Зашто треба да причате са странцима

„Када разговарате са странцима, на прелеп начин прекидате очекивани наратив вашег свакодневног живота, а и њиховог“, каже Кио Старк. У овом дивном говору, Старкова истражује предности које превиђамо код уклањања уобичајене нелагодности када су у питању странци, као и прихватање пролазних, али невероватно лепих тренутака искрене повезаности.

Постоје ствари које кажемо

када ухватимо поглед странца

или суседа у пролазу.

Кажемо: „Здраво, како сте?

Дан је диван.

Како се осећате?“

Те фразе звуче безначајно, зар не?
На неки начин и јесу.

Немају никакво семантичко значење.

Није важно како сте или какав је дан.

Оне имају нешто друго.

Имају друштвено значење.

Када кажемо ове ствари, мислимо:

„Видим да си тамо.“

Опседнута сам разговорима са странцима.

Гледам их у очи, поздрављам,

нудим помоћ, слушам.

Чујем свакакве приче.

Пре седам година, почела сам
да бележим своје доживљаје

да бих покушала да откријем разлог.

Открила сам да се нешто
заиста дивно дешава.

Ово је скоро поетично.

Ово су заиста била дубока искуства.

Била су неочекивана задовољства.

Биле су искрена емоционална повезивања.

Били су ослобађајући тренуци.

Тако сам једног дана стајала на ћошку,
чекајући да се светло на семафору промени,

а ја сам Њујорчанка,

што значи да сам заправо стајала
на улици, на одводу,

као да ће ми то убрзати прелазак улице.

Био је ту један старац
који је стајао поред мене.

Имао је на себи дугачак капут
и старачки шешир,

а изгледао је као неко из филма.

И он ми каже:

„Немој да стојиш тамо. Можеш да нестанеш.“

Ово је апсурдно, зар не?

Ипак, послушала сам га.
Вратила сам се на тротоар.

Он се насмејао и рекао:

„Добро је. Никад се не зна.

Могао сам се окренути

и - паф - тебе више нема.“

Ово је било чудно,

али и сјајно.

Био је толико топао човек
и толико срећан што би ме спасио.

Између нас је постојала везица.

На минут сам осетила
да је моје постојање као особе

неко приметио

и да сам била вредна спашавања.

Заиста тужна ствар је да,

у многим деловима света,

васпитавају нас да верујемо
да се подразумева су странци опасни,

да им не можемо веровати,
да нам могу наудити.

Међутим, већина странаца није опасна.

Није нам пријатно када смо им у близини
јер немамо контекст.

Не знамо какве су им намере.

Тако, уместо да користимо
своја опажања и да бирамо,

ослањамо се на категорију „странац“.

Имам четворогодишњакињу.

Када поздравим људе на улици,

она ме пита за разлог.

Пита: „Да ли их знамо?“

Кажем: „Не, они су наши суседи.“

„Да ли су нам пријатељи?“

„Не, али је добро бити
пријатељски расположен.“

Два пут размислим сваки пут
када јој јој то кажем,

јер то мислим, али као жена, посебно,

знам да неће сваки странац на улици
имати добре намере.

Добро је бити пријатељски расположен
и добро је научити када да то не будете,

али ништа од тога не значи
да се треба плашити.

Постоје две велике предности

код коришћења наших чула уместо страхова.

Прва је да нас то ослобађа.

Када размислите о томе,

коришћење опажања уместо категорија

је много лакше рећи него урадити.

Категорије су нешто што наш мозак користи.

Када се ради о људима,

то је некаква пречица за сазнавање о њима.

Видимо мушкарце, жене, младе, старе,

црне, тамнопуте, беле, странце, пријатеље

и користимо информације у тој кутији.

Брзо је, једноставно

и пут је до пристрасности.

Значи да не размишљамо
о људима као појединцима.

Знам америчку истраживачицу
која често путује

у централну Азију и Африку, сама.

Улази у градиће и градове

као потпуни странац.

Нема веза, нема повезаности.

Она је странац.

Њена стратегија опстанка је -

нека те један странац види
као стварну, појединачну особу.

Ако можеш то да учиниш,
и други људи ће те видети такву.

Друга предност коришћења наших чула
има везе са интимношћу.

Знам да звучи помало нелогично,

интимност и странци,

али ове кратке интеракције
могу водити до осећаја

који социолози називају
„пролазна интимност“.

То је, дакле, краткотрајни доживљај
који има емоционални одзив и смисао.

То је добар осећај који сам добила

због тога што ме старац спасио
од смртоносне замке на одводу

или осећај да сам део заједнице

док причам са неким
у возу на путу до посла.

Понекад то оде даље.

Истраживачи су открили
да се људи често осећају опуштеније

када су искрени и отворени
о свом унутрашњем „ја“ сам странцима

него што се осећају
са својим пријатељима и породицом -

да често осећају
да их странци боље разумеју.

О овоме се извештава у медијима
уз велико жаљење.

„Странци комуницирају боље од супружника!“

Добар наслов, зар не?

Мислим да потпуно омашује поенту.

Важна ствар везана за ове студије

је само колико значајне
ове интеракције могу бити;

како нам овај посебан облик блискости

даје нешто што нам је потребно,
као што нам требају пријатељи

и наше породице.

Па, како је могуће да имамо тако добру
комуникацију са странцима?

Постоје два разлога.

Први је да је то кратка интеракција.

Нема последица.

Лако је бити искрен према некоме
кога никада више нећете видети, зар не?

То има смисла.

Код другог разлога ствари
постају интересантније.

Пристрасни смо када се ради о људима
са којима смо блиски.

Очекујемо да нас разумеју.

Претпостављамо да нас разумеју

и очекујемо да нам читају мисли.

Тако, замислите да сте на забави

и не можете да верујете
да ваш пријатељ или супружник

не контају да желите да одете раније.

Тако, мислите:

„Упутила сам ти онај поглед.“

Са странцем морамо да почнемо испочетка.

Испричамо читаву причу,

објаснимо ко су људи, како их доживљавамо,

детаљно објаснимо све интерне шале.

И, погодите шта?

Понекад нас разумеју мало боље.

Добро.

Па, сада када знамо
да је разговор са странцима битан,

како функционише?

Постоје неписана правила
која обично пратимо.

Правила се разликују
у зависности од земље у којој сте,

од културе у којој сте.

У већем делу Сједињених Држава,

основно очекивање у јавности

је да одржимо равнотежу
између цивилизованог и приватности.

Ово је познато као цивилизована непажња.

Тако, замислите двоје људи
који иду у сусрет једно другом.

Приметиће један другог
крајичком ока из далека.

То је цивилизовано, потврда.

Како се приближавају, одвратиће поглед,

да би дали један другоме простор.

У другим културама,

људи иду до екстрема
да уопште немају интеракцију.

Људи из Данске ми кажу

да многи Данци осећају такву аверзију
према разговору са странцима

да ће радије промашити аутобуску станицу

него рећи „извините“ некоме
кога треба да заобиђу.

Уместо тога, ту је компликовано
комешање торби

и коришћење тела да бисте рекли
да треба да прођете,

уместо коришћења две речи.

У Египту, речено ми је,

да је непристојно игнорисати странца,

и да је присутна
изузетна култура гостопримства.

Странци могу затражити
гутљај воде једни од других.

Или, ако затражите од некога смернице,

велика је вероватноћа
да ће вас позвати кући да попијете кафу.

Ова неписана правила
најјасније видимо када се прекрше

или када сте у новом месту

и покушавате да откријете
шта је права ствар коју треба урадити.

Понекад је незнатно кршење правила
место где се дешава нешто.

У случају да ово није јасно,
стварно желим да урадите ово, у реду?

Ево како ће ово ићи.

Нађите некога ко вам упућује поглед.

То је добар сигнал.

Прва ствар је једноставан осмех.

Ако пролазите поред некога на улици
или у ходнику, насмејте се.

Видите шта ће се догодити.

Други је триангулација.

Ево вас, ево странца,

ето треће ствари коју можда обоје видите
и коју можете искоментарисати,

као што је јавно уметничко дело,

или неко ко проповеда на улици,

или неко ко носи смешну одећу.

Покушајте.

Искоментаришите ту трећу ствар
и видите да ли ће покренути разговор.

Још једна ствар је оно
што називам примећивањем.

Ово је обично давање комплимента.

Много волим да примећујем ципеле код људи.

Тренутно заправо не носим изузетне ципеле,

али ципеле су, генерално, сјајна ствар.

Прилично су и неутралне
када се ради о давању комплимената.

Људи увек желе да вам кажу нешто
о својим сјајним ципелама.

Можда сте већ искусили
принцип паса и беба.

Може бити чудно
да разговарате са неким на улици;

не знате како ће одреаговати.

Међутим, увек се можете обратити
њиховом псу или беби.

Пас или беба

је друштвени канал до особе,

а можете видети преко тога како реагују,

да ли ће бити отворени за разговор.

Последња ствар којом желим да вас изазовем

је разоткривање.

Ово је ствар која вас може
учинити рањивима,

али може вам донети и награду.

Тако, следећи пут када причате са странцем

и осећате се опуштено,

реците им нешто истинито о себи,

нешто веома лично.

Можда ћете имати осећај
о ком сам причала, да вас разумеју.

Понекад се у разговору јави
да ме људи питају:

„Чиме се бави твој тата?“ или „Где живи?“

Понекад им кажем комплетну истину,

а то је да је умро док сам била дете.

Увек у тим тренуцима

поделе своје искуство губитка.

Обично одговарамо
на разоткривање разоткривањем,

чак и са странцима.

Па, ево га.

Када причате са странцима,
на прелеп начин прекидате

очекивани наратив
вашег свакодневног живота,

а и њиховог.

Неочекивано се повезујете.

Ако не причате са странцима,
пропуштате све то.

Проводимо много времена

на подучавање деце о странцима.

Шта би се десило ако бисмо провели
више времена подучавајући себе?

Могли бисмо да одбацимо све идеје
које нас чине сумњичавима према другима.

Могли бисмо направити простор за промену.

Хвала вам.

(Аплауз)