Moja godina čitanja knjiga iz svake zemlje na svetu

En Morgan je smatrala sebe prilično načitanom, dok nije otkrila „ogromnu kulturološku slepu mrlju“ na svojim policama za knjige. Usred mnoštva engleskih i američkih autora, bilo je vrlo malo radova autora van sveta engleskog govornog područja. Stoga je postavila ambiciozan cilj - da pročita jednu knjigu iz svake zemlje na svetu tokom jedne godine. Sada poziva i druge anglofile da čitaju prevedena dela, tako da izdavači više rade na dovođenju stranih dragulja književnosti na svoje obale. Istražite interaktivne mape njenog čitalačkog putovanja: go.ted.com/readtheworld.

Često kažu da možete
mnogo toga zaključiti o osobi

ako pogledate šta se nalazi
na njenim policama za knjige.

Šta moje police govore o meni?

Pa, kada sam sebi postavila to pitanje
pre nekoliko godina,

došla sam do alarmantnog otkrića.

Oduvek sam sebe smatrala
prilično kulturnim,

kosmopolitskim tipom osobe.

Međutim, moje police za knjige
su odavale sasvim drugačiju priču.

Manje-više svi naslovi na njima

pripadali su britanskim
ili severnoamerikim autorima,

i gotovo da ništa nije bilo prevedeno.

Otkriće ove ogromne,
kulturne slepe mrlje u mom štivu

nastupilo je kao priličan šok.

I kada sam razmislila o tome,
činilo mi se kao prava sramota.

Znala sam da mora da ima
mnogo sjajnih priča u svetu

koje su napisali pisci
na drugim jezicima pored engleskog

i delovalo je kao veoma tužna pomisao
da moje čitalačke navike podrazumevaju

da verovatno nikada neću naići na njih.

Stoga sam rešila da sebi zadam

intenzivan kurs globalnog čitanja.

Godina 2012. se tako namestila da bude
veoma međunarodna za Veliku Britaniju;

bila je to godina Olimpijade u Londonu.

Stoga sam rešila da je iskoristim
kao svoj vremenski okvir

da bih pokušala da pročitam roman,
zbirku kratkih priča

ili memoare iz svake zemlje na svetu.

Tako sam to i učinila.

Bilo je veoma uzbudljivo,

naučila sam neke izuzetne stvari

i stvorila neke divne veze

koje danas želim da podelim sa vama.

Međutim, to je otpočelo
nekim praktičnim problemima.

Nakon što sam razmotrila

koju od mnogo različitih lista
zemalja sveta

da upotrebim u svom projektu,

na kraju sam se odlučila za listu
nacija koje prepoznaje UN,

kojima sam dodala Tajvan,

pri čemu sam na kraju imala 196 zemalja.

Nakon što sam ustanovila
kako da uklopim čitanje i pisanje na blogu

o otprilike četiri knjige nedeljno

u toku pet radnih dana u nedelji,

potom sam morala da se suočim
sa činjenicom da možda neću moći

ni da nabavim knjige na engleskom
iz svake zemlje.

Samo oko 4,5 odsto književnih dela

objavljenih svake godine
u Velikoj Britaniji su prevodi,

a te cifre su slične u većini zemalja
engleskog govornog područja,

premda je udeo prevedenih knjiga
koje su objavljene

u mnogim drugim zemljama znatno veći.

Četiri i po odsto je vrlo malo za početak,

ali vam ta cifra ne govori

da mnoge od tih knjiga dolaze iz zemalja

sa jakim izdavačkim mrežama

i mnogo profesionalaca u toj industriji

usmerenih ka tome da idu naokolo
i prodaju te naslove

izdavačima za engleski jezik.

Tako, na primer,
iako je znatno više od 100 knjiga

prevedeno sa francuskog i svake godine
objavljeno u Velikoj Britaniji,

većina njih će doći iz zemalja
kao što su Francuska ili Švajcarska.

Afrika francuskog govornog područja,
sa druge strane,

retko će se tu čak i pomoliti.

Zaključak je da zapravo postoji
prilično mnogo naroda

koji možda imaju malo ili čak nimalo
komercijalno dostupne literature

na engleskom jeziku.

Njihove knjige
ostaju nevidljive za čitaoce

jezika na kome se u svetu
najviše objavljuje.

Međutim, kada je trebalo čitati
svetsku književnost,

najveći izazov za mene

bila je činjenica da nisam znala
odakle da počnem.

S obzirom na to da sam provela život
čitajući gotovo isključivo britanske

i severnoameričke knjige,

nisam imala pojma kako da sprovedem
pribavljanje i iznalaženje priča

i njihov odabir
iz većine ostatka sveta.

Ne mogu da vam kažem
kako da nabavite priču iz Svazilenda.

Ne bih znala koji je dobar roman
iz Namibije.

Nema šta da se krije -

bila sam književni ksenofob
bez ikakvog pojma.

Pa, kako ću ikako moći
da čitam svetsku književnost?

Morala sam da zatražim pomoć.

Tako sam u oktobru 2011. godine
registrovala svoj blog,

ayearofreadingtheworld.com,

i objavila sam kratku onlajn molbu.

Objasnila sam ko sam,

kako je moje čitanje bilo ograničeno,

i zamolila sam da bilo ko kome je stalo,

ostavi poruku predlažući
šta bih mogla da čitam

iz drugih krajeva planete.

Nisam imala pojma
da li će se iko zainteresovati,

ali nekoliko sati nakon mog postavljanja
te molbe na internetu,

ljudi su počeli da se javljaju.

U početku, to su bili prijatelji i kolege.

Mnogi su bili prijatelji prijatelja

i uskoro nepoznati ljudi.

Četiri dana nakon što sam postavila
tu molbu na internet,

dobila sam poruku od žene
po imenu Rafida iz Kuala Lumpura.

Rekla je da joj se sviđa
kako zvuči moj projekat.

Da li bi mogla da ode
u lokalnu knjižaru za engleski jezik

da odabere malezijsku knjigu
za mene i pošalje mi je?

Prihvatila sam sa entuzijazmom,

a nekoliko nedelja kasnije,

stigao je paket koji je sadržao
ne jednu, već dve knjige -

jedna po Rafidinom izboru iz Malezije,

i knjiga iz Singapura
koju je takođe odabrala za mene.

U tom trenutku sam bila zadivljena

time da bi nepoznata osoba
udaljena više od 9 500 kilometara

otišla toliko daleko da pomogne nekome

koga verovatno nikada neće sresti.

Međutim, Rafidina ljubaznost
pokazala se kao obrazac te godine.

Iznova i iznova, ljudi su činili
sve u svojoj moći da mi pomognu.

Neki su istraživali umesto mene,

a drugi su skretali sa puta
na odmorima i poslovnim putovanjima

da bi išli u knjižare radi mene.

Ispostavilo se da,
ako hoćete da čitate svetsku književnost,

ako želite da se susretnete
sa njom otvorenog uma,

svet će vam pomoći.

Kada se radilo o zemljama

sa malo ili nimalo literature
komercijalno dostupne na engleskom,

ljudi su išli još dalje.

Knjige su često pristizale
iz iznenađujućih izvora.

Moje panamsko štivo, na primer,
došlo je kroz razgovor

koji sam vodila na Tviteru
sa Panamskim kanalom.

Da, Panamski kanal
ima nalog na Tviteru.

Kada sam tvitovala o svom projektu,

predložio je da bih mogla da pokušam
da se domognem dela

panamskog autora Huana Davida Morgana.

Pronašla sam Morganov vebsajt
i poslala mu poruku,

pitavši ga da li je neki njegov roman
na španskom jeziku

preveden na engleski.

Rekao je da ništa nije objavljeno,

ali da ima neobjavljen prevod

svog romana „Zlatni konj“.

Poslao mi je to imejlom,

omogućivši mi da postanem
jedna od prvih ljudi

koji su ikada pročitali
tu knjigu na engleskom.

Morgan ni u kom slučaju
nije bio jedini majstor za reči

koji je podelio sa mnom svoje delo
na ovakav način.

Od Švedske do Palaua,

pisci i prevodioci slali su mi
samostalno objavljene knjige

i neobjavljene rukopise knjiga

koje nisu nabavili anglofonski izdavači

ili koje više nisu bile dostupne,

dajući mi privilegiju da bacim pogled
u neke izuzetne imaginarne svetove.

Čitala sam, na primer,

o južnoafričkom kralju Gungunhani,
koji je predvodio pokret otpora

protiv Portugalaca u 19. veku,

o bračnim ritualima u zabačenom selu

na obalama Kaspijskog mora
u Turkmenistanu.

Susrela sam se sa kuvajtskim odgovorom
na Bridžet Džouns.

(Smeh)

Čitala sam o orgiji na drvetu u Angoli.

Ipak, možda najneverovatniji primer

toga dokle su ljudi bili spremni da odu

da bi mi pomogli da pročitam svetska dela,

desio se pred kraj mog traganja,

kada sam pokušala da se domognem knjige
sa malene afričke ostrvske zemlje

u kojoj se govori portugalski,
Sao Tome i Principe.

Nakon što sam provela nekoliko meseci
pokušavajući sve čega sam se setila

da nađem knjigu koja je prevedena
na engleski iz te zemlje,

činilo se kao da je jedina opcija
koja mi je preostala

da vidim da li mogu da nađem
nekog da mi je prevede ispočetka.

Zaista sam sumnjala

da će iko želeti da mi pomogne oko toga

i da odvoji svoje vreme
zbog takvog nečeg.

Međutim, nedelju dana od postavljanja
mog poziva na Tviteru i Fejsbuku

za osobe koje govore portugalski,

imala sam više ljudi nego što sam mogla
da ih uključim u projekat,

uključujući Margaret Džul Kostu,
vodećeg stručnjaka u svom polju,

koja je prevela delo

dobitnika Nobelove nagrade,
Žozea Saramaga.

Sa svojih devet okupljenih volontera,

uspela sam da pronađem knjigu
autora sa Sao Tome

čijih sam dovoljno primeraka
mogla da kupim preko interneta.

Evo jednog od njih.

Poslala sam primerak
svakom od svojih volontera.

Svi su uzeli par kratkih priča
iz ove zbirke,

održali svoju reč,
poslali mi svoje prevode,

i za šest nedelja
imala sam celu knjigu za čitanje.

U tom slučaju, kao što sam često uvidela
tokom svoje godine čitanja svetskih dela,

moje nepoznavanje i otvorenost
u pogledu mojih ograničenja

postalo je velika prilika.

Što se tiče Sao Tome i Principe,

to je bila prilika
ne samo za učenje nečeg novog

i otkrivanje novih zbirki priča,

već i za okupljanje grupe ljudi

i za unapređivanje
zajedničkog kreativnog poduhvata.

Moja slabost je postala snaga projekta.

Knjige koje sam pročitala te godine
otvorile su mi oči za mnoge stvari.

Kao što znaju oni koji uživaju u čitanju,

knjige imaju izvanrednu moć
da vas odvedu iz sebe samih

u um nekog drugog,

tako da, bar neko vreme,

posmatrate svet drugim očima.

To može biti neprijatno iskustvo,

naročito ako čitate knjigu

iz kulture koja možda ima
dosta drukčije vrednosti u odnosu na vaše.

Ipak, to može biti
i zaista prosvetljujuće.

Borba sa nepoznatim idejama vam može
pomoći da razjasnite svoje razmišljanje.

Takođe vam može pokazati slepe mrlje

u načinu na koji ste posmatrali svet.

Kada sam se osvrnula na to
uz koliko literature na engleskom jeziku

sam odrasla, na primer,

počela sam da uviđam
koliko je njen dobar deo bio ograničen,

u odnosu na bogatstvo
koje svet ima u ponudi.

Dok su se stranice okretale,

još nešto je počelo da se dešava.

Malo po malo,

ta duga lista zemalja
sa kojom sam započela godinu

preinačila se od suvoparnog,
akademskog spiska imena mesta

u entitete koji žive i dišu.

Ne bih da sugerišem da je uopšte moguće

dobiti zaokruženu sliku zemlje
prosto čitanjem jedne knjige.

Ipak, kada se sve sabere, priče
koje sam pročitala te godine

učinile su me osetljivijom
više nego ikada pre

na bogatstvo, raznolikost i složenost
naše izuzetne planete.

Kao da su je priče sveta

i ljudi koji su tako daleko otišli
da bi mi pomogli da ih pročitam

učinile stvarnom za mene.

Ovih dana, kada pogledam svoje police

ili razmotrim dela
na svom čitaču elektronskih knjiga,

oni pričaju sasvim drugu priču.

To je priča o moći
koje knjige imaju da nas povežu

preko političkih, geografskih,
kulturnih, društvenih, verskih podela.

To je priča o potencijalu
koji ljudska bića imaju da rade zajedno.

Takođe, to je svedočanstvo

izuzetnog vremena u kome živimo,
u kome, zahvaljujući internetu,

lakše je nego ikada pre

da nepoznata osoba podeli priču,
pogled na svet, knjigu

sa nekim koga možda nikada neće sresti,
na drugoj strani planete.

Nadam se da je to priča
koju ću čitati mnogo narednih godina

i nadam se da će mi se pridružiti
još mnogo ljudi.

Ako bismo svi čitali šire,
bilo bi više podsticaja

za izdavače da prevedu više knjiga,

a time bismo svi bili bogatiji.

Hvala vam.

(Aplauz)