Mape sreće

Aplikacije za prikazivanje mapa pomažu nam da pronađemo najbržu putanju do svog odredišta. Ali šta ako bismo radije lutali? Istraživač Danijel Kersija prikazuje "mape sreće" koje u obzir uzimaju ne samo putanju kojom biste želeli da idete, već i kako usput želite da se osećate.

Imam jedno priznanje.

Kao naučnik i inženjer,
godinama sam se fokusirao na efikasnost.

Ali efikasnost zna da bude sekta,

i danas bih želeo
da vam pričam o putovanju

koje me je odvelo iz sekte
i vratilo do bogatije stvarnosti.

Pre nekoliko godina, nakon doktorata
u Londonu, preselio sam se u Boston.

Živeo sam u Bostonu
i radio sam u Kembridžu.

Tog leta sam kupio trkački bicikl

i svakog dana sam njime išao na posao.

Koristio sam telefon
da bih pronašao put.

Poveo me je preko avenije Masačusets,

najkraće putanje od Bostona do Kembridža.

Ali nakon mesec dana

svakodnevne vožnje
ovom avenijom krcatom automobilima,

jednog dana krenuo sam drugačijim putem.

Nisam sasvim siguran zašto sam
tog dana išao drugim putem.

Samo se sećam osećaja iznenađenja -

iznenađenja zbog ulice bez automobila,

nasuprot susednoj aveniji Masačusets
koja je bila prepuna njih,

iznenađenja zbog pronalaska ulice
prekrivene lišćem i okružene drvoredima.

Ali nakon osećanja iznenađenja,
osetio sam sramotu.

Kako sam mogao da budem tako slep?

Celog meseca,

bio sam toliko zarobljen
svojom aplikacijom na telefonu

da je putovanje na posao
postalo samo jedna stvar -

najkraći put.

Na ovom putovanju, nije bilo pomisli

na uživanje u putu,

na zadovoljstvo u povezivanju s prirodom,

nije bilo mogućnosti
da ljude gledate u oči.

I zašto?

Zato što sam iz svog puta
štedeo jedan minut.

A sada da vas pitam: jesam li jedini?

Koliko vas nikada nije koristilo
aplikaciju za mape da nađete put?

Većina vas jeste, ako ne i svi.

Nemojte me pogrešno shvatiti -
ove aplikacije su najveći faktor

koji ljude ohrabruje da istražuju grad.

Izvadite telefon i odmah znate
kuda da idete.

Ipak, aplikacija takođe pretpostavlja

da postoji samo mali broj
uputstava do tog odredišta.

Ima moć da taj broj upustava učini

krajnjom putanjom do tog odredišta.

Nakon tog iskustva, promenio sam se.

Promenio sam svoje istraživanje
od tradicionalne potrage za podacima

na razumevanje toga kako ljudi
mogu da iskuse grad.

Koristio sam informatičke alate

kako bih ponovio ekspetimente
iz društvenih nauka na razmeri interneta.

Opčinili su me lepota i genijalnost

tradicionalnih eksperimenata
iz društvenih nauka

koje su vršili Džejn Džejkobs,
Stenli Milgram i Kevin Linč.

Rezultat tog istraživanja
bilo je stvaranje novih mapa,

gde ne nalazite samo najkraću,
plavu putanju,

već i najprijatniju putanju,

onu crvenu.

Kako je to bilo moguće?

Ajnštajn je jednom rekao:

"Logika će vas dovesti
od mesta A do mesta B.

Mašta će vas odvesti svuda."

Uz malo mašte,

trebalo je da razumemo

koje delove grada
ljudi smatraju prelepim.

Na Univerzitetu Kembridž, sa kolegama,

razmišljali smo o ovom
jednostavnom eksperimentu.

Kada bih vam pokazao
ova dva urbana krajolika

i pitao vas koji je lepši,

šta biste rekli?

Ne sramite se.

Ko kaže A? Ko kaže B?

Sjajno.

Na osnovu te zamisli,

stvorili smo platformu za rad zajednice,

veb igricu.

Igračima se prikazuju
parovi urbanih krajolika

i pitamo ih da izaberu koji je
lepši, tiši i srećniji.

Na osnovu hiljada glasova korisnika,

onda možemo da vidimo
gde se javlja konsenzus.

Možemo da vidimo
koji su to urbani krajolici

koji ljude čine srećnim.

Nakon tog posla,
pridružio sam se "Yahoo Labs"

i udružio sam se Lukom i Rosanom

i zajedno smo sakupili
te pobedničke lokacije u Londonu

da bismo napravili novu mapu grada,

kartografiju zasnovanu
na ljudskim emocijama.

Na ovoj kartografiji, niste u mogućnosti
samo da vidite i da povežete

najkraće segmente od tačke A do tačke B,

već možete da vidite i srećni segment,

prelepu putanju, tihu putanju.

U testovima, učesnicima su
srećna, prelepa i tiha putanja

bile puno prijatnije od one najkraće,

uz dodavanje samo nekoliko minuta
na ukupno vreme putovanja.

Učesnici takođe obožavaju
da uz mesta vežu uspomene.

Zajedničke uspomene -
tu je bila stara zgrada BBC-ja;

i lične uspomene --
tu se desio moj prvi poljubac.

Takođe su se setili toga
kako su neke putanje mirisale ili zvučale.

Šta ako bismo imali alat za mapiranje

koji bi pružao najprijatnije putanje

ne samo na osnovu izgleda,

već i na osnovu mirisa, zvuka i sećanja?

Naše istraživanje sada ide u tom pravcu.

Uopštenije, svojim istraživanjem

sada pokušavam da izbegnem
opasnost jedne putanje,

da izbegnem da ljudima ukradem
potpuno iskustvo grada u kome žive.

Prošetajte putanjom kroz park,
ne parking automobila

i imate potpuno drugačiju putanju.

Šetajte putanjom prepunom
ljudi koje volite

a ne onom punom automobila

i imate potpuno drugačiju putanju.

Jednostavno je.

Želeo bih da završim s mišlju -

sećate li se "Trumanovog šoua?"

To je medijska satira gde stvarna osoba

ne zna da živi u izmišljenom svetu.

Možda mi živimo u svetu
koji je skrojen za efikasnost.

Pogledajte neke
od vaših svakodnevnih navika,

i kao što je učinio Truman na filmu,
pobegnite iz izmišljenog sveta.

Zašto?

Pa, ako mislite da je avantura opasna,
probajte rutinu. Ona je smrtonosna.

Hvala vam.

(Aplauz)