Rasna politika vremena

„Kada bi vreme imalo rasu, ona bi bila bela“, kaže teoretičarka kulture Britni Kuper. U ovom govoru koji podstiče na razmišljanje, Kuperova preispituje rasizam i diskriminaciju kroz prizmu vremena, pokazujući nam kako je kroz istoriju vreme ukradeno od obojenih ljudi, što je kao rezultat imalo izgubljene trenutke radosti i povezanosti, izgubljene godine zdravog kvaliteta života i odlaganje napretka.

Šta ako bih vam rekla da vreme ima rasu,

rasu u savremenom smislu
našeg razumevanja rase

u Sjedinjenim Državama?

Obično govorimo o rasi
u vezi sa problemima crnaca i belaca.

U afroameričkim zajednicama
iz kojih ja potičem,

imamo dugoprisutnu višegeneracijsku šalu

o onome što nazivamo „vreme za OLj“

ili „vreme za obojene ljude“.

Više ne govorimo
o Afroamerikancima kao „obojenima“,

ali ova stara šala

o našem stalnom kašnjenju u crkvu,

na izlete, na porodična dešavanja,

pa čak i na sopstvenu sahranu,
nastavlja da traje.

Lično sam cepidlaka za vreme.

Kao da je moja majka
rekla dok sam odrastala:

„Nećemo biti takvi crnci.“

Tako da obično stižemo na događaje
30 minuta ranije.

Ali danas želim da vam govorim
više o političkoj prirodi vremena,

jer kada bi vreme imalo rasu,

ona bi bila bela.

Belci poseduju vreme.

Znam, znam.

Usled iznošenja takvih „zapaljivih izjava“
osećamo se neprijatno.

Zar nismo prevazišli tu tačku
u kojoj je rasa stvarno bitna?

Zar rasa nije grub koncept?

Zar ne treba da krenemo napred
sa svojom prosvetljenošću i progresivnoću

i odstranimo beskorisne koncepte
poput rase na smetlište istorije?

Kako ćemo ikada prebroditi rasizam
ako nastavimo da govorimo o rasi?

Možda bi trebalo da zaključamo
svoje koncepte rase u vremensku kapsulu,

zakopamo ih i iskopamo za hiljadu godina,

sagledavajući ih uz jasno prosvetljeniju,

bezrasnu verziju nas samih
koja pripada budućnosti.

Međutim, vidite,

ta želja da ublažimo uticaj rase i rasizma

prikazuje se u načinu
na koji pokušavamo da upravljamo vremenom,

u načinu na koji pričamo istoriju,

u načinima na koje pokušavamo

da gurnemo negativne istine
o sadašnjosti u prošlost,

u načinima na koje pokušavamo
da tvrdimo da je budućnost kojoj se nadamo

sadašnjost u kojoj trenutno živimo.

Kada je Barak Obama
postao predsednik SAD 2008. godine,

mnogi Amerikanci su izjavili
da smo „postrasni“.

Ja sam sa akademije

gde smo oduševljeni
time da smo „post“ svega.

Postmoderni smo, poststrukturalni,
postfeministički.

„Post“ je postao
jednostavan akademski dodatak

koji primenjujemo na niz termina

da bismo naznačili kakvi smo bili.

Ipak, prefiksi sami po sebi nemaju moć

da učine rasu i rasizam
stvarima prošlosti.

SAD nikada nisu bile „prerasne“.

Dakle, tvrdnja da smo postrasni,

kada tek treba da se borimo
sa uticajem rase na crnce,

Latinoamerikance i urođeničke narode

je neiskrena.

Baš u trenutku kada smo se spremali

da proslavimo svoju postrasnu budućnost,

naši politički uslovi su postali rasni
najviše što su bili u proteklih 50 godina.

Danas želim da vam iznesem tri zapažanja

o prošlosti, sadašnjosti
i budućnosti vremena,

što se tiče borbe protiv rasizma
i dominacije bele rase.

Prvo, prošlost.

Vreme ima istoriju,

kao i crnci.

Ali mi se ophodimo prema vremenu
kao da je neograničeno,

kao da je uvek bilo ovako,

kao da nema političku istoriju

vezanu za pljačku zemlje starosedelaca,

genocid domaćih naroda

i krađu Afrikanaca iz svoje domovine.

Kada su beli evropski filozofi
muškog roda prvi put pomislili

da osmisle vreme i istoriju,
poznato je da je jedan izjavio:

„Afrika nije istorijski deo sveta.“

U suštini je govorio
da su Afrikanci ljudi izvan istorije

koji nisu imali uticaj na vreme

niti ubrzano kretanje napretka.

Ova ideja da ljudi crne rase
nisu imali nikakav uticaj na istoriju

jedna je od temeljnih ideja
za uverenje o superiornosti bele rase.

Razlog je tome što je Karter G. Vudson
1926. stvorio „nedelju crnačke istorije“.

Razlog je tome što nastavljamo
da slavimo mesec crnačke istorije

u SAD svakog februara.

Takođe vidimo ideju da su crnci narod

koji je naizmenično
ili izvan granica vremena

ili zarobljen u prošlosti,

u scenariju u kome, kao što ja radim sada,

osoba crne rase ustane i insistira
da je rasizam i dalje bitan,

a neka osoba, obično bele rase,

joj kaže: „Zašto si zatočen u prošlosti?

Zašto ne možeš da nastaviš?

Imamo crnog predsednika.

Prevazišli smo sve to.“

Poznato je da je Vilijem Fokner rekao:

„Prošlost nikada nije mrtva.

Nije čak nikada ni prošla.“

Ali moja dobra prijateljica
profesorka Kristi Dotson kaže:

„Naše pamćenje traje duže
od našeg životnog veka.“

Svi mi nosimo nade i snove
porodice i zajednice sa sobom.

Nemamo taj luksuz da oslobodimo prošlost.

Međutim, ponekad,

naša politička situacija toliko zabrinjava

da ne znamo da li živimo
u prošlosti ili sadašnjosti.

Uzmite, na primer, kada demonstranti
pokreta „Životi crnaca su važni“

izađu da protestuju
protiv nepravednih ubistava

crnih građana od strane policije,

a slike koje se pojave sa protesta

izgledaju kao da su mogle
biti uslikane pre 50 godina.

Prošlost neće da nas pusti.

Ipak, hajde da se probijemo u sadašnjost.

U sadašnjosti, rekla bih

da rasne borbe koje doživljavamo

predstavljaju sukobe
nad vremenom i prostorom.

Kako to mislim?

Pa, već sam vam rekla
da belci poseduju vreme.

Oni koji su na snazi diktiraju
dinamiku radnog dana.

Diktiraju koliko novca
naše vreme zapravo zavređuje.

Profesor Džordž Lipstic smatra

da belci diktiraju čak i dinamiku
društvene inkluzije.

Diktiraju koliko dugo će zapravo potrajati

da bi manjinske grupe dobile prava
za koja su se borile.

Dopustite da ponovo zaronim u prošlost
na brzinu da bih vam dala primer.

Ako pomislite na pokret za građanska prava

i vapaje njegovih predvodnika
za „slobodu sada“,

oni su se suprotstavili
sporosti bele društvene inkluzije.

Do 1965. godine, kada je donet
Zakon o pravu glasa,

prošlo je punih 100 godina

između okončanja građanskog rata

i dodeljivanja prava na glasanje
afroameričkim zajednicama.

Uprkos hitnosti rata,

ipak je bilo potrebno čitavih 100 godina
da se zaista dogodi društvena inkluzija.

Od 2012. godine,

konzervativna državna zakonodavna tela
širom SAD pojačala su nastojanja

da unazade afroamerička prava na glasanje

donošenjem restriktivnih zakona
o glasačkoj identifikaciji

i ograničavanjem mogućnosti
ranog glasanja.

Prošlog jula je savezni sud poništio zakon
o identifikaciji glasača Severne Karoline

navodeći da je „hirurški precizno
bio usmeren na Afroamerikance“.

Ograničavanje inkluzije
Afroamerikanaca u političkom telu

je primarni način na koji pokušavamo
da upravljamo ljudima i kontrolišemo ih

time što vršimo upravljanje
i kontrolisanje vremena.

Još jedno mesto na kome vidimo
ove sukobe vremena i prostora

je u gradovima ubrzanog razvoja

kao što su Atlanta, Bruklin,
Filadelfija, Nju Orleans i Vašington -

mestima koje su generacijama
imale crnačko stanovništvo.

Međutim, sada, u ime
urbane obnove i napretka,

te zajednice su istisnute,

zarad uvođenja u 21. vek.

Profesorka Šeron Holand
je postavila pitanje

šta se dešava kada osoba
koja postoji u vremenu

sretne nekog ko samo zauzima prostor?

Ove rasne borbe

su bitke između onih na koje se gleda
kao na zauzimače prostora

i onih koji se doživljavaju
kao stvaraoci u svetu.

Oni koji kontrolišu
proticanje i pritisak istorije

smatraju se stvaraocima u svetu
koji poseduju vreme i vladaju njime.

Drugim rečima, belci.

Kada je Hegel izneo poznatu izjavu
da Afrika nije istorijski deo sveta,

podrazumevao je da predstavlja
samo obimnu masu zemlje

koja zauzima prostor
na dnu Zemljine kugle.

Afrikanci su zauzimali prostor.

Danas belci nastavljaju da kontrolišu
proticanje i pritisak istorije,

pri čemu prečesto tretiraju crnce
kao da samo zauzimamo prostor

na koji nemamo pravo.

Vreme i stupanje napretka
se koristi da bi se opravdao

zapanjujući stepen nasilja
prema našem najugroženijem stanovništvu,

koje, pošto se sagledava
kao da zauzima prostor

umesto kao da su to stvaraoci u svetu,

premešta se iz mesta u kojima živi,

kako bi se uvelo u 21. vek.

Skraćeni životni vek
s obzirom na poštanski broj

je samo jedan primer
kako se vreme i prostor povezuju

na nepravedan način u životu crnaca.

Deca koja su rođena u Nju Orleansu,
na poštanskom broju 70124,

gde su 93 procenta belci,

mogu očekivati da žive
čitavih 25 godina duže

od dece koja su rođena
na poštanskom broju 70112 u Nju Orleansu,

gde su 60 posto crnci.

Deca rođena u Vašingtonu,
u bogatim predgrađima Merilenda,

mogu očekivati
čitavih 20 godina duži život

od dece rođene u naseljima u centru grada.

Tanahasi Kouts smatra

da „karakteristika koja određuje
izdvojenost u crnu rasu

je neizbežna pljačka vremena.“

Doživljavamo vremensku diskriminaciju,

poručuje on,

ne samo kao strukturalnu,

već kao ličnu,

kroz izgubljene trenutke radosti,

izgubljene trenutke povezanosti,

izgubljen kvalitet vremena
sa voljenim osobama

i izgubljene godine
zdravog kvaliteta života.

Da li vidite crnce u budućnosti?

Da li crnci imaju budućnost?

Šta ako pripadate upravo rasi ljudi

koja je uvek bila sučeljena sa vremenom?

Šta ako je vaša grupa
ona za koju budućnost

nikada nije bila predviđena?

Ovi sukobi prostora i vremena -

između demonstranata i policije,

između bogatih doseljenika i meštana -

ne daje naročito lepu sliku

o nadama Amerike za budućnost crnaca.

Ako je sadašnjost neki pokazatelj,

naša deca će biti nedovoljno obrazovana,

zdravstveni problemi će uzeti svoj danak,

a stambeni prostori će nastaviti
da budu finansijski nepristupačni.

Stoga, ako smo zaista spremni
da razgovaramo o budućnosti,

možda bi trebalo da započnemo
priznanjem da smo izvan vremena.

Mi crnci smo uvek bili izvan vremena.

Vreme nam ne pripada.

Naš je život večite hitnosti.

Vreme je korišćeno da nas razmeste,

ili obrnuto, podstaknuti smo
na samoprihvatanje

kroz beskrajne pozive
samo da budemo strpljivi.

No, ako je prošlost prolog,

hajde da iskoristimo načine
na koje smo ionako uvek van vremena

da hitno zahtevamo slobodu sada.

Verujem da je budućnost
onakva kakvom je stvorimo.

Ali najpre moramo da odlučimo
da vreme pripada svima nama.

Ne, ne dobijamo svi podjednako vreme,

ali možemo da rešimo
da vreme koje dobijemo

bude pravedno i slobodno.

Možemo da zaustavimo
pretvaranje poštanskog broja

u glavnu odrednicu dužine životnog veka.

Možemo da zaustavimo
krađu vremena za učenje od crnačke dece

kroz preterano korišćenje
suspendovanja i isključivanja.

Možemo da zaustavimo
krađu vremena od crnaca

kroz duge periode smeštanja u zatvor
zbog nenasilnih krivičnih dela.

Policija može da prestane
da krade vreme i živote crnaca

kroz preterano korišćenje sile.

Verujem da je budućnost
onakva kakvom je stvorimo.

Ali tamo ne možemo stići
u vreme obojenih ljudi,

niti vreme belaca,

niti vaše vreme,

pa čak ni moje vreme.

To je naše vreme.

Naše.

Hvala.

(Aplauz)