Boguma Kabisen Titandži (Boghuma Kabisen Titanji): Etičke zagonetke u HIV istraživanjima

To je veoma uobičajena priča: posle učestvovanja u HIV kliničkom testiranju, žena u podsaharaskoj Africi je ostavljena bez sredstava da kupi autobusku kartu do svoje zdravstvene klinike, da ne spominjemo antiretroviralne lekove koji život znače. Boguma Kabisen Titandži postavlja važno pitanje: kako da istraživači koji traže lek budu sigurni da ne iskorišćavaju one koji su najviše pogođeni pandemijom? (Snimljeno na TEDxGoodenoughCollege)

Htela bih sa vama da podelim

priču o jednoj mojoj pacijentkinji
po imenu Selin.

Selin je domaćica
i živi u ruralnom okrugu

Kameruna u zapadnom delu
Centralne Afrike.

Pre šest godina, u vreme
kad joj je otkriven HIV

bila je regrutovana da učestvuje
u kliničkim ispitivanjima

koja su sprovođena, u to vreme,
u njenom zdrastvenom okrugu.

Kada sam prvi put srela Selinu,
pre malo više od godinu,

prošla je 18 meseci

bez ikakve antiretrovirusne terapije

i bila je veoma bolesna.

Rekla mi je da je prestala
da dolazi u bolnicu

kada se ispitivanje završilo,

jer nije imala novca za autobusku kartu

i bila je previše bolesna da bi pešačila
razdaljinu od 35 kilometara.

U toku kliničkog ispitivanja,

dobijala je antiretrovirusne lekove besplatno

i troškovi prevoza

su bili pokriveni istraživačkim fondom.

Sve ovo se završilo
kada je istraživanje završeno,

ostavljajući Selin bez alternative.

Nije mogla da mi kaže imena lekova

koje je primala u toku istraživanja

ili čak u vezi sa čim je istraživanje bilo.

Nisam se trudila da je pitam
koji su bili rezultati istraživanja,

jer mi je bilo očigledno
da ona to ne bi znala.

Ipak, ono što me je najviše zbunjivalo

bio je njen pristanak

da bude deo istraživanja,
iako ona očigledno nije razumjela

koje su implikacije ako je učesnik

ili šta će joj se desiti
kada istraživanje bude gotovo.

Podelila sam ovu priču sa vama, kao primer

šta se dešava učesnicima
bolničkih istraživanja

kada su loše sprovedena.

Možda je ovo konkretno istraživanje iznedrilo
uzbudljive rezultate.

Možda je čak i objavljeno u uglednom
naučnom časopisu.

Možda je informisalo bolnice širom sveta

o tome kako da se poboljša klinički tretman
prema HIV pacijentima.

Ali sve bi to bilo urađeno po ceni

stotina pacijenata koji su, kao Selina,

bili prepušteni sami sebi,

kada je istraživanje završeno.

Ja ne stojim ovde da kažem,
na bilo koji način,

da je sprovođenje HIV kliničkih istraživanja

u državama u razvoju loše.

Naprotiv, klinička istraživanja
su veoma korisne alatke

i veoma potrebna da se obrati pažnja na teret

bolesti u državama u razvoju.

Međutim, nejednakosti koje postoje između

bogatih država i država u razvoju,
u pogledu finansiranja

predstavlja stvarnu opasnost za eksploataciju,

posebno u kontekstu
spoljno-finansiranog istraživanja.

Nažalost, ostaje činjenica

da dosta istraživanja koja su sprovođena
u zemljama u razvoju,

nisu mogla da budu odobrena
u bogatijim zemljama

koja finansiraju ta istraživanja.

Sigurna sam da se pitate,

šta čini zemlje u razvoju,

pogotovu one u podsaharaskoj Africi,

toliko privlačnim za HIV istraživanja?

Pa, da bi klinička istraživanja proizvela

validne i široko primjenjive rezultate,

ona moraju biti sprovedena sa velikim
brojem učesnika

i poželjno, na populaciji

sa velikom incidencijom novih HIV zaraženih.

Podsaharaska Afrika u velikoj meri
odgovara ovom opisu,

sa 22 miliona ljudi koji žive sa HIV-om,

što je 70 posto od 30 miliona ljudi

koji su zaraženi u svetu.

Takođe, istraživanje unutar kontinenta

je mnogo lakše da se izvede zbog
rasprostranjenog siromaštva,

endemskih bolesti i neadekvatnog sistema
zdrastvene zaštite.

Bolničko istraživanje koje se smatra

potencijalno korisnim za populaciju

je verovatnije da bude odobreno,

a u nedostatku dobrog sistema
zdrastvene zaštite,

skoro svaka ponuda medicinske pomoći

je prihvatljivija nego nikakva.

Još problematičniji razlozi uključuju

manji rizik suđenja,

manje rigorozne etičke kritike

i populacije koje žele da učestvuju

u bilo kojem istraživanju koje
nagoveštava lek.

Kako se finansiranje HIV istraživanja

povećava u zemljama u razvoju

i etičke kritike u bogatim zemljama
postaju strožije,

možete videti kako ovaj kontekst postaje

veoma, veoma atraktivan.

Visok porast HIV-a tera istraživače

da izvode istraživanja koja su
ponekad naučno prihvatljiva,

ali u mnogo pogleda etički diskutablna.

Kako onda možemo osigurati to da
u našim traganjima za lek,

ne iskoristimo nepravednu prednost

od onih koji su već najviše
pogođeni pandemijom?

Pozivam vas da razmotrite četiri oblasti na koje
mislim da možemo da se fokusiramo

u cilju unapređenja načina
na koji se stvari rade.

Prvi od tih je informisani pristanak.

Da bi kliničko istraživanje bilo

razmatrano kao etički prihvatljivo,

učesnicima moraju biti date važne informacije

na način na koji oni mogu da razumeju

i moraju slobodno pristati da učestvuju
u istraživanju.

Ovo je posebno bitno u zemljama u razvoju,

gdje dosta učesnika prihvati istraživanje

jer veruju da je to jedini način na koji

oni mogu dobiti medicinsku brigu
i druge pogodnosti.

Procedure saglasnosti koje se koriste
u bogatijm zemljama

su često neprikladne ili neefikasne

u dosta zemalja u razvoju.

Na primer, nelogično je dati

nepismenom učesniku, kao Selin,

da potpiše poduži obrazac za saglasnost,
koji on ne može da pročita,

a kamoli razume.

Lokalne zajednice
moraju biti više uključene

u postavljanju kriterijuma
za regrutovanje učesnika

u kliničkim istraživanjima,
kao i kod podsticaja za učestvovanje.

Informacije o ovim istraživanjima

moraju biti date potencijalnim učesnicima

u jezički i kulturno prihvatljivom formatu.

Sledeća stvar koju bih želela da razmotrite

je standard zaštite koji je obezbeđen

učesnicima kliničkih istraživanja.

Ovo je predmet mnogih debata i kontraverze.

Treba li kontrolnoj grupi
u medicinskim istraživanjima

dati trenutno najbolji tretman koji postoji

bilo gde u svetu?

Ili im treba dati alternativni standard brige,

koje je trenutno najbolji tretman,
koji je dostupan

u zemlji u kojoj se istraživanje izvodi?

Da li je fer proceniti režim lečenja

koji nije novčano moguć ili dostupan

učesnicima kada je istraživanje završeno?

U situaciji gde je trenutno najbolja terapija

jeftina i jednostavna za isporuku,

odgovor je jasan.

Međutim, trenutno najbolju dostupnu terapiju

bilo gde u svetu je često veoma teško

obezbediti u zemljama u razvoju.

Važno je proceniti potencijalne rizike i benefite

standarda brige koja je obezbeđena

učesnicima u bilo kom bolničkom istraživanju

i uspostaviti one koje su relevantni
u kontekstu studije

i najkorisniji za učesnike u istraživanju.

To nas dovodi do treće stvari,
o kojoj želim da razmislite:

etičke kritike istraživanja.

Efikasan sistem za razmatranje
etičke ispravnosti

bolničkih istraživanja je primaran
za zaštitu učesnika

u okviru bilo kog istraživanja.

Nažalost, ovo često nedostaje

ili je neefikasno u dosta zemalja u razvoju.

Lokalne vlade bi trebalo
da postave efikasne sisteme

za razmatranje etičkih problema
oko kliničkih istraživanja

koja su ovlašćena u zemljama u razvoju

i moraju da urade ovo postavljajući

odbore za razmatranje,
koji su nezavisni

od vlade i sponzora istraživanja.

Javna odgovornost
mora da bude promovisana

kroz transparentno i nezavisno razmatranje

od strane nevladinih i međunarodnih organizacija

kao što priliči.

Poslednja stvar koju želim
da razmotrite večeras

je šta se dešava sa učesnicima
kliničkog ispitivanja

kada je ono završeno.

Mislim da je potpuno pogrešno
da istraživanje počne

bez jasnog plana

šta će se desiti sa učesnicima

onda kada se istraživanje završi.

Istraživači bi trebalo da se potrude
da obezbede

da je intervencija
koja se pokazala korisnom

tokom kliničkog ispitivanja,

dostupna učesnicima istraživanja

onda kada se istraživanje završi.

Pored toga, trebalo bi da budu u stanju
da razmotre mogućnost

upoznavanja i održavanja efikasnih tretmana

širim zajednicama kada se istražvanje završi.

Ako, iz bilo kog razloga, oni smatraju
da to ne bi bilo moguće,

onda mislim da bi trebalo
etički da opravdaju

zašto kliničko istraživanje i treba
uopšte da bude sprovedeno.

Sada, srećom za Selin,

naš sastanak se nije završio
u mojoj kancelariji.

Bila sam u mogućnosti da je upišem
na besplatni HIV tretman

bliže njenoj kući

i sa grupom za podršku
da joj pomogne da se izbori.

Njena priča ima pozitivan kraj,

ali ima na hiljade drugih
u sličnim situacijama

koji su mnogo manje srećni.

Iako možda ona ne zna ovo,

moj susret sa Selin je totalno promenio način

na koji sam posmatrala HIV klinička istraživanja
u zemljama u razvoju

i učinilo me odlučnijom
da budem deo pokreta

koji menja način na koji se stvari rade.

Verujem da svaka osoba

koja me sluša večeras
može biti deo promene.

Ako ste istraživači, pozivam vas

na veće standarde moralne savesti,

da zadržite etiku u vašim istraživanjima

i ne ugrožavate dobrobit ljudi
u potrazi za odgovorom.

Ako radite za agencije za finansiranje
ili farmaceutske kompanije,

izazivam vas da navodite svoje poslodavce

da finansiraju samo istraživanja
koja su etički ispravna.

Ako dolazite iz zemlje u razvoju kao ja,

podstičem vas da navodite svoju vladu

na detaljnije razmatranje kliničkih istraživanja

koja su odobrena u vašoj zemlji.

Da, postoji potreba da nađemo lek za HIV,

da se nađe efikasnija vakcina za malariju,

da se nađe dijagnostički instrument
za tuberkulozu,

ali ja verujem da onima koji voljno

i nesebično prihvataju da učestvuju
u tim kliničkim istraživanjima,

dugujemo da uradimo ovo na human način.

Hvala vam.