Privremena tetovaža koja bolnicu donosi vašoj kući

Šta bi bilo kad bi lekari mogli da nadgledaju pacijente dok su oni kod kuće sa istom preciznošću kao i tokom boravka u bolnici? Inovator bioelektronike, Tod Kolman, deli svoju potragu ka razvoju mobilnih, fleksibilnih elektronskih zdravstvenih nalepnica za praćenje koje obećavaju da dovedu do revolucije u zdravstvenoj nezi i medicinu učine manje invazivnom.

Upoznajte Džejn.

Ona ima trudnoću visokog rizika.

U 24. nedelji,

ona je u bolničkoj postelji,

na posmatranju
zbog prevremenih kontrakcija.

Ne izgleda baš najsrećnije.

To je delom zato što je potrebno
da tehničari i stručnjaci

postavljaju ove teške kaiševe na nju
kako bi merili kontrakcije materice.

Drugi razlog što Džejn nije srećna
je zato što brine.

Posebno brine šta će se desiti

nakon njenog desetodnevnog boravka
u bolničkoj postelji.

Šta će se desiti kada se vrati kući?

Kada bi se porodila ovako rano,
to bi bila katastrofa.

Kao Afroamerikanka,

ona ima dva puta veće šanse
za prevremeni porođaj

ili da rodi mrtvorođenče.

Džejn praktično ima jednu od dve opcije:

da ostane u bolničkoj postelji,

kao zarobljenik tehnologije
dok se ne porodi,

a da onda provede ostatak života
plaćajući bolnički račun,

ili da izađe kući nakon 10 dana
i nada se najboljem.

Nijedna od ove dve opcije
ne zvuči privlačno.

Razmišljajući o ovakvim pričama

i slušajući o njima,

počeo sam da se pitam i razmišljam

da li postoji neka alternativa.

Da li postoji način da imamo prednosti
preciznog nadgledanja koje dobijamo

kod naših pouzdanih partnera u bolnici,

dok je pacijent kod kuće
i vodi normalan život?

Sa tim na umu,

ohrabrio sam ljude
u svom istraživačkom timu

da se udruže sa izvesnim naučnicima
u oblasti pametnih materijala,

i svi smo se skupili i iznosili ideje.

Nakon dugog procesa,

došli smo do jedne vizije, ideje,

mobilnog sistema kojeg možda možete
nositi poput nakita

ili možete staviti kao flaster.

Posle dosta testiranja, problema
i godina napornog rada,

uspeli smo da osmislimo
ovu fleksibilnu elektronsku nalepnicu

koja je proizvedena
korišćenjem istih procesa

koji se koriste da se naprave
kompjuterski čipovi,

osim što se elektronika prenosi
iz poluprovodničke pločice

na fleksibilni materijal
koji se može povezati sa ljudskim telom.

Ovi sistemi su debljine ljudske dlake.

Oni mogu izmeriti
vrste informacija koje želimo,

stvari kao što su:

pokreti tela,

temperatura tela,

električna ritmika tela

i tako dalje.

Takođe možemo dizajnirati ove sisteme,

tako da mogu da integrišu izvore energije

i da imaju mogućnosti bežičnog prenosa.

Kako smo počeli da pravimo
ove vrste sistema,

počeli smo da ih testiramo na sebi
u istraživačkom timu.

Uz to, počeli smo da se obraćamo
nekim našim kliničkim partnerima

u San Dijegu

i da ovo testiramo
na različitim pacijentima

u različitim kliničkim uslovima,

uključujući buduće mame, poput Džejn.

Evo fotografije jedne trudnice na porođaju
u našoj univerzitetskoj bolnici

kojoj se posmatraju kontrakcije materice
sa uobičajenim pojasom.

Uz to, tu su naše fleksibilne
elektronske nalepnice.

Ova slika pokazuje oblike talasa
vezane za otkucaje srca fetusa,

gde crveno odgovara onome što se dobija

sa uobičajenim pojasevima,

a plavo odgovara našim procenama

korišćenjem naših fleksibilnih
elektronskih sistema i algoritama.

U tom trenutku,

uputili smo sebi čestitku.

Neke od stvari koje smo zamislili
počele su da se ostvaruju,

i to zapravo vidimo u kliničkom kontekstu.

Ipak, i dalje smo imali problem.

Problem je što je način
na koji smo proizvodili ove sisteme

bio veoma neefikasan,

imao nisku proizvodnju

i bio podložan greškama.

Uz to, dok smo u bolnici pričali
sa nekim medicinskim sestrama,

ohrabrivale su nas da obezbedimo

da naša elektronika radi sa tipičnim
medicinskim lepljivim materijalima

koji se koriste u bolnici.

Tad nam je sinulo: „Čekaj malo.

Umesto da samo napravimo da elektronika
radi sa lepljivim materijalima,

hajde da je integrišemo u njih,

i to bi rešilo naš problem proizvodnje.“

Ova fotografija koju vidite

prikazuje našu sposobnost da ubacimo
ove senzore unutar lepljive trake,

jednostavno odlepljujući je sa podmetača.

Rad koji nastavlja naš tim istraživača
omogućava nam da, uz to,

uključimo integrisana kola
u fleksibilne lepljive materijale

da bismo mogli da dobijemo jači signal
i da ih digitalizujemo,

obradimo

i dekodiramo za bežičan prenos.

Sve ovo je integrisano
u iste medicinske lepljive materijale

koji se koriste u bolnici.

Kada smo došli do ove tačke,

imali smo neke druge izazove,

kako iz perspektive inženjeringa,
tako i upotrebljivosti,

da bismo bili sigurni
da mogu praktično da se koriste.

U mnogim digitalnim diskusijama
vezanim za zdravlje,

ljudi veruju u ideju da prosto možemo
da digitalizujemo podatke,

bežično ih prenesemo,

pošaljemo ih na „oblak“,

a u oblaku izdvojimo
bitne informacije za obradu.

Zaista, sve to može da se uradi,

ako vas ne brinu neki energetski izazovi.

Pomislite na Džejn na trenutak.

Ona ne živi u Palo Altu,

niti živi na Beverli Hilsu.

To znači da moramo
da uzmemo u obzir njen plan podataka

i koliko bi nju koštalo
da šalje stalne nizove podataka.

Postoji još jedan izazov

o kome nisu svi u medicinskoj profesiji
spremni da razgovaraju.

A to je da Džejn nema bezuslovno poverenje

u medicinske ustanove.

Ona, ljudi poput nje, njeni preci,
nisu imali najbolja iskustva

kod lekara, u bolnici

ili osiguravajućim kućama.

To znači da moramo biti obazrivi
prema pitanjima privatnosti.

Džejn možda ne bi bila najsrećnija

da se svi njeni podaci obrađuju u oblaku.

Ne možete prevariti Džejn;

ona čita vesti.

Ona zna da, ako federalna vlada
može biti žrtva hakera,

ako jedna od najuspešnijih kompanija
može biti žrtva hakera,

može i njen lekar.

Imajući to u vidu,

sinula nam je ideja.

Ne možemo nadmudriti sve hakere na svetu,

ali možda im možemo predstaviti
jednu manju metu.

Šta ako bismo zapravo,

umesto ovih algoritama za obradu podataka

koja se odvija u oblaku,

šta ako bismo ove algoritme
pustili na ovim malim integrisanim kolima

ugrađenim u lepljive materijale?

Tako kada integrišemo ove stvari,

to znači da sada možemo
da razmišljamo o budućnosti

gde neko poput Džejn može i dalje da vodi
normalan svakodnevni život,

možemo da je pratimo,

to može da se uradi tako da ona ne mora
da radi još jedan posao

da bi platila prenos podataka,

i takođe možemo da se osvrnemo
na neke njene brige o privatnosti.

Tako u ovom trenutku,

mislimo da smo uradili nešto dobro.

Ostvarili smo ovo,

počeli smo da se osvrćemo
na neka od ovih pitanja o privatnosti

i smatramo da smo praktično
sada zatvorili jedno poglavljle.

I svi su živeli srećno
do kraja života, je l' da?

Pa, ne tako brzo.

(Smeh)

Jedna od stvari koje moramo da zapamtimo,
kao što sam spomenuo,

je da Džejn nema potpuno poverenje
u medicinske ustanove.

Moramo zapamtiti

da sve više nastaju i povećavaju se
razlike u zdravstvu,

i da postoje nejednakosti
u pogledu valjanog sprovođenja nege.

To znači da ova jednostavna slika

Džejn i njenih podataka -

čak i da je njoj u redu
da se oni bežično prenesu na oblak

i dopusti lekarima
da reaguju ako zatreba -

nije cela priča.

Ono što počinjemo da radimo

je da razmišljamo o načinima da imamo
učesnike od poverenja kao posrednike

između ljudi poput Džejn
i njenih zdravstvenih radnika.

Primera radi, počeli smo
da se povezujemo sa crkvama

i da razmišljamo o medicinskim sestrama
koje su članovi crkve,

koje dolaze iz krugova od poverenja,

kao o zastupnicima pacijenata
i zdravstvenim trenerima

za ljude poput Džejn.

Još jedna stvar koja nam ide na ruku

je da osiguravajuće kuće sve više i više

privlače neke od ovih ideja.

One sve više i više shvataju

da je možda bolje sada platiti jedan dolar

za mobilni uređaj i zdravstvenog trenera,

nego platiti 10 dolara kasnije,

kada se ta beba prevremeno rodi

i završi na neonatalnoj intezivnoj nezi -

jednom od najskupljih delova bolnice.

Ovo je bio dug proces učenja za nas.

Ovaj učestali proces napretka
i rešavanja jednog problema,

pri čemu nemate skroz dobar osećaj,

a već prepoznajete sledeći problem,

pomogao nam je da idemo putem

gde ne samo da ćemo pokušati
da inoviramo sa ovom tehnologijom,

već da ćemo obezbediti da je koriste
ljudi kojima je možda najviše potrebna.

Još nešto što smo naučili iz ovog procesa,

što je vrlo utešno,

je da, kako tehnologija
napreduje vrlo brzo,

moramo zapamtiti da ljudska bića
koriste ovu tehnologiju,

i moramo imati na umu

da ova ljudska bića imaju lice,

imaju ime

i imaju život.

A u slučaju Džejn,

nadamo se, dva.

Hvala vam.

(Aplauz)