Spasimo poslednji netaknuti kontinent

Godina 2041. će biti ključna za našu planetu. Ta godina će obeležiti kraj pedesetogodišnjeg sporazuma o sprečavanju eksploatacije Antarktika, poslednjeg iskonskog kontinenta na Zemlji. Istraživač Robert Svon je prva osoba koja je prepešačila kako do Severnog pola tako i do Južnog i sada je u misiji da nas ubedi da se taj sporazum produži. Vatreno i energično apeluje da se opredelimo za očuvanje Antarktika zbog sopstvenog opstanka.

Hajdemo na jug.

Svi zapravo idete na jug.

Ovamo je pravac za jug

i ako produžite 8 000 kilometara
od stražnjeg dela ove prostorije

stići ćete najjužnije što možete
na Zemlji,

do samog Južnog pola.

Nisam istraživač.

Nisam ekolog.

Ja sam samo jedan avanturista,

a fotografije koje vam pokazujem
su veoma opasne.

One prikazuju topljenje leda
na Južnom i Severnom polu.

Dame i gospodo,

moramo poslušati šta nam ova mesta govore,

inače nećemo opstati ovde

na planeti Zemlji.

Suočio sam se sa ovim mestima direktno

i hodanje preko ledenog okeana
koji se topi

je bez sumnje nešto najstrašnije

što mi se ikada desilo.

Antarktik je mesto puno nade.

Zaštićen je Sporazumom o Antarktiku,
potpisanim 1959.

1991. ovaj pedesetogodišnji sporazum
je prilagođen

i zaustavljena je eksploatacija
na Antarktiku,

ali ovaj sporazum može biti izmenjen,

modifikovan, čak i poništen

početkom 2041. godine.

Dame i gospodo,

ljudi na dalekom severu, na Arktiku,

već koriste pogodnosti koje donosi

otapanje leda,

eksploatišu područja koja su bila
prekrivena ledom

u zadnjih 10, 20, 30 000

100 000 godina.

Zar ne mogu da slože zagonetku

i da se zapitaju zašto se topi led?

Antarktik je neverovatno mesto,

i naporno radim

već 23 godine na misiji

da se uverim da se ono šta se ovde
na Severu dešava

nikad ne desi, ne može da se desi na Jugu.

Gde je sve ovo počelo?

Za mene onda, kada sam imao 11 godina.

Vidite ovu frizuru.
Malo je staromodna. (Smeh)

Sa 11 godina su me inspirisali
stvarni istraživači

u želji da pokušam da prvi
prepešačim do Severnog i Južnog pola.

Bila je neverovatno inspirativna ideja

da postanem polarni putnik,

a dobro je prolazila i kod devojaka
na žurkama, dok sam bio na fakultetu.

To je bilo još inspirativnije.

I posle godina, sedam godina
prikupljanja sredstava,

sedam godina odvraćanja od ideje,

roditelji su mi sedam godina govorili
da potražim savet

i psihijatrijsku pomoć,

konačno smo nas trojica marširali
na Južni geografski pol,

na najduži samostalni marš ikada
u istorij Zemlje.

Na ovoj fotografiji stojimo na teritoriji

veličine Sjedinjenih Američkih Država,

potpuno sami.

Nemamo ni radio vezu ni podršku.

Ispod naših stopa se nalazi
90 posto ledenih površina sveta,

70 posto svetske vode za piće.

Stojimo na njoj.

Ovo je moć Antarktika.

Na ovom putu smo se suočili sa opasnošću
od pukotina,

sa žestokom hladnoćom,

tolikom, da nam se znoj unutar odeće
pretvarao u led,

mogli su pući zubi,

voda se mogla zalediti u očima.

Recimo, bilo je malo hladno.
(Smeh)

Posle 70 očajnih dana stigli smo
na Južni pol.

Uspeli smo.

Ali nešto mi se desilo na tom 70-todnevnom
putu 1986.

što me je dovelo dovde, i bolelo je.

Moje oči su promenile boju tokom 70 dana
izloženosti oštećenjima.

Lica su nam bila u plikovima.

Otkidala nam se koža, a nismo znali zašto.

Kad smo stigli kući saznali smo od NASE

da je otkrivena ozonska rupa

nad Južnim polom,

a mi smo prolazili ispod nje iste godine.

UV zraci su se odbijali od leda,
spržili nam oči,

otkidali lica.

Bio je to mali šok -
(Smeh) -

koji me je naterao na razmišljanje.

1989. krenuli smo na Sever.

60 dana, svakim korakom smo se udaljavali
od bezbednog kopna,

preko ledenog okeana.

Bilo je opet očajnički hladno.

Evo mene golog, posle kupanja
na minus 60 stepeni.

Ako vam neko kaže da mu je hladno,
(Smeh)

a pritom izgleda ovako, verujte mu.

(Aplauz)

Hiljadu kilometara daleko od kopna

počinje katastrofa.

Četiri meseca pre našeg dolaska počinje
da se topi Severni ledeni okean,

a mi smo udaljeni 1000 km
od bezbedne zone.

Led puca oko nas, i ja pomislim:
"Hoćemo li umreti?"

Ali tada mi je nešto kvrcnulo u glavi,

i shvatio sam da smo mi, kao svet,
u situaciji preživljavanja,

i taj osećaj me ne napušta već 25 godina.

Tada smo morali da nastavimo dalje
ili da umremo.

A nismo bili u TV rijalitiju
o preživljavanju.

Kad nešto krene loše,
pitanje je života ili smrti,

i našem hrabrom Afro-Amerikancu, Derilu.

prvom Amerikancu koji je prepešačio
do Severnog pola,

na 200 km od Pola otpala je peta
od posledice smrzavanja.

Morao je da nastavi i nastavio je.

Nakon 60 dana bili smo na Severnom polu.

Uspeli smo.

Postao sam prvi čovek u istoriji koji je
bio dovoljno glup da pešači do oba Pola,

ali bio je to naš uspeh.

Na žalost, po povratku kući

uopšte nije bilo zabavno.

Bio sam utučen.

Uspeti u nečemu je često teže
nego samo ostvarivanje uspeha.

Osećao sam se prazno, usamljeno
i bio sam finansijski propao.

Izgubio sam nadu,

ali se ona pojavila u obliku
velikog Žaka Kustoa.

On me je inspirisao da se prihvatim
Misije 2041.

Žak mi je dao jasna uputstva:

da angažujem svetske lidere,
industrijske delatnosti i biznis,

a iznad svega da inspirišem mlade,

jer će oni odlučivati o budućnosti
zaštite Antarktika.

Bili smo na sva tri svetska
Samita planete Zemlje

našom jahtom, "2041",

dva puta u Riju, 1992. i 2012,

a na Samit u Johanesburgu,

ostvarili smo najduže putovanje jahtom,
na kopnu,

13 000 kilometara oko cele Južne Afrike,

čineći sve da inspirišemo
više od milion mladih ljudi

za Misiju 2041 i za očuvanje okoline.

U poslednjih 11 godina poveli smo
na Antarktik više od 1 000 ljudi

iz sveta industrije i biznisa,
žene i muškarce iz kompanija,

studente iz čitavog sveta,

i tokom tih misija izvadili smo

preko 1 500 tona otpadnog gvožđa.

Sve to je potrajalo osam godina
i ponosan sam

što smo sve to reciklirali ovde
u Južnoj Americi.

Od malena me je mama inspirisala

za reciklažu.

Evo moje mame.

(Aplauz)

Ona još uvek reciklira

iako je ušla u svoju stotu godinu,
zar to nije divno?

(Aplauz)

Volim svoju mamu.

(Smeh)

Kad se mama rodila, bilo je

1,8 milijardi ljudi na svetu.

Kad već govorimo u milijardama,

poveli smo mlade ljude
iz industrije i biznisa

iz Indije, iz Kine.

To su nacije koje će igrati veliku ulogu

u odlukama za očuvanje Antarktika.

Podsticali smo žene sa Srednjeg istoka
da se pridruže,

često su bile prve predstavnice
svojih naroda na Antarktiku.

To su izvanredni, nadahnuti ljudi.

Da bi brinuli o Antarktiku

oni se prvo moraju povezati
sa ovim divnim mestom,

da se združe, povežu,

da izgrade neku vrstu ljubavi.

Otići na Antarktik je privilegija.

Ne mogu da vam izrazim

koliko sam srećan.

Bio sam tamo 35 puta

i svi koji su bili sa nama
vratili su se kući kao šampioni,

ne samo Antarktika,

već i na lokalu,
među svojim sunarodnicima.

Da se vratim na početak: led se topi
na Severnom i Južnom polu.

A to je loša vest.

Pre šest meseci smo dobili informaciju
od NASE

de se Zapadni ledeni greben Antarktika
raspada.

Ogromna prostranstva leda,

vidite koliko je Antarktik velik
kad uporedimo sa ovim.

Ogromna ledena područja se lome
sa Antarktika,

veličine neke manje države.

NASA je izračunala da će se nivo mora

definitivno podići

tokom sledećih 100 godina za jedan metar,

a to je koliko i životni vek moje mame.

To će se sigurno desiti

i shvatio sam da su očuvanje Antarktika

i naš opstanak na Zemlji povezani.

Postoji jedno vrlo jednostavno rešenje.

Kada bismo više koristili
obnovljivu energiju,

kada bismo bili efikasniji sa energijom,

kada bismo različitu energiju
koristili na čistiji način,

onda ne bi postojala potreba
za eksploatisanjem Antarktika.

Ne bi imalo ekonomskog smisla,

i kada bismo bolje raspolagali energijom
možda bismo mogli da usporimo,

a možda čak i zaustavimo

ovo veliko, preteće otopljavanje leda.

Ovo je veliki izazov, a imamo li odgovor?

Moramo ponovo da odemo tamo.

Krajem sledeće godine

vratićemo se na Južni pol,

gde smo bili pre trideset godina, peške,

i da se vratimo istim putem, 1600 km,

ali ovog puta koristeći
samo obnovljivu energiju.

Prelazićemo preko ledenih bregova
koji se odozdo tope,

i nadam se da ćemo podstaći neka rešenja.

Ovo je moj sin Barni.

Ići će sa mnom.

Obavezao se da hoda uz oca

i time će preneti poruku

i inspirisati neke buduće mlade lidere.

Izuzetno sam ponosan na njega.

Svaka ti čast Barni.

Dame i gospodo, ja sam dobar
u preživljavanju

kada uočim problem, ne kažem: "Pa šta."

Onaj koji preživljava vidi problem
i bavi se njim

pre nego što problem postane pretnja.

Imamo 27 godina da zaštitimo Antarktik.

On pripada svima nama.

Svi smo za njega odgovorni.

Činjenica da ga niko ne poseduje
možda znači da ćemo uspeti.

Antarktik je granica morala,

i sa ove strane granice
nam predstoji borba,

teška borba za ovo divno,
netaknuto mesto na Zemlji.

Znam da je to moguće.

Uspećemo.

Napuštam vas rečima Getea.

Trudio sam se da živim u skladu sa njima:

"Šta god možeš da uradiš,
ili sanjaš da možeš,

započni.

U smelosti ima genijalnosti,
moći i magije."

Srećno svima.

Hvala vam.

(Aplauz)