Depresivni psi, mačke s OKP-om – šta životinjsko ludilo znači nama ljudima

Iza smešnih video snimaka životinja, ponekad se kriju čudni problemi slični ljudskim. Lorel Brejtman izučava životinje koje pokazuju znakove mentalnih bolesti – od kompulsivnih medveda, preko autodestruktivnih miševa do majmuna s neverovatnim prijateljima. Brejtman se pita šta mi kao ljudi možemo da naučimo, posmatrajući životinje kako izlaze na kraj s depresijom, tugom i mnogim drugim isuviše ljudskim problemima.

Oliver je bio izuzetno zanosan,

zgodan, šarmantan
i veoma nestabilan mužjak

koji mi je potpuno ukrao srce.

(Smeh)

On je bio burmanski planinski pas,

koga smo moj bivši muž i ja usvojili

i nekih šest meseci kasnije

shvatili smo da je problematičan.

Imao je takav parališući
strah od odvajanja

da nije smeo ostajati sam.

Jednom je iskočio kroz prozor stana
na trećem spratu.

Jeo je tkaninu. Jeo je stvari,
one za reciklažu.

Lovio je nepostojeće muve.

Patio je od halucinacija.

Dijagnostikovan mu je
pseći kompulsivni poremećaj,

a to je zaista samo vrh ledenog brega.

Ali kao i sa ljudima,

ponekad je potrebno da prođe šest meseci

pre nego što shvatite

da osoba koju volite ima neke probleme.

(Smeh)

I većina nas ne vrati
osobu s kojom se zabavlja

nazad u bar gde smo je i upoznali,

niti je vratimo prijatelju
koji nas je upoznao,

niti ih pretplatimo ponovo
na sajt za upoznavanje.

(Smeh)

Volimo ih uprkos svemu

i držimo se svog izbora,

i baš to sam ja uradila s mojim psom.

Studirala sam biologiju.

Imam doktorat iz istorije nauke

sa MIT-a,

i da ste me pre deset godina pitali

da li pas kojeg volim,
ili da li uopšteno psi

imaju osećanja, rekla bih da imaju,

no nisam sigurna da bih vam rekla

da mogu da završe
s anksioznim poremećajem,

receptom za prozak i terapeutom.

No onda sam se zaljubila
i shvatila da mogu

i, zapravo, pokušavajući
da pomognem svom psu

da savlada paniku i anksioznost,

to mi je prosto promenilo život.

Proširilo je moj svet.

I provela sam poslednjih sedam godina

istražujući oblast
mentalnih bolesti drugih životinja.

Mogu li da budu bolesne kao ljudi

i, ako da, šta to govori o nama?

Otkrila sam da verujem

da mogu da boluju od mentalnih bolesti

i zapravo, traganje i nastojanje
da identifikujemo njihove mentalne bolesti

često nam pomaže
da budemo bolji prema njima

i takođe nam može pomoći
da bolje razumemo nas same.

Zato, hajde na kratko
da govorimo o dijagnozi.

Mnogi od nas misle da ne mogu da znaju

o čemu razmišljaju druge životinje

i to je istina,

ali svi vi koji ste u vezi -

bar je tako u mom slučaju -

samo zato što ste pitali nekoga s kim ste

svog roditelja ili svoje dete,
kako se osećaju,

ne znači da mogu da vam odgovore.

Možda ne mogu rečima da objasne

šta tačno osećaju,

a možda čak ni ne znaju.

To je zapravo skorašnji fenomen,

osećaj da moramo da razgovaramo s nekim

kako bismo razumeli njihove emotivne muke.

Pre ranog XX veka,

doktori su često dijagnostikovali
emotivne poremećaje

kod svojih pacijenata, pukim posmatranjem.

I ispostavilo se da razmišljanje o

poremećajima kod drugih životinja

i nije naročit poduhvat.

Većina mentalnih poremećaja u SAD-u

su poremećaji
vezani za strah i anksioznost,

i kada razmišljate o tome,
strah i anksioznost

su zapravo izuzetno
korisne emocije kod životinja.

Obično osećamo strah i anksioznost
u opasnim situacijama

i čim ih osetimo,

motivisani smo da se sklonimo

od bilo čega što je opasno.

Problem je kada počnemo da osećamo strah
i anksioznost i kada nema potrebe za tim.

Poremećaji raspoloženja,
takođe mogu da budu

nesrećna posledica toga što smo
životinje sa osećanjima

i opsesivno kompulsivni poremećaji takođe

su često ispoljavanja
uistinu zdrave životinjske navike,

a to je održavanje higijene i timarenje.

Ovo prelazi u prostor mentalnih bolesti

kada radite stvari,

poput pretranog kompulsivnog
pranja ruku ili šapa,

ili razvijete ritual do te krajnosti

da ne možete sesti ispred činije s hranom

sve dok ne završite s ritualom.

Dakle, za ljude imamo
"Dijagnostički i statistički priručnik",

to je u suštini atlas

trenutno priznatih mentalnih poremećaja.

Za druge životinje imamo Jutjub.

(Smeh)

Ovo je samo jedna pretraga
za psa sa OKP-om,

ali sve vas ohrabrujem

da potražite mačke sa OKP-om.

Bićete zapanjeni onim što pronađete.

Pokazaću vam samo nekoliko primera.

Ovo je primer jurenja svoje senke.

Znam, smešno je i na neki način je slatko.

Problem je što psi mogu
da razviju slična prinudna ponašanja

kojima su zauzeti po celi dan.

Stoga ne idu u šetnju,

ne druže se s prijateljima,

ne žele da jedu.

Razvijaju opsesije,

poput kompulsivnog
jurenja sopstvenog repa.

Ovde imamo primer mačka,
koji se zove Gizmo.

Izgleda kao da je u zasedi,

no on to radi mnogo, mnogo,
mnogo sati dnevno.

Samo sedi tu i grebe i grebe i grebe

ispred ekrana.

Ovo je još jedan primer
nečega što se smatra

stereotipskim ponašanjem.

Ovo je sunčani medved Ting Ting,
u zoo vrtu u Oklandu.

Ukoliko zateknete ovaj prizor

možete da pomislite

da se Ting Ting igra sa štapom,

ali Ting Ting ovo radi po celi dan

i, ako budete pažljivo pratili,

kad bih vam pokazala
čitav polučasovni klip,

videli biste da on radi istu stvar,

istim redosledom, okreće štap

na isti način, svaki put.

Neka od zajedničkih ponašanja
koja možete da vidite,

naročito kod životinja u zatočeništvu,

su stereotipni hod
ili stereotipno njihanje

i zapravo i ljudi to rade,

čak se i mi njišemo.

Pokrećemo se levo-desno.

Mnogi od nas to rade, a ponekad

to je pokušaj da ugodimo sebi,

i mislim da je tako
i kod drugih životinja.

Ali nisu samo stereotipna ponašanja

ona kojima se životinje prepuštaju.

Ovo je Điđi. Ona je gorila

koja živi u zoo vrtu Frenklin park,
u Bostonu.

Dodeljen joj je psihijatar sa Harvarda

da je leči od poremećaja rasploženja,

između ostalog.

Kod mnogih životinja se razviju
poremećaji raspoloženja.

Mnoga stvorenja -

ovaj konj je samo jedan primer -

razviju autodestruktivna ponašanja.

Glodaće stvari

ili će da rade nešto drugo da ugode sebi

čak i ako je to štetno po njih,

što se može uporediti

s ljudima koji režu sami sebe.

Čerupanje.

Izgleda da, ako imate krzno
ili perje ili kožu,

možete da se kompulsivno čupkate,

i neki papagaji su zapravo izučavani

da bi se bolje razumela trihotilomanija,
kompulsivno čerupanje kod ljudi,

nešto što pogađa

20 miliona Amerikanaca u ovom trenutku.

Laboratorijski miševi se takođe čerupaju.

Kod njih se to zove berberinstvo.

Psi veterani
iz iračkih i avganistanskih sukoba

se vraćaju sa onim što se smatra
psećim Posttraumatskim stresom

i teško im je da se vrate civilnom životu,

kada se vrate s razvrstavanja.

Mogu da budu preplašeni
od muškaraca s bradama

ili od uskakanja u automobile.

Ipak, želim da budem oprezna i jasna.

Ne mislim da je pseći PTSP

isto što i ljudski PTSP.

Ali takođe ne mislim da je moj PTSP,

poput vašeg PTSP-a

ili da je moja anksioznost
ili da je moja tuga poput vaše.

Svi smo mi različiti.

Svi smo mi osetljivi na različite stvari.

Dva psa, odgajana u istom domaćinstvu,

izložena istim stvarima,

jedan može da razvije, recimo,
parališući strah od motora

ili fobiju od zvuka mikrotalasne,

a drugi može da bude u redu.

Nešto što me ljudi često pitaju je:

da li ovde imamo slučaj da ljudi

izluđuju druge životinje?

Ili su životinjske mentalne bolesti samo
rezultat loše nege ili zlostavljanja?

I izgleda da smo zapravo

mnogo složenji od toga.

Nešto izuzetno mi se desilo,

nedavno sam objavila knjigu o ovome,

i sada, svaki dan kada otvorim moj imejl

ili kad predstavljam knjigu,

pa čak i kad odem na koktel,

ljudi mi pričaju svoje priče

o životinjama koje su upoznali.

Nedavno sam
predstavljala knjigu u Kaliforniji

i žena je podigla ruku,
nakon govora, i rekla:

"Dr Brejtman, mislim
da moja mačka ima PTSP."

A ja sam rekla: "Zašto?
Ispričajte mi malo više o tome."

Ping je njena mačka. Uzeta je iz azila,

a nekada je živela sa starijim čovekom.

Jednoga dana čovek je usisavao

kada je doživeo infarkt i umro.

Nedelju dana kasnije,
Ping je pronađena u stanu

pored tela svog vlasnika,

a usisivač je radio sve vreme.

Mnogo meseci, čini mi se
skoro dve godine nakon incidenta,

bila je toliko uplašena da nije mogla
biti u kući kad neko čisti.

Bukvalno je bila plašljivica cica.

Sakrila bi se u orman,

izgubila bi samopouzdanje i drhtala,

ali uz ljubav i podršku njene porodice,

uz mnogo vremena i njihovog strpljenja,

sada, tri godine kasnije,

ona je zapravo srećna, samopouzdana mačka.

Još jedna priča o traumi i izlečenju,
na koju sam naletela,

desila se pre nekoliko godina.

Bila sam na Tajlandu,
radila neko istraživanje.

Upoznala sam majmuna, pod imenom Bunlua,

a kada je Bunlua bio mladunče,

napao ga je čopor pasa,

koji su mu istrgli obe noge i ruku.

Bunlua se odvukao do manastira,

gde su ga sveštenici prihvatili.

Pozvali su veterinara,
koji mu je tretirao rane.

Na kraju je Bunlua završio

u skloništu za slonove,

a čuvari su odlučili
da ga uzmu pod svoje okrilje.

Otkrili su šta voli,

ispostavilo se da su to
bombone od mentola,

nosorog bube i jaja.

Ali su se brinuli, jer je bio druželjubiv,
da je usamljen,

a nisu ga želeli smestiti s majmunom

jer s jednom rukom

ne bi mogao da se brani, niti igra.

Zato su mu dali zeca

i Bunlua je istog časa
postao drugi majmun.

Bio je izuzetno srećan sa svojim zecom.

Timarili su jedno drugo,
postali bliski prijatelji,

a onda je zec dobio zečiće.

Bunlua je bio čak i srećniji nego ranije,

to mu je, na neki način, dalo

razlog da se budi ujutru,

i zapravo, toliko mu je to značilo

da je odlučio da ne spava.

Toliko je postao
zaštitnički nastrojen prema zečićima

da je prestao da spava,

samo bi otkunjao,

pokušavajući da se brine o njima.

Zapravo, toliko je štitio i voleo

ovu mladunčad, da su iz skloništa

na kraju morali da mu ih oduzmu.

Bio je toliko zaštitnički nastrojen
da je brinuo

da bi ih majka mogla povrediti.

Kada su mu ih oduzeli, ljudi u sklonštu

su brinuli da ne upadne u depresiju

i, kako bi to izbegli,

dali su mu novog zeca za prijatelja.

(Smeh)

Moj zvanični stav je
da ne izgleda depresivno.

(Smeh)

Nešto što bih želela da ljudi osete

jeste da biste trebali
da se osetite ohrabrenim

da donosite pretpostavke

o bićima koja poznajete dobro.

Zato, kada je u pitanju vaš pas

ili mačka ili možda vaš jednoruki majmun

koga poznajete,

ako mislite da su istraumirani
ili depresivni,

verovatno ste u pravu.

Ovo je krajnja personifikacija,

iliti pripisivanje ljudskih osobina

neljudskim bićima ili stvarima.

Smatram da to nije problem.

Mislim da mi ne možemo
da ne personifikujemo.

Ne možete da izvadite
svoj ljudski mozak iz glave,

da ga stavite u teglu
i da ga onda koristite

da razmišljate
kako razmišljaju druge životinje.

Uvek ćemo da budemo
životinja koju interesuju

emotivna iskustva drugih životinja.

Onda se izbor svodi na to
kako da dobro personifikujete?

Ili da li vi loše personifikujete?

A loša personifikacija

je prečesta.

(Smeh)

To može da bude svečano oblačenje
vašeg korgija za svadbu

ili prevelika bliskost
sa egzotičnom divljinom

zbog ubeđenja da ste duhovno povezani.

Ima tu dosta toga.

Dobra personifikacija,
verujem da se zasniva

na prihvatanju naših životinjskih
sličnosti s drugim vrstama

i njihovo korišćenje
za pravljenje pretpostavki

koje nas informišu o umovima
i iskustvima drugih životinja,

i zapravo, postoji čitava industrija

koja je na neki način, zasnovana
na dobroj personifikaciji,

a to je industrija psihofarmaceutika.

Jedan od pet Amerikanaca
trenutno uzima psihofarmaceutski lek,

od antidepresiva,
preko lekova za anksioznost

do antipsihotika.

Izgleda da dugujemo

čitav ovaj arsenal psihofarmaceutika

drugim životinjama.

Ovi lekovi su prvo testirani
na neljudskim životinjama,

ne samo zbog otrovnosti,
već i zbog uticaja na ponašanje.

Veoma popularni antipsihotik, torazin,

prvo je opuštao miševe,
pre nego što je opuštao ljude.

Lek protiv anksioznosti, librijum,

dat je 1950. mačkama,
izabranim zbog svoje zlobe

i napravio je od njih miroljubive mace.

Čak su i antidepresivi
prvo testirani na zečevima.

Danas, pak, ne dajemo ove lekove

drugim životinjama kao zamorcima,

već im dajemo ove lekove kao pacijentima,

kako iz etičkih,
tako i iz manje etičkih razloga.

Sivorld daje majkama orkama
lekove za anksioznost

kada ih odvoje od mladih.

Mnoge gorile iz zoo vrtova
dobijaju antipsihotike

i lekove protiv anksioznosti.

Ali psi, poput mog Olivera,

dobijaju antidepresive
i neke lekove za anksioznost

kako ne bi skakali sa zgrada

ili pod automobile.

Nedavno je u "Sajensu"
objavljeno istraživanje

koje pokazuje da čak i slatkovodni rakovi

reaguju na lekove protiv anksioznosti.

Od njih su postajali hrabriji,
manje plašljivi

i raspoloženiji za istraživanje okoline.

Teško je znati koliko je
životinja na ovim lekovima,

ali mogu da vam kažem
da je industrija farmaceutika za životinje

ogromna i da je u porastu,

od sedam milijardi dolara u 2011.

do projektovanih 9.25 milijardi
do 2015. godine.

Neke životinje su
na ovim lekovima do daljnjeg.

Druge, poput jednog bonoboa
koji živi u Milvokiju,

u zoo vrtu, bio je na njima

dok nije počeo da
štedi svoj propisani paksil

kako bi ga kasnije delio drugim bonoboima.

(Smeh) (Aplauz)

Korisnije od farmaceutika

su mnoge, mnoge, mnoge druge

terapeutske intervencije,
koje mogu pomoći drugim bićima.

A tu, mislim da zapravo

veterinarska medicina
može podučiti nečemu

ljudsku medicinu.

A to je, ako povedete psa koji, recimo,

kompulsivno juri svoj rep,

kod biheviorističkog veterinara,

njegova prva reakcija neće biti
posezanje za blokom za recepte,

već će vas pitati za život vašeg psa.

Želeće da zna koliko često
vaš pas izlazi napolje.

Želeće da zna koliko je
vaš pas fizički aktivan.

Želeće da zna koliko se druži

s drugim psima i drugim ljudima.

Želeće da razgovara sa vama
o tipovima terapija,

uglavnom biheviorističkih terapija,

koje ste isprobali s tom životinjom.

Ove stvari često najviše pomažu,

naročito kada se kombinuju
sa psihofarmaceuticima.

Ono što, pak, mislim da najviše pomaže,

naročito kod društvenih životinja,

je druženje
sa drugim društvenim životinjama.

Na razne načine, osećam
da sam postala uslužna životinja

svom psu,

a videla sam da to papagaji rade za ljude

i ljudi za papagaje,

psi to rade za slonove,

slonovi za druge slonove.

Ne znam za vas,

meni na internetu prosleđuju mnogo primera

neverovatnih životinjskih prijateljstava.

Mislim da to sačinjava
veliki deo Fejsbuka,

majmun koji je usvojio mačku

ili danska doga
koja je usvojila siroče lane

ili krava
koja se sprijateljila s prasetom,

i da ste me o ovome pitali
pre osam, devet godina,

rekla bih vam da je sve to
beznadežna sentimentalnost,

a možda i suviše naopaka personifikacija,

možda je to sve čak i izrežirano,
danas vam mogu reći

da tu ima istine.

Ovo je stvarno. Zapravo,
neka zanimljiva istraživanja

su ukazala na nivo oksitocina,

što je neka vrsta hormona za zbližavanje,

koji se oslobađa prilikom seksa
ili dojenja

ili kada smo pored nekoga
do koga nam je izuzetno stalo,

nivo oksitocina je u porastu,
i kod ljudi i kod pasa

koji brinu jedni za druge

ili koji uživaju kad su zajedno,

a i druga istraživanja
pokazuju da je oksitocin

u porastu i kod drugih parova životinja,

recimo, kod koza i pasa,
koji su se družili i igrali zajedno,

nivo oksitocina je posle naglo skakao.

Imam prijatelja koji mi je pokazao

da je mentalno zdravlje
zapravo dvosmerna ulica.

Njegovo ime je Loni Hodž
i on je veteran iz Vijetnama.

Kada se vratio, počeo je da radi

sa ljudima koji su preživeli genocid
i mnogim drugim

koji su preživeli ratne traume.

On je imao PTSP, kao i strah od visine

jer je u Vijetnamu

iskakao unatraške iz helikoptera

klizeći niz užad.

Dodeljen mu je uslužni pas,
po imenu Gander, labradudla,

kako bi mu pomogao sa PTSP-om
i strahom od visine.

Ovo su oni
prvog dana kada su se upoznali,

neverovatno je, i od tad

su proveli mnogo vremena zajedno,

posećujući druge veterane
koji pate od sličnih problema.

Ali ono što je meni zanimljivo
u Lonijevom i Genderovom odnosu

je da se pre nekih par meseci,

kod Gendera razvio strah od visine,

verovatno zato što je
tako pomno pazio Lonija.

Ono što je divno u svemu tome
je da je on i dalje odličan uslužni pas,

jer sad, kada se obojica
nalaze na velikoj visini,

Loni je toliko zabrinut za Gendera

da zaboravlja da se i sam plaši visine.

Kako sam provela mnogo vremena
s ovim pričama,

kopajući po arhivima,

bukvalno sam provela godine
radeći na ovom istraživanju,

i ono me je promenilo.

Više ne gledam na životinje
iz ugla vrste kojoj pripadaju.

Posmatram ih kao pojedince,

i mislim o njima kao bićima

sa sopstvenim
ličnim meteorološkim sistemima

koji upravljaju njihovim ponašanjem

i informišu ih kako da reaguju na svet.

Zaista verujem da sam
zahvaljujući tome postala

znatiželjnija i saosećajnija osoba,

kako prema životinjama
s kojim delim postelju

i onima koje ponekad završe u mom tanjiru,

tako i prema ljudima koje poznajem,

a koji boluju od anksioznosti

i od fobija i raznih drugih stvari.

I zaista verujem da,

iako ne možete sa sigurnošću da znate

šta se dešava u umu svinje

ili vašeg štenca ili vašeg partnera,

da vas to ne bi trebalo da spreči
da saosećate s njima.

Najbolje što možemo da učinimo
za one koje volimo

je, možda, da ih personifikujemo.

Čarlsu Darvinu je otac jednom rekao

da svako u jednom momentu
može da izgubi razum.

Na sreću, često možemo
ponovo da ga pronađemo,

ali samo uz međusobnu pomoć.

Hvala.

(Aplauz)