Želite da deca dobro uče? Hranite ih dobro

Šta možemo očekivati da će naša deca naučiti ako su gladna ili ako im je ishrana puna šećera i nehranjivih materija? Bivši kuvar u Beloj kući i zakonodavac za pitanja hrane, Sem Kes, objašnjava ulogu koju škola može imati u hranjenju tela, baš kao i umova svojih đaka.

Kuvar sam

i bavim se pitanjima ishrane,

ali dolazim iz porodice nastavnika.

Moja sestra je nastavnica
za decu sa posebnim potrebama u Čikagu.

Moj otac se nedavno penzionisao

nakon 25 godina rada
kao nastavnik petog razreda.

Moj ujak i ujna su bili profesori.

Svi moji bliski rođaci su nastavnici.

Svi u mojoj porodici su, u stvari,
nastavnici osim mene.

Naučili su me da je jedini način
da se dođe do pravih odgovora

postavljanje pravih pitanja.

Koja su prava pitanja

kada se govori o poboljšanju
rezultata obrazovanja naše dece?

Očigledno je da postoje
mnoga važna pitanja,

ali ja mislim da je ovo
dobro pitanje za početak -

po našem mišljenju, koja je veza

između dečijeg mozga u razvoju

i njegovog tela u razvoju?

Šta možemo očekivati
da će naša deca naučiti

ako je njihova ishrana
puna šećera i beskorisnih materija?

Šta uopšte mogu da nauče

ako njihova tela bukvalno gladuju?

Uzimajući u obzir sva sredstva
koja se ulažu u školstvo,

trebalo bi da zastanemo i da se zapitamo -

da li zaista pripremamo
našu decu za uspeh?

Vidite, pre nekoliko godina

bio sam sudija na kuvarskom takmičenju
pod nazivom „Iseckan“.

Četiri kuvara se takmiče
koristeći zagonetne sastojke

da se vidi ko može da skuva najbolja jela.

Osim u ovoj epizodi; bila je posebna.

Umesto četiri preambiciozna kuvara
koji pokušavaju da se proslave -

nešto o čemu ja ništa ne bih znao -

(Smeh)

ovi kuvari su bili školski kuvari;

znate, one žene koje smo nazivali
„tete iz kuhinje“,

ali one koje ja insistiram
da zovemo školske kuvarice.

Vidite, ove žene - Bog ih blagoslovio -

provode svoj dan kuvajući doručak i ručak

za hiljade dece
za samo 2,68 dolara po ručku,

od čega se samo oko jedan dolar
zaista troši na hranu.

U ovoj epizodi

zagonetni sastojak
za glavno jelo je bila kinoa.

Znam da je prošlo puno vremena
od kada je većina vas jela ručak u školi,

a i napravili smo
veliki napredak u ishrani,

ali kinoa još uvek nije osnovna namirnica
u većini školskih kuhinja.

(Smeh)

Stoga je ovo bio izazov.

Međutim, jelo koje nikada
neću zaboraviti je pripremila žena

po imenu Šeril Barbara.

Šeril je bila direktor ishrane

u školi „Srednja škola
u našoj zajednici“ u Konektikatu.

Skuvala je izvrsno jelo sa testom.

Bilo je zapanjujuće.

Jelo sa širokim rezancima,
italijanskom kobasicom,

keljom i parmezanom.

Bilo je slasno
i u rangu jela iz restorana,

osim što je jednostavno samo ubacila
skoro skroz presna zrna kinoe u jelo.

Bila je to neobična odluka

i jelo je bilo veoma hrskavo.

(Smeh)

Stoga sam se stavio u ulogu TV sudije
koji optužuje, a što se od mene očekivalo,

i pitao sam je zašto je to uradila.

Šeril je odgovorila: „Kao prvo,
ne znam šta je kinoa.“

(Smeh)

„Međutim, znam da je ponedeljak

i da u svojoj školi,
'Srednjoj školi u našoj zajednici',

uvek kuvam jelo sa testom.“

Vidite, Šeril je objasnila
da većina njene dece

nema hrane vikendom.

Nema hrane subotom.

Nema hrane ni nedeljom.

Šeril je kuvala jela sa testom
jer je želela da bude sigurna

da će skuvati nešto
što je znala da će njena deca jesti.

Kako je rekla: „Nešto
što će im se zalepiti za kosti.“

Nešto što će ih zasititi.

Šeril je objasnila kako su do ponedeljka

bolovi od gladi kod njene dece
bili toliko jaki

da nisu mogli ni da pomisle na učenje.

Hrana je bila jedina stvar
o kojoj su razmišljali.

Jedina stvar.

Nažalost, statistički podaci govore isto.

Posmatrajmo ovo iz dečije perspektive.

Obratićemo pažnju na najvažniji obrok
u toku dana - doručak.

Ovo je Alison.

Ima dvanaest godina,

veoma je bistra

i želi da bude fizičar kada poraste.

Ako Alison pohađa školu

u kojoj se svoj deci poslužuje
hranljiv doručak,

evo šta će uslediti.

Šanse da će dobiti hranljiv obrok

sa voćem, mlekom i sa malo šećera i soli

se značajno uvećavaju.

Alison će imati manje izgleda
da bude gojazna nego prosečno dete.

Ređe će odlaziti kod lekara.

Imaće niže nivoe anksioznosti i depresije.

Bolje će se ponašati.

Redovnije će pohađati školu
i češće će dolaziti na vreme.

Zašto?

Zato što je u školi čeka dobar obrok.

Sve u svemu, Alison je zdravija

nego prosečni školarac.

Šta je sa onim detetom

kojeg ne čeka hranljiv doručak?

Ovo je Tomi.

Takođe ima dvanaest godina. Divno je dete.

Želi da bude doktor.

Pre nego što krene u zabavište

već ima nezadovoljavajući
uspeh u matematici.

Pre trećeg razreda

ima lošije ocene iz matematike i čitanja.

Pre jedanaeste godine,

verovatnije je da je Tomi
već morao da ponavlja jedan razred.

Istraživanja pokazuju da deca
koja nemaju redovne obroke,

naročito ujutru,

načelno imaju loše kognitivne sposobnosti.

Koliko je rasprostranjen ovaj problem?

Nažalost, sveprisutan je.

Daću vam dva podatka

koja deluju kao da su
na suprotnim stranama ovog problema,

ali su, u stvari,
dve strane istog novčića.

Sa jedne strane,

jedan u šest Amerikanaca
nema dovoljno hrane,

uključujući 16 miliona dece -
skoro 20 posto -

koja nemaju dovoljno hrane.

Samo u ovom gradu, Njujorku,

474 000 maloletne dece se suočava
sa glađu svake godine.

To je sumanuto.

Sa druge strane,

ishrana je ubedljivo najveći uzročnik
smrtnosti i bolesti koje se mogu sprečiti

u ovoj zemlji.

Tačno trećina dece o kojoj pričamo večeras

na putu je da dobije dijabetes
nekada u životu.

Vidite, ono što je teško shvatiti,
ali je istinito,

je da su često ovo ista deca.

Oni se najedu jeftine i nezdrave hrane

koja ih okružuje u njihovim zajednicama,
a koje njihove porodice mogu da priušte.

Međutim, pri kraju meseca

bonovi za hranu se potroše
ili se radno vreme skrati,

a oni nemaju dovoljno novca
za osnovne namirnice.

Mi bismo morali biti u mogućnosti
da rešimo ovaj problem, zar ne?

Znamo odgovore.

Deo mog posla u Beloj kući
je bio osnivanje programa

da bismo za sve škole koje imaju
40 ili više posto siromašne dece

mogli da poslužimo doručak i ručak
svakom detetu u toj školi.

Besplatno.

Ovaj program je neverovatno uspešan

jer nam je pomogao da prevaziđemo
jednu veoma tešku prepreku

u obezbeđivanju
hranljivog doručka za decu,

a ta prepreka je bila stigma.

Škole pre nastave poslužuju doručak,

ali on je bio dostupan
samo siromašnoj deci.

Svako je znao ko je bio siromašan
i kome je bila potrebna pomoć države.

Sva deca su, bez obzira na to koliko puno
ili malo njihovi roditelji zarađuju,

veoma ponosna.

Šta se dogodilo?

Škole koje su usvojile ovaj program

imale su poboljšanje ocena
iz matematike i čitanja od 17,5 posto.

Sedamnaest i po posto.

Istraživanja pokazuju

da, kada deca redovno
imaju hranljiv doručak,

šanse da završe školu
se povećavaju za 20 posto.

Dvadeset posto.

Kada našoj deci damo zdravu hranu
koja im je potrebna,

dajemo im mogućnost da napreduju

u učionici i izvan nje.

Možda meni ne verujete,

ali trebalo bi da popričate
sa Donom Martin.

Volim Donu Martin.

Dona Martin je školski
direktor ishrane u okrugu Berk

u Vejnsborou u Džordžiji.

Okrug Berk je jedan
od najsiromašnijih okruga

u petoj najsiromašnijoj državi u Americi,

a skoro svi Donini đaci žive
na granici siromaštva ili ispod nje.

Pre nekoliko godina

Dona je odlučila da preduhitri
nove standarde koji su se očekivali

i da potpuno promeni
svoje standarde o ishrani.

Popravila ih je i dodala voće, povrće
i proizvode od celog zrna.

Posluživala je doručak
u učionici za svu decu.

Takođe je uvela večeru.

Zašto?

Mnoga njena deca nisu imala
večeru kod kuće.

Kako su deca reagovala?

Deca su obožavala hranu.

Obožavali su bolju ishranu

i obožavali su to što nisu bili gladni.

Međutim, Donina najveća pristalica
se pojavila sa neočekivanog mesta.

Bio je to Erik Parker,

glavni trener ragbi tima „Medvedi“
iz okruga Berk.

Vidite, trener Parker je godinama
trenirao osrednje timove.

„Medvedi“ su često završavali
na sredini tabele,

što je bilo veliko razočarenje

u jednoj od država
najzagriženijih za ragbi u Americi.

Međutim, te godine
kada je Dona promenila jelovnik

„Medvedi“ ne samo
da su osvojili svoju ligu,

već su osvojili i državno prvenstvo

pobedivši „Trojance“ iz okruga Pič

rezultatom 28 prema 14.

(Smeh)

Trener Parker

je pripisao osvajanje
tog prvenstva Doni Martin.

Kada deci pružimo osnovnu zdravu ishranu,

napredovaće.

Ipak, ne zavisi to samo od ljudi

kao što su Šeril Barbara i Dona Martin.

Zavisi od svih nas.

Pružati deci osnovnu
zdravu hranu je tek početak.

Ono što sam predstavio je zaista primer

za toliko mnogo neodložnih problema
sa kojima se srećemo.

Ako se skoncentrišemo na jednostavan cilj
da se pravilno hranimo,

mogli bismo videti svet
koji je stabilniji i bezbedniji,

mogli bismo značajno poboljšati
našu ekonomsku produktivnost,

mogli bismo transformisati
našu zdravstvenu zaštitu

i mogli bismo mnogo postići

kako bi Zemlja mogla da pruži život
za generacije koje dolaze.

Ishrana je mesto na kom
naši zajednički napori

mogu imati najveći uticaj.

Stoga se moramo upitati -
šta je pravo pitanje?

Šta bi se dogodilo

da jedemo hranu koja je hranljivija
i proizvedena na samoodrživiji način?

Šta bismo time postigli?

Mislim da Šeril Barbara,

Dona Martin,

trener Parker i „Medvedi“ iz okruga Berk

znaju odgovor.

Hvala vam puno svima.

(Aplauz)