Da li vidimo stvarnost onakvu kakva je?

Kognitivni naučnik Donald Hofman pokušava da odgovori na veliko pitanje: da li opažamo svet onakvog kakav stvarno jeste... ili onakvog kakav je nama potreban? U ovom impresivnom govoru, on razmatra kako naš um konstruiše stvarnost za nas.

Volim dobru misteriju,

i oduševljavam se najvećim nerešenim
misterijama u nauci,

možda jer je to za mene lično.

Radi se o tome ko smo mi,

i ne mogu da ne budem radoznao.

Misterija je ovo:

kakav je odnos između mozga

i svesnog iskustva

kao što je recimo osećaj ukusa čokolade

ili dodir somota?

Sada, ova misterija nije nova.

U godini 1868, Tomas Haksli je napisao:

"Kako to da nešto
tako izuzetno kao svest nastaje

kao rezultat nadraživanja nervnog tkiva,

a istovremeno je isto tako neshvatljivo

kao pojavljivanje duha
kada Aladin protrlja čarbnu lampu?"

Haksli je znao da su moždana aktivnost

i svesno iskustvo povezani,

ali nije znao kako.

Za nauku njegovog doba,
to je bila misterija.

U godinama nakon Hakslija,

nauka je spoznala mnogo toga
o moždanoj aktivnosti,

ali odnos između moždane aktivnosti

i svesnog iskustva je ostao misterija.

Zašto? Zašto je bilo tako malo napretka?

Pa, neki stručnjaci smatraju
da ne možemo rešiti ovaj problem

jer nam nedostaju neophodni
koncepti i inteligencija.

Ne očekujemo od majmuna da rešavaju
probleme kvantne mehanike,

i izgleda, isto tako ne možemo očekivati
da naša vrsta može rešiti ovaj problem.

Pa, ne slažem se.
Ja sam malo više optimističan.

Mislim da smo jednostavno
napravili pogrešnu pretpostavku.

Čim to popravimo, možda bismo
i mogli rešiti ovaj problem.

Danas bih da vam ispričam
kakva je to pretpostavka,

zašto je pogrešna, i kako to popraviti.

Hajde da krenemo od pitanja:

Da li vidimo stvarnost
onakvu kakva ona jeste?

Otvorim oči,

i doživim iskustvo koje opisujem kao
crveni paradajz na metar udaljen od mene.

Kao rezultat, verujem da i u stvarnosti

postoji crveni paradajz
na metar udaljenosti.

Onda zatvorim oči, i moje iskustvo
se menja u sivo polje,

ali da li je u stvarnosti još uvek
na metar od mene taj crveni paradajz?

Mislim da jeste,
ali da li je moguće i da nisam u pravu?

Da li je moguće da nisam dobro protumačio
prirodu mojih opažanja?

I ranije smo pogrešno
tumačili naša opažanja.

Mislili smo da je Zemlja ravna ploča,
jer nam tako izgleda.

Pitagora je otkrio da nismo bili u pravu.

Onda smo mislili da je Zemlja
centar svemira,

opet jer nam tako izgleda.

Kopernik i Galileo su još jednom otkrili
da nismo u pravu.

Galileo se onda zapitao da li je moguće
da pogrešno tumačimo naša opažanja

i na druge načine.

Napisao je: "Mislim da ukusi,
mirisi, boje i tako dalje,

obitavaju u našoj svesti.

Zato, ako bi živa bića nestala,
i sve ove stvari bi nestale sa njima."

Pa, ovo je zapanjujuća tvrdnja.

Možda je Galileo u pravu?

Možda stvarno toliko pogrešno
tumačimo naša opažanja?

Šta moderna nauka ima o ovome da kaže?

Pa, neuronaučnici kažu
da se oko trećina moždane kore

bavi vidom.

Kada jednostavno otvorimo oči
i pogledamo ovu prostoriju,

milijarde neurona i bilioni sinapsi
se uključuju.

To je pomalo iznenađujuće

jer u meri u kojoj uopšte
razmišljamo o vidu,

razmišljamo o njemu kao o kameri.

On nam samo daje sliku
objektivne stvarnosti takva kakva jeste.

I postoji deo vida koji je baš kao kamera:

oko ima sočivo koje fokusira sliku
u zadnjem delu oka

gde se nalazi 130 miliona fotoreceptora,

pa je oko kao kamera sa 130 megapiksela.

Ali to ne objašnjava milijarde neurona

i bilione sinapsi
koje su tokom vida aktivne.

Šta ti neuroni rade?

Pa, neuronaučnici kažu da oni stvaraju,
u realnom vremenu,

sve oblike, objekte, boje
i pokrete koje vidimo.

Osećaj je kao da samo pravimo fotografiju
ove prostorije onakva kakva je,

ali zapravo, stvaramo sliku
svega što vidimo.

Ne stvaramo sliku celog sveta odjednom.

Stvaramo ono što nam u trenutku treba.

Pa, postoje mnoge demonstracije
koje su prilično ubedljive

da sami stvaramo sve što vidimo.

Pokazaću vam dve.

U ovom primeru, vidimo crvene diskove
kojima su odsečeni delovi

ali ako samo malo zarotiram diskove,

odjednom vidimo 3D kocku
koja se pojavljuje na ekranu.

Ekran je, naravno, ravan,

pa trodimenzionalna kocka koju vidimo

mora biti naša konstrukcija.

U sledećem primeru,

vidimo svetleće plave pruge
sa prilično jasnim ivicama

koje se pomeraju preko tačkastog polja.

Zapravo, nijedna tačka se ne pomera.

Sve što radim je da od kadra do kadra
menjam boju tačaka

iz plave u crnu, ili iz crne u plavu.

Ali kada ovo radim brzo,

vizuelni sistem stvara sliku
svetlećih plavih pruga

sa jasnim ivicama i u pokretu.

Postoji još mnogo primera,
toga da sami stvaramo sve što vidimo.

ali ovo su samo dva.

Ali neuronaučnici idu još dalje.

Kažu da rekonstruišemo stvarnost.

Pa, kada imam iskustvo koje opisujem
kao crveni paradajz,

to iskustvo je zapravo
precizna rekonstrukcija

svih svojstava pravog crvenog paradajza

koji bi postojao čak i kada ne bih gledao.

Pa, zašto neuronaučnici kažu
da ne samo da stvaramo,

već i rekonstruišemo?

Pa, standardni argument

je uglavnom evolucione prirode.

Oni naši preci koji su mogli
da vide preciznije

imali su prednost u odnosu na one
koji su videli slabije,

i zato je bila veća verovatnoća
da će oni preneti svoje gene.

Mi smo preci onih
koji su videli preciznije,

pa zato možemo da se uzdamo da su,
u normalnom slučaju,

naša opažanja tačna.

Vidimo ovo u standardnim udžbenicima.

Jedan, na primer, kaže:

"U evolucionom smislu,

vid je koristan baš zato
što je tako precizan."

Dakle, ideja je da su
precizna opažanja bolja opažanja.

Daju nam prednost u preživljavanju.

Pa, da li je ovo tačno?

Je li ovo tačna interpretacija
teorije evolucije?

Hajde da prvo pogledamo
par primera iz prirode.

Ova vrsta australijskih krasaca

je hrapava, sjajna i smeđe boje.

Ženka ne može da leti.

Mužjak leti, naravno,
u potrazi za dobrom ženkom.

Kada je pronađe, sleće i pari se.

U pozadini, postoji još jedna vrsta.

Homo sapijens.

Mužjak ove vrste ima masivan mozak

koji koristi u potrazi za hladnim pivom.

(Smeh)

I kada ga pronađe, iskapi ga,

i ponekad samo ostavi flašu iza sebe.

E sad, kako to već biva,
ove flaše su hrapave, sjajne,

i baš takve braon boje
da mogu da zagolicaju maštu ovih buba.

Mužjaci se sjate preko flaša
u pokušaju da se pare.

Izgube svo zanimanje za prave ženke.

Klasična priča gde mužjak
napušta ženku zbog flaše.

(Smeh) (Aplauz)

Vrsta je skoro izumrla.

Australija je morala da promeni
izgled flaša da bi spasila svoje bube.

(Smeh)

Mužjaci su uspešno nalazili ženke

hiljadama, možda čak i milionima godina.

Činilo se da su doživljavali stvarnost
takvu kakva jeste, ali očigledno nisu.

Evolucija im je dala nagoveštaj.

Ženka je sve što je hrapavo,
sjajno i braon,

što veće to bolje.

(Smeh)

Čak i nakon što bi prešao preko cele flaše

mužjak ne bi mogao
da shvati da je pogrešio.

Moglo bi se reći, bube, naravno,
jako su jednostavna stvorenja,

ali sigurno ne i sisari.

Sisari se ne oslanjaju na trikove.

Pa nećemo se zadržavati na ovome,
ali shvatate poentu. (Smeh)

Ovo nas tera da postavimo
važno tehničko pitanje:

Da li prirodna selekcija
zaista ide u prilog

doživljavanju stvarnosti
takva kakva jeste?

Srećom, ne moramo
da odmahnemo rukom i nagađamo;

evolucija je matematički precizna teorija.

Možemo koristiti jednačine evolucije
da bismo proverili.

Možemo uzeti različite organizme
i posmatratati

kako se takmiče u veštačkim uslovima,

i videti koji preživljavaju
i koji napreduju,

čiji senzorni sistemi su najsposobniji.

Ključni pojam u ovim
jednačinama je sposobnost.

Uzmimo u obzir ovaj odrezak:

Šta on čini za sposobnost neke životinje?

Pa za gladnog lava koji bi jeo,
povećava sposobnost.

Za sitog lava koji bi se pario,
ne povećava.

A za zeca u bilo kom stanju,
ne povećava sposobnost,

tako da ona zapravo zavisi od stvarnosti
takve kakva jeste, da,

ali takođe i od organizma,
njegovog stanja i aktivnosti.

Sposobnost nije isto što i stvarnost
takva kakva jeste,

i sposobnost organizma,
a ne stvarnost takva kakva jeste,

zapravo je ono oko čega se vrti
jednačina evolucije.

Pa, u mojoj laboratoriji,

pokretali smo stotine hiljada
simulacija igara evolucije

sa mnogo različitih
nasumično odabranih svetova

i organizama koji se takmiče
za resurse u tim svetovima.

Neki od organizama vide celu stvarnost,

drugi vide samo njen deo,

a neki ništa,

samo imaju sposobnost.

Ko pobeđuje?

Pa, žao mi je što ovo
moram da vam saopštim,

ali percepcija stvarnosti izumire.

U skoro svakoj simulaciji,

organizmi koji nisu videli
ništa od stvarnost

već su samo bili naštimovani na sposobnost

doveli su do izumiranja sve organizme
koji su videli stvarnost takvu kakva je.

Dakle, evolucija ne favorizuje
verodostojne,

odnosno precizne percepcije.

Ove percepcije stvarnosti izumiru.

Ovo je pomalo iznenađujuće.

Kako može biti da neposmatranje
sveta precizno zapravo

daje prednost u preživljavanju?

Suprotno je intuiciji.

Ali setimo se bube.

Buba je preživljavala hiljadama,
možda milionima godina,

koristeći se jednostavnim
trikovima i nagoveštajima.

Ono što nam jednačina evolucije govori je

da su svi organizmi, uključujući i nas,
u istom sosu kao i bube.

Mi ne vidimo stvarnost takvu kakva je.

Oblikovani smo trikovima i nagoveštajima
koji nas održavaju u životu.

Ipak,

treba nam pomoć u intuiciji.

Kako neopažanje stvarnosti takve kakva je
može biti korisno?

Srećom, imamo veoma korisnu metaforu:

desktop interfejs na kompjuteru.

Pogledajmo tu plavu ikonicu za TED govor
koji pišete.

Sada, ikona je plava i četvrtasta

i smeštena u donjem desnom uglu desktopa.

Da li to znači da je sama tekst datoteka
na kompjuteru plava,

četvrtasta i smeštena
u donjem desnom uglu kompjutera?

Naravno da ne.

Svako ko tako misli
pogrešno tumači svrhu interfejsa.

Nije tu da pokaže
kakva je stvarnost kompjutera.

Zapravo, tu je da je sakrije.

Ne želite da znate o diodama

i rezistorima i svim megabajtima softvera.

Kad biste morali da se bakćete time,
nikada ne biste ni napisali svoj tekst

ili možda izmenili fotografiju.

Tako je ideja da nam je
evolucija dala interfejs

koji krije stvarnost i navodi
naše prilagođavajuće ponašanje.

Prostor i vreme, kako ih sada vidimo,

su desktop.

Fizički objekti su jednostavno
ikonice na tom desktopu.

Postoiji i očigledan nedostatak.

Hofman - ako mislite da je voz
koji se približava šinama

brzinom od 320 kilometara na čas

samo jedna od ikonica na vašem desktopu,

zašto ne stojite onda ispred njega?

I nakon što ste otišli,
zajedno sa svojom teorijom,

znaćemo da je taj voz
nešto više od ikonice.

Pa, ne bih stao ispred voza

iz istog razloga

zbog kojeg ne bih bezbrižno odvukao
tu ikonicu u kantu za otpatke:

ne zato što tu ikonu
uzimam zdravo za gotovo -

fajl nije stvarno plav ili četvrtast -

ali uzimam je za ozbiljno.

Mogao bih izgubiti nedelje posla.

Slično tome, evolucija nas je oblikovala

perceptivnim simbolima
koji su tu da nas održe u životu.

Bolje da ih uzmemo za ozbiljno.

Ako vidimo zmiju, ne uzmemo je u ruke.

Ako vidimo liticu, ne skačemo s nje.

Oni su dizajnirani da nas drže
na bezbednom,

i trebalo bi da ih shvatimo ozbiljno.

To ne znači da bi trebalo
da ih shvatamo bukvalno.

To je logička greška.

Još jedan nedostatak:
u ovome nema zapravo ništa novo.

Fizičari su nam dugo govorili da metal
na tom vozu izgleda čvrsto

ali zapravo je on većinom prazan prostor

sa mikroskopskim česticama
koje zvrje naokolo.

Ništa novo.

Pa, i nije baš tako.

To je kao kad bismo rekli:
"Znam da ta plava ikonica na dekstopu

nije stvarnost kompjutera

ali ako izvučem svoju lupu
i pogledam izbliza,

vidim male piksele,

i to je stvarnost kompjutera."

Pa, baš i nije - još uvek smo
na desktopu, i u tome je stvar,

te mikroskopske čestice su još uvek
u prostoru i vremenu:

još uvek su u interfejsu.

Govorim nešto mnogo radikalnije
u odnosu na one fizičare.

Konačno, možete se suprotstaviti

i reći da svi mi vidimo voz

tako da niko od nas taj voz nije stvorio.

Ali setimo se ovog primera.

U ovom primeru, svi vidimo kocku,

ali ekran je ravan,

pa je tako kocka koju vidimo,
kocka koju smo sami stvorili.

Svi vidimo kocku

jer svi mi, svako od nas,
stvara kocku koju vidimo.

Isto je i sa vozom.

Svi vidimo voz jer svi vidimo voz
koji sami stvaramo,

i isto je istinito za sve fizičke objekte.

Svi smo naklonjeni mišljenju
da je percepcija

nalik na prozor u stvarnost
takve kakva je.

Teorija evolucije nam govori
da je ovo netačna interpretacija

našeg opažanja.

Umesto toga,
stvarnost je više nalik na 3D desktop

koji je dizajniran da sakrije
kompleksnost stvarnog sveta

i navodi naše ponašanje prilagođavanja.

Prostor onakav kakav ga vidimo je desktop.

Fizički objekti su samo ikonice
na tom desktopu.

Navikli smo da mislimo da je Zemlja ravna
jer nam tako izgleda.

Onda smo pomislili da je Zemlja
nepokretan centar stvarnosti

jer nama ona tako izgleda.

Pa nismo bili u pravu.

Pogrešno smo tumačili naša opažanja.

Sada verujemo
da su prostor, vreme i objekti

priroda stvarnosti onakve kakva je.

Teorija evolucije nam govori
da još jednom grešimo.

Pogrešno tumačimo sadržaj
naših opažajnih iskustava.

Ima nešto što postoji
i kada ne posmatramo,

ali to nije vreme-prostor,
ni fizički objekti.

Za nas je teško da napustimo
vreme-prostor i objekte

kao što je za bubu da napusti flašu.

Zašto? Jer smo slepi za svoje slepilo.

Ali imamo prednost u odnosu na bubu:

nauku i tehnologiju.

Gledajući kroz teleskop

otkrili smo da Zemlja nije
nepokretan centar stvarnosti,

i gledajući kroz sočivo teorije evolucije

otkrili smo da vreme-prostor i objekti

nisu priroda stvarnosti.

Kada imamo opažajno iskustvo koje sam
opisao kao crveni paradajz,

ja sam u interakciji sa stvarnošću

ali stvarnost nije crveni paradajz,
i nije mu čak ni nalik.

Slično tome, kada primam iskustvo
koje opisujem kao lav ili šnicla,

ja sam u interakciji sa stvarnosti,

ali stvarnost nije lav ili šnicla.

A ovde je i caka:

kad primam opažajno iskustvo koje opisujem
kao mozak, ili neuron,

ja sam u interakciji sa stvarnošću,

ali stvarnost nije mozak ili neuron

i nije ni nalik mozgu ili neuronu.

Ta stvarnost, šta god da je,

je stvaran izvor uzroka i posledica

u svetu - ne mozak, ne neuroni.

Mozak i neuroni
nemaju nikakvu stvarnu moć.

Oni ne mogu da uzrokuju
nijedno od naših opažajnih iskustava,

i nijedno naše ponašanje.

Mozak i neuroni su skup simbola
specifični za svaku vrstu.

Šta to znači za misteriju o svesnosti?

Pa, otvara nove mogućnosti.

Na primer,

možda je stvarnost velika mašina
koja uzrokuje naše svesno iskustvo.

Sumnjam u to, ali vredno je istražiti.

Možda je stvarnost neka velika,
interaktivna mreža agenasa svesti,

jednostavnih i složenih, koji međusobno
uzrokuju jedan drugom svesna iskustva.

Zapravo, ovo nije tako luda ideja
kako se možda čini,

i trenutno je istražujem.

Ali u ovome je poenta:

čim jednom napustimo naše
većinski intuitivno

ali većinski lažnu pretpostavku
o prirodi stvarnosti,

otvaraju nam se novi načini razmišljanja
o velikoj životnoj misteriji.

Kladim se da će na kraju ispasti
da je stvarnost mnogo više fascinantna

i neočekivana nego što smo i zamišljali.

Teorija evolucije nam predstavlja
najveći izazov:

izazov da prepoznamo da suština percepcije
nije u tome da vidimo istinu,

već u tome da imamo decu.

Usput, čak je i ovaj TED
samo u vašoj glavi.

Hvala vam puno.

(Aplauz)

Kris Anderson: Ako ste ovo
stvarno Vi ovde, hvala vam.

Ima mnogo u ovome.

Mislim, pre svega, neki ljudi mogu postati
veoma depresivni i na samu ovu pomisao,

ako evolucija ne favorizuje stvarnost,

mislim, zar to u nekoj meri ne potcenjuje
naše napore ovde,

ili svu našu mogućnost da mislimo
da možemo da mislimo o istini,

možda čak uključujući vašu sopstvenu
teoriju, kad smo već kod toga?

Donald Hofman: Pa, to nas ne sprečava
da se uspešno bavimo naukom.

Ono što imamo je jedna teorija
za koju se ispostavilo da je pogrešna,

da je iskustvo baš kao stvarnost
i stvarnost kao naše iskustvo.

Za tu teoriju se ispostavilo
da je pogrešna.

Okej, odbacićemo je.

To nas ne sprečava da onda
stvaramo različite nove teorije

o prirodi stvarnosti,

pa je zapravo napredak prepoznati
neistinitost jedne od naših teorija.

Tako nauka nastavlja normalno dalje.
Nema tu problema.

K.A: Znači mislite da je moguće...

To je super, ali kako Vi kažete,
mislim da je moguće da evolucija

još uvek može da nas tera na rezonovanje.

D.H: Da. To je veoma,
veoma dobro razmišljanje.

Igre simulacije evolucije koje sam pokazao
ovde bile su baš o percepciji,

i pokazuju da je naše opažanje oblikovano

da nam ne prokaže stvarnost kakva jeste,

ali to ne znači isto
za logiku ili matematiku.

Nismo radili te simulacije,
ali kladim se da ćemo naći

da postoje neki selekcioni pritisci
za našu logiku i našu matematiku

koji su makar u pravcu istine.

Mislim, ako ste kao ja,
matematika i logika vam nisu laki.

Ne shvatamo ih baš kako treba,
ali makar pritisak selekcije nije

jednoglasno protiv matematike i logike.

Zato mislim da ćemo shvatiti da moramo
da posmatramo kognitivne sposobnosti

jednu po jednu i vidimo
šta im evolucija čini.

Ono što je istina za percepciju ne mora
biti i za matematiku i logiku.

K.A: Mislim, stvarno ono što Vi
predlažete je vrsta moderne

interpretacije sveta Džordža Barklija:

svest uzrokuje materiju, a ne obrnuto.

D.H: Pa, malko je drugačije od Barklija.

Barkli je mislio da,
on je bio deista, i mislio je

da je ultimativna priroda stvarnosti
Bog i tako dalje,

ali ja ne idem u tom pravcu.

Tako da je ipak malo drugačije.

Ovo zovem svesni realizam.
Zapravo je to veoma drugačiji pristup.

K.A: Done, bukvalno bih sa Vama pričao
satima, i nadam se da ćemo to i moći.

Hvala Vam mnogo za ovo.
D.H: Hvala Vama. (Aplauz)