Kako preodređujemo neku decu za koledž, a drugu za zatvor

U Sjedinjenim Državama, dve institucije vode tinejdžere kroz odrastanje: fakultet i zatvor. Sociolog Alis Gofman je provela šest godina u problematičnom kraju Filadelfije i videla iz prve ruke kako su adolescenti Afričko-američkog ili Latino porekla gurani na put ka zatvoru - ponekad počinjući relativno malim prekršajima. U ovom strastvenom govoru ona pita: "Zašto im nudimo samo lisice i zatvor?"

Na putu odrastanja američke dece,

dve institucije služe kao supervizori.

O prvoj znamo dosta: fakultet.

Neki od vas se sećaju uzbuđenja
koje su osećali

kada su prvi put krenuli na fakultet.

Neki od vas su tamo trenutno

i uzbuđeni su ovog trenutka.

Fakultet ima određene mane.

Skup je: ostavlja mlade ljude sa dugom.

Ali sve u svemu,
to je poprilično dobar životni put.

Mladi ljudi završavaju fakultet
sa ponosom, dobrim prijateljima,

i dosta znanja o svetu.

I možda najvažnije,

sa boljom šansom na tržištu rada nego
što su imali pre nego što su tamo otišli

Danas želim da razgovaram
o drugoj instituciji

koja nadzire put od detinjstva do zrelosti
u Americi.

I ta institucija je zatvor.

Mladi ljudi se na ovom putu susreću
sa nadzornicima za uslovnu slobodu

umesto sa učiteljima.

Idu na sud umesto u učionicu.

Njihova treća godina fakulteta je,
umesto na razmeni, provedena u zatvoru.

I oni izlaze iz svoji dvadesetih,

bez diplome biznisa ili engleskog jezika,

ali sa kriminalnim dosijeom.

Ova institucija nas takođe dosta košta,

oko 40.000 dolara godišnje

da bismo poslali mladu osobu u zatvor
u Nju Džerziju.

Ali ovde poreznici plaćaju zakon,

i ono što deca dobijaju
je hladna zatvorska ćelija

i trajno obeležje koje ih sputava
kada se vrate kući

i prijave za posao.

Sve je više dece na ovom putu
ka odrastanju

nego što je ikad bilo u SAD-u i
to je zato što je, u proteklih 40 godina,

naša stopa zatvaranja porasla
za 700 posto.

Imam samo jedan slajd za ovaj govor.

Evo ga.

Ovo je naša stopa zatvaranja,

oko 716 ljudi po 100.000
stanovnika populacije.

Ovo su OEES zemlje.

Štaviše, siromašnu decu šaljemo
u zatvor,

previše njih iz afroameričkih
i latinoameričkih zajednica

tako da sada zatvor čvrsto stoji između
mladih ljudi koji pokušavaju da uspeju

i ispunjenja američkog sna.

Problem je čak gori od ovoga

jer ne samo da šaljemo siromašnu decu
u zatvor,

mi tovarimo siromašnu decu
sa sudskim taksama,

sa ograničenjima probnih
i uslovnih otpusta,

sa niskim poternicama,

tražimo od njih da žive u prihvatilištima
i u kućnom pritvoru,

i tražimo od njih da pregovaraju
sa policijom

koja ulazi u njihove siromašne
rasno manjinske zajednice

ne zato da bi promovisali
javnu bezbednost,

već da bi uhapsili dovoljno
da zadovolje gradske blagajne.

Ovo je skrivena strana našeg istorijskog
eksperimentisanja sa kaznenim sistemom:

mladi ljudi su zabrinuti da će bilo kada
biti zaustavljeni, pretraženi i uhapšeni.

Ne samo na ulici,
već i u sopstenim domovima,

u školi i na poslu.

Počela sam da se interesujem
za ovaj drugi put ka odrastanju

kada sam bila student

na Univerzitetu Pensilvanije

ranih 2000-ih.

Univerzitet se nalazi u istorijskom
afroameričkom kraju.

Tako da u isto vreme postoje
ova dva paralelna puta:

deca koja idu na ovaj elitni,
privatni univerzitet

i deca iz susednog kraja,

od kojih neka idu na fakultet,

a od kojih su mnogi poslati u zatvor.

U mojoj drugoj godini, postala sam
privatni učitelj mladoj srednjoškolki

koja je živela 10 minuta
od mog univerziteta.

Uskoro, njen rođak se vratio
iz maloletničkog zatvora.

Imao je 15 godina, prva godina
srednje škole.

Počela sam da upoznajem njega
i njegove prijatelje i porodicu,

i pitala sam ga šta misli o tome
što pišem o njegovom životu

za moj diplomski.

Ovaj diplomski je postao disertacija
na Prinstonu

i sada knjiga.

Do kraja moje druge godine,

preselila sam se u ovaj kraj
i provela narednih šest godina

pokušavajući da razumem sa čim se mladi
susreću kako odrastaju.

Prve nedelje koju sam provela u ovom kraju

videla sam dva dečaka, od 5 i 7 godina,

kako se igraju jureći se,

stariji dečak je jurio mlađeg.

Glumio je policajca.

Kada je policajac stigao mlađeg dečaka,

gurnuo ga je na zemlju,

stavio zamišljene lisice,

i uzeo mu novčić iz džepa,

govoreći: "Konfiskujem ovo."

Pitao je dečaka da li nosi drogu

i da li za njim postoji poternica.

Videla sam kako se ova igra često ponavlja

nekada bi deca jednostavno odustala
od jurcanja,

i prislonila svoja tela na zemlju

sa rukama iznad glave
ili naslonjenim na zid.

Deca bi se drala jedna na druge,

"Uhapsiću te!

Uhapsiću te
i nikada se nećeš vratiti kući!"

Jednom sam videla šestogodišnjaka
kako spušta drugom detetu pantalone

i pokušava da ga pretraži.

Prvih 18 meseci koje sam provela
u tom kraju,

svaki put sam zapisala kada sam videla
bilo koji kontakt između policije

i ljudi koji su mi susedi.

Tako da sam prvih 18 meseci

gledala kako policajci zaustavljaju pešake
ili ljude u kolima,

pretražuju ljude, njihova imena,

kako ih jure kroz ulice,

vode na ispitivanje,

ili kako hapse svaki dan,
sa pet izuzetaka.

52 puta, gledala sam kako policija
obara vrata,

juri ljude kroz kuće

ili hapsi nekoga u njihovoj kući.

14 puta tokom prvih godinu i po,

gledala sam kako policajci udaraju, dave,
šutiraju, gaze ili tuku mlade muškarce

nakon što su ih uhvatili.

Malo po malo, upoznala sam dva brata,

Čaka i Tima.

Čak je imao 18 kad smo se upoznali,
poslednja godina srednje.

Igrao je za košarkaški tim i dobijao
trojke i četvorke.

Njegov mlađi brat, Tim, imao je 10.

I Tim je voleo Čaka, uvek ga je pratio,

ugledao se na njega.

Živeli su sa svojom majkom i dedom

u dvospratnoj kući sa prednjim travnjakom
i terasom pozadi.

Njihova majka se mučila sa zavisnošću
dok su dečaci odrastali.

Nije mogla da zadrži posao dugo.

Dedina penzija je izdržavala porodicu,

ne baš dovoljno da plati za hranu i odeću

i školsku opremu za dečake.

Porodica se zaista mučila.

Tako da, kada smo se upoznali,
Čak je bio poslednja godina srednje škole.

Upravo je napunio 18.

Te zime, dečko u školskom dvorištu

je nazvao Čakovu majku zavisničkom kurvom.

Čak je gurnuo glavu dečaka u sneg

i školski policajci su ga uhapsili
zbog teškog telesnog napada.

Drugi dečak je bio dobro sutradan,

mislim da je najviše njegov ponos
bio povređen.

Ali svejedno, pošto je Čak imao 18,

ovaj teški telesni napad ga je poslao
u zatvor za odrasle

na Stejt putu
u severoistočnoj FIladelfiji,

gde je čekao, bez mogućnosti
da plati kauciju,

dok su se sudski datumi odugovlačili

kroz skoro celu njegovu poslednju godinu.

Konačno, pred kraj ovog perioda,

sudija na ovom slučaju je odbacio
većinu optužbi

i Čak se vratio kući

sa samo nekoliko stotina dolara
sudskih taksi.

Tim je bio prilično srećan taj dan.

Sledeće jeseni Čak je pokušao
da se ponovo upiše u srednju

ali mu je sekretarica rekla

da ima 19 godina i da je previše star
da bi bio primljen.

Onda je sudija na njegovom slučaju
izdao poternicu za njim

zato što nije mogao da plati 225 dolara
za sudske takse

koje su usledile nekoliko nedelja
nakon što se slučaj završio.

Što znači da je bio begunac
sa nezavršenom srednjom školom.

Timov prvi nalog za hapšenje je stigao

te godine, nakon što je napunio 11.

Čak je uspeo da ukloni svoju poternicu

i bio je na planu plaćanja za sudske takse

i vozio je Tima u školu
kolima svoje devojke.

Policajac ih zaustavi, proveri vozilo,

i vidi da je automobil ukraden
u Kaliforniji.

Čak nije imao pojma kada je tačno
taj automobil bio ukraden.

Ujak njegove devojke ga je kupio
na aukciji polovnih vozila

u severoistočnoj Filadelfiji.

Čak i Tim nikada nisu bili
izvan te zone tri države,

a kamoli u Kaliforniji.

Ali u svakom slučaju,
policajci su u stanici

optužili Čaka za primanje ukradene imovine

Onda je sudija za maloletnike,
par dana kasnije,

optužio Tima, jedanaestogodišnjaka,

kao saučesnika u primanju ukradene imovine

i on je stavljen na tri godine
uslovnog oslobođenja.

Sa ovom pretnjom uslovne presude,

Čak je počeo da uči svog mlađeg brata

kako da beži od policije.

Sedeli bi jedan do drugog na njihovoj
terasi,

gledajući u usku ulicu

i Čak bi podučavao Tima kako da provali
skrivene policijske automobile,

kako da pregovara noćna policijska
pretresanja, kako i gde da se sakrije.

Želim da na sekund zamislite

kako bi Čakov i Timov život izgledao

da su živeli u kraju
gde deca idu na fakultet,

umesto u zatvor.

Kraj sličan onom u kome sam ja odrasla.

U redu, možda ćete reći.

Ali Čak i Tim, deca kao oni,
oni su počinili zločine!

Zar ne zaslužuju da budu u zatvoru?

Zar ne zaslužuju da žive u strahu
od hapšenja?

Moj odgovor bi bio ne.

Ne zaslužuju.

I sigurno ne za one iste stvari
koje drugi mladi ljudi

sa više privilegija rade nekažnjeno.

Da je Čak išao u moju školu,

ona školska tuča bi se završila tako,

kao školska tuča.

Nikada ne bi postala slučaj
teškog telesnog napada.

Nijedna osoba sa kojom sam studirala

trenutno nema krivični dosije.

Nijedna.

Ali možete da zamislite koliko bi ih imalo
da ih je policija zaustavljala

i pretraživala zbog droge na njihovom
putu ka predavanjima?

Ili da je pretresla njihove žurke
u sred noći?

U redu, možda ćete reći.

Ali zar ova visoka stopa zatvaranja

ne doprinosi našoj veoma niskoj
stopi zločina?

Zločin se smanjuje. To je dobro.

Da, to je dobra stvar.
Zločin se smanjuje.

Opao je naglo devedesetih i kroz 2000-te.

Ali prema odboru akademika

sazvanom od strane Nacionalne Akademije
Nauka prošle godine,

odnos između naših istorijski visokih
stopa zatvaranja

i naše niske stope zločina
je prilično klimava.

Izgleda da se naša stopa zločina
smanjuje i povećava

bez obzira na to koliko mladih ljudi
pošaljemo u zatvor.

Težimo da razmišljamo o pravdi
na veoma ograničen način:

dobro i loše, nedužna i kriva.

Nepravda je o tome
da si nepravedno osuđena.

Tako da, ako si osuđena za nešto
što si uradila,

trebalo bi da budeš kažnjena zbog toga.

Postoje nedužni i krivi ljudi,

postoje žrtve i izvršioci.

Možda bismo mogli da razmišljamo
šire od toga.

Trenutno tražimo od dece koja žive
u najneprivilegovanijim krajevima,

koja imaju najmanje porodične prihode,

koja idu u najgore državne škole,

koja se susreću sa najviše prepreka
na tržištu rada,

koja žive u krajevima gde je nasilje
svakodnevni problem,

tražimo od ove dece da šetaju
po najtanjoj mogućoj liniji -

u osnovi, da nikada ne urade
nešto pogrešno.

Zašto ne pružamo podršku mladima
koji se suočavaju sa ovim izazovima?

Zašto nudimo samo lisice, zatvor,
i ovaj identitet begunaca?

Zar ne možemo da zamislimo nešto bolje?

Zar ne možemo da zamislimo krivično -
pravosudni sistem koji stavlja oporavak,

prevenciju, građansko uključenje,
kao prioritete

umesto kaznu?

(Aplauz)

Krivično-pravosudni sistem koji prihvata

nasleđe isključenosti sa kojim se
siromašni ljudi drugih rasa u SAD-u

suočavaju i koje ne promoviše
i podržava tu isključenost.

(Aplauz)

I konačno, krivično-pravosudni sistem
koji veruje u mlade crnce,

umesto da ih tretira kao neprijatelje
koje bi trebalo kontrolisati.

(Aplauz)

Dobre vesti su što to već radimo.

Pre par godina, Mišel Aleksander
je napisala "Novi Džim Krou,"

koji je pomogao Amerikancima da vide
zatvaranje kao pitanje građanskog prava

istorijskih proporcija, na način na koji
to nisu videli pre.

Predsednik Obama i javni tužilac
Erik Holder, su se jasno izjasnili

o reformi presuda,

o potrebi da se govori o rasnoj
nejednakosti u zatvaranju.

Gledamo kako države odbacuju
'Zaustavi i pretresi'

kao kršenje građanskih prava, što i jeste.

Gledamo kako gradovi i države
dekriminalizuju posedovanje marihuane.

Njujork, Nju Džerzi, i Kalifornija

smanjuju broj ljudi u zatvoru,
zatvaraju zatvore,

i takođe gledamo veliki pad
u stopi zločina.

Teksas se uključio sada,

takođe zatvarajući zatvore,
investirajući u obrazovanje.

Ova zanimljiva koalicija se gradi
i iz desnice i iz levice,

napravljena od strane bivših zatvorenika
i fiskalnih konzervativaca,

od aktivista za građanska prava
i libertarijanaca,

od mladih ljudi koji idu na ulice
da protestuju protiv policijskog nasilja

protiv nenaoružanih mladih crnaca,

i od starijih, bogatijih ljudi -

neki od kojih su ovde u publici -

koji ulažu velike pare u inicijative
protiv zatvaranja.

U duboko podeljenom Kongresu,

posao reformisanja našeg
krivično pravosudnog sistema

je otprilike jedina stvar
o kojoj se i levica i desnica

zaista slažu.

Nisam mislila da ću prisustvovati ovom
političkom momentu u svom životu.

Mislim da mnogi ljudi
koji su neumorno radili

na pisanju o uzrocima i posledicama

naših istorijski visokih stopa zatvaranja

nisu mislili da će prisustvovati
ovom trenutku.

Pitanje koje postoji sada za nas je:
koliko možemo ovo da iskoristimo?

Koliko možemo da promenimo?

Želim da završim pozivom mladim ljudima,

mladima koji pohađaju fakultete

i mladima koji se trude da izbegnu zatvor

ili da prežive zatvor i vrate se kući.

Možda izgleda da su ovi životni putevi
odrastanja kompletno različiti,

ali mladi ljudi koji učestvuju
u ovim institucijama

koje nas vode kroz odrastanje,

oni imaju jednu zajedničku stvar:

obe strane mogu da budu vođe reformi
našeg krivično-pravosudnog sistema.

Mladi ljudi su oduvek bili vođe
u borbi za jednaka prava

borbi da se više ljudi tretira
dostojanstveno

i ima realnu šansu za slobodu.

Zadatak za generaciju mladih ljudi

koji odrastaju u ovome, u moru promena,
potencijalno imaju šansu

da okončaju masovno zatvaranje
i stvore novi krivično-pravosudni sistem,

sa naglaskom na reči pravda.

Hvala.

(Aplauz)