reći -

sa imenom koje zvuči prilično smešno,

Bla bla auto.

To je platforma koja spaja
vozače i putnike

koji žele da podele duža putovanja.

Prosečna vožnja je iznosila
320 kilometara.

Tako je dobra ideja
mudro odabrati svoje saputnike.

Društveni profili i komentari
pomažu ljudima da donesu odluke.

Možete videti da li je neko pušač,
kakvu muziku voli,

da li će povesti svog psa na put.

Međutim, ispostavilo se
da je ključni društveni identifikator

koliko ćete pričati u kolima.

(Smeh)

Bla - ne mnogo,

bla bla - želite malo finog ćaskanja,

i bla bla bla - nećete prestati
da pričate celim putem

od Londona do Pariza.

(Smeh)

Neobično je što ova ideja
uopšte funkcioniše,

jer se suprotstavlja lekciji
kojoj su većinu nas učili kao decu -

nikada ne ulazi u auto
sa nepoznatom osobom.

A ipak, Bla bla auto prevozi
više od četiri milina ljudi

svakog meseca.

Kada stavite to u kontekst,
to je više putnika

nego što prevoze aviokompanije
Evrostar ili Džet Blu.

Bla bla auto je prelepa ilustracija
načina na koji tehnologija omogućava

milionima ljudi širom sveta
da načine skok poverenja.

Skok poverenja se dešava kada rizikujemo
da uradimo nešto novo ili drugačije

u odnosu na način
na koji smo to oduvek radili.

Hajde da pokušamo
da zajedno vizualizujemo ovo.

U redu. Želim da zatvorite oči.

Jedan čovek zuri u mene
širom otvorenih očiju.

Ja sam na ovom velikom crvenom krugu.
Mogu da vidim. Dakle, zatvorite oči.

(Smeh) (Aplauz)

Radiću to sa vama.

Htela bih da zamislite
da postoji međuprostor

između vas i nečeg nepoznatog.

To nepoznato može biti
neko koga ste tek upoznali.

To može biti mesto
na kojem nikada niste bili.

To može biti nešto
što nikada pre niste probali.

Zamislili ste?

U redu. Sada možete otvoriti oči.

Da biste odskočili sa mesta izvesnosti,

da biste preduzeli rizik ka nekome
ili nečemu nepoznatom,

potrebna vam je sila
koja će vas odvući preko međuprostora,

a ta izuzetna sila je poverenje.

Poverenje je koncept
koji je teško razumeti,

a ipak, oslanjamo se na njega
da bi naši životi funkcionisali.

Verujem svojoj deci

kada kažu da će noću ugasiti svetla.

Verovala sam pilotu
koji me je dovezao ovde

da će mi obezbediti sigurnost.

To je reč koju mnogo koristimo,

pri čemu ne razmišljamo
uvek o tome šta zapravo znači

i kako ono funkcioniše
u različitim kontekstima našeg života.

Postoje, zapravo,
stotine definicija poverenja,

a većina se može svesti
na neku vrstu procene rizika

koliko je verovatno
da će stvari proteći kako treba.

No, meni se ne dopada
ova definicija poverenja,

jer čini da poverenje zvuči
racionalno i predvidljivo,

a baš i ne doseže do ljudske suštine

onoga što nam omogućava da radimo

i načina na koji nas osnažuje

da se povežemo sa drugima.

Stoga definišem poverenje malo drugačije.

Definišem poverenje
kao pouzdani odnos prema nepoznatom.

Kada sagledate poverenje
iz ove perspektive,

počinje da objašnjava
zašto ono ima jedinstveni kapacitet

da nam omogući
da se izborimo sa neizvesnošću,

da poverujemo nepoznatima,

da nastavimo da se krećemo napred.

Ljudska bića su neverovatna

u pogledu preduzimanja
skokova poverenja.

Da li se sećate kada ste prvi put uneli
podatke sa kreditne kartice na veb-sajtu?

To je skok poverenja.

Jasno se sećam da sam rekla tati
da hoću da kupim

tamno plavog polovnog Pežoa na Ibeju,

a on je s punim pravom ukazao

da je ime prodavca „Nevidljivi čarobnjak“

i da to verovatno baš i nije dobra ideja.

(Smeh)

Moj rad, moje istraživanje
fokusira se na način na koji tehnologija

preobražava društveni lepak društva,

poverenje između ljudi,

a to je fascinantna oblast za proučavanje,

jer još postoji toliko toga što ne znamo.

Na primer, da li muškarci i žene
različito veruju u digitalnim okruženjima?

Da li se način na koji gradimo poverenje
uživo prenosi onlajn?

Da li se poverenje prenosi?

Tako, ako verujete
da ćete pronaći partnera na Tinderu,

da li ćete više verovati
da ćete pronaći vozača na Bla bla autu?

Na osnovu proučavanja
stotina mreža i tržišta,

postoji učestali obrazac koji ljudi slede,

a ja ga nazivam
„penjanje uz kulu poverenja“.

Dozvolite da upotrebim
primer Bla bla auta da bih to oživela.

Na prvom nivou,

morate verovati ideji.

Dakle, morate verovati

da je ideja o deljenju vožnje
bezbedna i vredna isprobavanja.

Drugi nivo se odnosi
na posedovanje poverenja u platformu,

da će vam Bla bla auto pomoći
ako nešto krene po zlu.

Treći nivo se odnosi
na korišćenje malih delova infomacija

da bismo odlučili
da li je druga osoba pouzdana.

Prvi put kada se penjemo
uz kulu poverenja,

deluje čudno, čak i rizično,

ali stignemo do tačke u kojoj ove ideje
izgledaju potpuno normalno.

Naša ponašanja se menjaju,

često relativno brzo.

Drugim rečima, poverenje omogućava
promene i inovacije.

Ideja koja me je zaintrigirala,
a koju bih htela da razmotrite,

je da li možemo bolje razumeti

glavne načine prekida i promene
kod pojedinaca u društvu

kroz perspektivu poverenja.

Pa, ispostavilo se da se poverenje razvilo

tek kroz tri značajna poglavlja
tokom ljudske istorije:

lokalno, institucionalno

i ono u koje sada ulazimo, raspodeljeno.

Tokom dužeg perioda,

do sredine 19. veka,

poverenje se gradilo oko bliskih veza.

Recimo da živim u selu

sa prvih pet redova ove publike

i svi se međusobno poznajemo,

i recimo da hoću da pozajmim novac.

Čovek sa širom otvorenim očima
bi mi ga možda pozajmio,

a ako mu ga ne bih vratila,

svi biste znali da sam nepouzdana.

Stekla bih lošu reputaciju

i odbili biste da ubuduće
obavljate poslove sa mnom.

Poverenje je uglavnom bilo
lokalnog karaktera

i zasnovano na odgovornosti.

Sredinom 19. veka,

društvo je prošlo
kroz ogromnu količinu promena.

Ljudi su se preselili
u gradove brzog razvoja

kao što su London i San Francisko,

i lokalne bankare su tamo zamenile
velike korporacije

koje nas nisu znale kao pojedince.

Počeli smo da dajemo poverenje

sistemima crne kutije sa autoritetom,

stvarima kao što su pravni ugovori,
propisi i osiguranja,

a manje da direktno verujemo
drugim ljudima.

Poverenje je postalo institucionalno
i zasnovano na procentima.

Naširoko se govori o tome da je poverenje
u institucije i mnoge korporativne marke

konstantno opadalo i nastavlja da opada.

Stalno me iznenađuju
velika narušavanja poverenja:

hakovanje telefona Njuz korporacije,

skandal sa Folksvagenovom
emisijom štetnih gasova,

rašireno zlostavljanje u katoličkoj crkvi,

činjenica da je samo jedan bedni bankar

otišao u zatvor
nakon velike finansijske krize,

ili skorije, Panamski papiri

koji su razotkrili kako bogati
mogu da iskoriste ofšor poreske režime.

Ono što me zaista iznenađuje

je zašto je liderima
toliko teško da se izvine,

mislim, da se iskreno izvine,

kada je naše poverenje narušeno?

Bilo bi olako zaključiti
da poverenje u institucije ne funkcioniše

jer nam je dozlogrdilo

sama drskost nepoštenih elita,

ali ono što se sada dešava

seže dublje od neobuzdanog ispitivanja
veličine i strukture institucija.

Počinjemo da shvatamo

da institucionalno poverenje

nije predviđeno za digitalno doba.

Konvencije o tome kako se poverenje gradi,

kontroliše, gubi i popravlja -

kod robnih marki, vođa i čitavih sistema -

preokreću se naglavačke.

To je uzbudljivo,

ali i zastrašujuće,

jer primorava mnoge od nas
da iznova razmisle

o tome kako se poverenje gradi i uništava
kod naših klijenta, naših zaposlenih,

čak i naših voljenih osoba.

Pre neki dan sam razgovarala sa direktorom
vodeće međunarodne marke hotela,

i kao što to često biva,
pokrenuli smo temu Erbienbija.

Priznao mi je da je zbunjen
njegovim uspehom.

Zbunjen je time kako kompanija

koja zavisi od spremnosti ljudi
koji se ne poznaju da veruju jedni drugima

može tako dobro da radi u 191 zemlji.

Rekla sam mu da moram da priznam,

pri čemu me je pogledao pomalo čudno,

i rekla sam -

a sigurna sam da mnogi od vas
rade to isto -

ne trudim se uvek da okačim peškire

kada završim boravak u hotelu,

ali to nikada ne bih uradila
kao gost na Erbienbiju.

A razlog zbog kojeg to ne bih uradila
kao gost na Erbienbiju

je zato što gosti znaju
da će ih domaćini oceniti

i da će te ocene verovatno uticati
na njihovu mogućnost

da obavljaju razmene u budućnosti.

To je jednostavna ilustracija
toga kako će onlajn poverenje

promeniti naše ponašanje u stvarnom svetu

i učiniti nas odgovornijim

na načine na koje još ne možemo
ni da zamislimo.

Ne kažem da nam nisu potrebni hoteli

ili tradicionalni vidovi autoriteta.

Međutim, ne možemo poreći

da se menja način na koji se poverenje
kreće kroz društvo,

a to stvara veliki preokret,

udaljavajući se od 20. veka

kojeg je definisalo
institucionalno poverenje,

ka 21. veku

kojeg će pokretati raspodeljeno poverenje.

Poverenje više ne ide odozgo nadole.

Razdvojeno je i preokrenuto.

Više nije nejasno i linearno.

Javlja se novi recept za poverenje

koji je još jednom raspodeljen
među ljudima i zasnovan na odgovornosti.

Ovaj preokret će dodatno ubrzati

pojava blokčejna,

inovativna tehnologija registratora
u temelju bitkoina.

Budimo iskreni,

naša nastojanja da razumemo način
na koji blokčejn funkcioniše preplavljuju.

Jedan od razloga tome
je taj što to podrazumeva obradu

nekih prilično komplikovanih koncepata

sa užasnim imenima.

Mislim, kriptografski algoritmi,

heš funkcije i ljudi koji se zovu rudari,
koji vrše potvrdu transakcija -

sve to je stvorila misteriozna osoba

ili osobe po imenu Satoši Nakamoto.

E, to je ogroman skok poverenja
koji se još nije dogodio.

(Aplauz)

Pokušajmo da zamislimo ovo.

Časopis „Ekonomist“
je rečito opisao blokčejn

kao veliki lanac sigurnosti u stvari.

Najlakši način na koji mogu da ga opišem
je da zamislite blokove kao tabele,

a one su pune stvari od vrednosti.

To može biti pravo na vlasništvo.

To mogu biti akcije na berzi.

To može biti kreativna imovina,
kao što je pravo na pesmu.

Svaki put kada se nešto premesti

sa jednog mesta na registru
na neko drugo mesto,

taj prenos imovine
dobija oznaku sa vremenom

i javno se objavljuje na blokčejnu.

Toliko je jednostavno.

Stvarna implikacija blokčejna

je to da uklanja potrebu
za bilo kakvim trećim licem,

kao što je advokat,

pouzdani posrednik ili,
možda ne, vladin posrednik

da bi olakšao razmenu.

Ako se vratimo na kulu poverenja,

i dalje morate da verujete u ideju,

morate da verujete platformi,

ali ne morate da verujete drugoj osobi

u tradicionalnom smislu.

Implikacije su ogromne.

Na isti način na koji je internet
širom otvorio vrata doba informacija

tako da su dostupne svima,

blokčejn će izazvati revoluciju poverenja
na globalnom nivou.

Namerno sam čekala do kraja
da bih pomenula Uber,

jer priznajem da je sporan

i naširoko previše korišćen primer,

ali u kontekstu novog doba poverenja,
to je sjajna studija slučaja.

E, sad, videćemo slučajeve
zloupotrebe raspodeljenog poverenja.

Svi smo to videli
i može strašno da pođe po zlu.

Nisam iznenađena što vidimo
proteste udruženja taksista

širom sveta

koja pokušavaju da ubede vlade
da zabrane Uber

na osnovu tvrdnji da nije bezbedan.

Desilo se da sam bila u Londonu
onog dana kada su se ti protesti dogodili,

i slučajno sam primetila
tvit Meta Henkoka,

koji je britanski ministar poslovanja.

Napisao je:

„Da li neko zna nešto više
o toj Uber aplikaciji o kojoj svi govore?

(Smeh)

Nisam čuo za nju do danas.“

Udruženja taksista

dala su legitimitet
prvom sloju kule poverenja.

Dala su legitimitet ideji
koju su pokušavali da eliminišu,

i broj prijava je porastao
za 850 procenata u roku od 24 sata.

Ovo je zaista snažna ilustracija kako,

jednom kada se dogodi preokret u poverenju
vezan za ponašanje ili čitav sektor,

ne možete promeniti pravac priče.

Svakoga dana, pet miliona ljudi
će učiniti skok poverenja

i voziti se preko Ubera.

U Kini, na Didiju,
platformi za deljenje vožnje,

11 miliona vožnji se dešava svakog dana.

To je 127 vožnji po sekundi,

što pokazuje da je ovo
pojava koja se dešava u svim kulturama.

Fascinatno je to što i vozači
i putnici izveštavaju da,

kada vide ime,

nečiju sliku i ocenu,

to čini da se osećaju bezbednije,

i kao što ste možda iskusili,

čak se i ponašaju
malo ljubaznije u taksiju.

Uber i Didi su prvi ali jaki primeri

načina na koje tehnologija
stvara poverenje između ljudi

onako i onoliko kako nikada ranije
nije bilo moguće.

Danas mnogi od nas sa lakoćom
ulaze u automobile koje voze nepoznati.

Srećemo se sa nekim sa kim smo spojeni
tako što prevučemo nadesno preko ekrana.

Delimo dom sa ljudima koje ne poznajemo.

Ovo je samo početak,

jer stvarno remećenje stvari
koje se dešava

nije tehnološko.

To je promena u poverenju koje stvara,

i što se mene tiče, želim da pomognem
ljudima da razumeju novo doba poverenja

tako da možemo
da ga pravilno shvatimo

i da možemo da prigrlimo
prilike da preosmislimo sisteme

koji su transparentiji,
inkluzivniji i odgovorniji.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)