Razgovor koji ne vodimo o digitalnom zlostavljanju dece

Treba da razgovaramo sa decom o rizicima sa kojima se susreću na internetu, kaže stručnjak za digitalnu sigurnost Sebastijan Bortnik. U svom govoru Bortnik opisuje „gruming“, seksualno zlostavljanje dece na internetu od strane odraslih, i daje pregled razgovora o tehnologiji koji moramo da povedemo da bi naša deca bila sigurna.

[Ovaj snimak sadrži grafički sadržaj.
Ne preporučuje se osetljivim osobama.]

Ovo je Fejsbuk Nine Rodriges.

Imala je tri različita profila

i 890 dečaka od 8 do 13 godina
u svojim kontaktima.

Ovo su delovi jednog razgovora
sa jednim od tih dečaka.

Konverzacija je tekstualna

i nalazi se u dosijeu.

Ovaj dečak je počeo
da joj šalje intimne fotografije,

dok njegova porodica nije saznala.

Prijava i kasnija istraga
odveli su ih do jedne adrese.

Ovo je bila devojčicina soba.

Nina Rodriges je zapravo
bio muškarac od 24 godine,

koji je ovo radio sa mnogo maloletnika.

Mikaela Ortega je imala 12 godina

kada je otišla da se nađe
sa novom prijateljicom sa Fejsbuka,

istog uzrasta.

Predstavljala se kao Roći de River.

U stvarnosti se našla
sa Džonatanom Lunom, od 26 godina,

koji je, kad su ga konačno uhvatili,
priznao da ju je ubio,

jer devojčica nije htela
da ima seksualne odnose.

Imao je četiri profila na Fejsbuku

i 1 700 žena u svojim kontaktima.

Devedeset posto njih
bile su mlađe od 13 godina.

Ovo su dve različite vrste „gruminga“:

odrasla osoba uspostavi kontakt
sa maloletnikom preko interneta,

i pomoću manipulacije ili prevare,

navodi ih na teritoriju seksa,

od pričanja o seksu
do deljenja intimnih fotografija,

snimanja preko veb kamere,

ili ugovaranja susreta uživo.

To je gruming.

Dešava se i širi se.

Postavlja se pitanje:
„Šta ćemo da uradimo?“

jer, u međuvremenu, deca su sama.

Završili su sa večerom, idu u svoju sobu,

zatvaraju vrata,

uzimaju računar, mobilni,

i ulaze u bar,

u diskoteku.

Razmislite na trenutak
o onome što sam vam upravo rekao:

nalaze se na jednom mestu
punom nepoznatih osoba

bez ikakvih stega.

Internet je razbio fizičke barijere.

Kada smo sami u sobi

i povežemo se na internet,

u suštini nismo sami.

Postoje bar dva razloga
zbog kojih se ne bavimo ovom temom,

ili barem ne na pravi način.

Prvi razlog je što smo uvereni

da je sve što se dešava
na internetu virtuelno.

Zapravo, zovemo ga tako, „virtuelni svet“.

Ako potražite u rečniku,

nešto što je virtuelno je nešto
čije je postojanje prividno i nerealno.

Koristimo tu reč kada mislimo na internet:

nešto što nije stvarno.

To je problem kod gruminga,

što je stvaran.

Odrasle izopačene, perverzne osobe

koriste internet da bi iskoristile
dečake i devojčice.

I koriste se, između ostalog,

time što i deca i roditelji misle
da ono što se dešava tu nije stvarno.

Pre nekoliko godina, sa par kolega,

osnovali smo NVO
„Sajber sigurna Argentina“,

posvećenu osvešćivanju ljudi
o sigurnom surfovanju na internetu.

Godine 2013. učestvovali smo na sastancima

poslaničke komore,

na kojima se razgovaralo
o zakonu o grumingu.

Sećam se da je za mnoge

gruming bio samo korak koji je prethodio

ugovaranju susreta uživo sa decom
i seksu sa njima.

Ali nisu razmišljali
šta se dešava sa decom

koja su bila izložena razgovoru o seksu
sa odraslom osobom, a da to ne znaju,

decom koja su slala intimne fotografije,
misleći da ih gleda drugo dete,

ili još gore,

koja su se snimala veb kamerom.

To niko nije video kao silovanje.

Siguran sam da se mnogi od vas čude

kada pomisle da neka osoba
može da iskoristi drugu bez dodirivanja.

Programirani smo da razmišljamo tako.

Znam to jer je bilo isto i u mom slučaju.

Bio sam samo tehničar
informacione bezbednosti

dok mi se nije desilo ovo.

Krajem 2011. godine,

u jednom malom gradu
u pokrajini Buenos Ajres,

prvi put sam čuo za takav slučaj.

Nakon što sam održao jedno predavanje,

prišli su mi roditelji
jedne devojčice od 11 godina

koja je bila žrtva gruminga.

Jedan čovek ju je nagovorio

da masturbira pred veb kamerom

i snimio ju je.

Njegov video je kružio
po raznim sajtovima.

Tog dana, njeni roditelji
su u suzama tražili

da im damo uputstvo
za uklanjanje tog videa sa interneta.

Duša me je zabolela,

i delimično me je promenilo zauvek,

to što sam im potpuno srušio nadu
i rekao im da je već kasno:

kada jedanput neki sadržaj
dođe na internet,

tada gubimo kontrolu.

Od tog dana razmišljam o toj devojčici,

koja je ustajala ujutro

i doručkovala sa svojom porodicom,
koja je videla njen snimak,

išla peške do škole

i susretala se sa ljudima
koji su je videli nagu,

dolazila u školu i igrala se
sa prijateljima koji su je takođe videli.

Tako je živela.

Izložena.

Naravno da niko nije silovao njeno telo.

Ali zar nije bila zloupotrebljena
njena seksualnost?

Jasno je da koristimo različite aršine
kada merimo fizičko i digitalno.

I ljutimo se na društvene mreže,

jer ako se naljutimo na sebe same,
onda je bolnije i iskrenije.

Ovo nas vodi do drugog motiva

zbog kojeg se ne bavimo
adekvatno ovom temom.

Ubeđeni smo

da deci ne treba naša pomoć,

da im je „sve jasno“
u vezi sa tehnologijom.

Kada sam ja bio dete,

jednog momenta su me pustili
da sam idem peške do škole.

Nakon što su me roditelji
godinama pratili držeći me za ruku,

tog dana su mi rekli da sednem,

dali mi ključeve od kuće

i rekli mi: „Čuvaj ih dobro,
ne daj ih nikome,

idi i vrati se onim putem
koji smo ti pokazali,

vrati se u vreme koje smo ti rekli,

pređi ulicu na uglu,
gledaj na obe strane pre prelaska,

i, što je najvažnije,
ne pričaj sa nepoznatima.“

Meni je sve to bilo jasno

ali, bez obzira na to, tamo je bila figura
odrasle osobe zadužene da me čuva.

Jedna stvar je kada znaš da uradiš nešto,

a druga stvar je kada znaš da se čuvaš.

Zamislite sada ovu situaciju:

imam 10 ili 11 godina, ustajem ujutro,

daju mi ključeve od kuće i kažu mi:

„Seba, danas možeš da ideš peške u školu.“

A kada dođem kasnije,

kažu mi: „A, ne! Moraš da dođeš
tačno kada smo ti rekli.“

A dve nedelje kasnije,

kada prelazim ulicu: „Znaš šta?

Moraš da pređeš ulicu na uglu

i da gledaš na obe strane
pre nego što pređeš.“

A dve godine kasnije:

„A, da, i ne pričaj sa nepoznatima.“

Zvuči smešno, zar ne?

Tako smešno se ponašamo sa tehnologijom.

Damo deci celokupan pristup

i gledamo da li će jednog dana,
pre ili kasnije,

naučiti da se paze.

Jedna stvar je kada znate
da uradite nešto,

a druga stvar je kada znate da se čuvate.

Isto tako, kada držimo
predavanja roditeljima,

često nam kažu
da ih ne zanima tehnologija,

da ih ne interesuju društvene mreže.

Uvek im postavim pitanje
da li ih interesuju njihova deca.

Kao odrasle osobe, da li ćemo
se približiti tehnologiji ili ne

isto je kao i da li ćemo
se približiti deci ili ne.

Internet je deo njihovih života.

Tehnologija nas obavezuje

da preispitamo vezu
između odraslih i dece.

Obrazovanje se oduvek
oslanjalo na dve stvari:

na iskustvo i na znanje.

Kako onda da naučimo decu
da sigurno surfuju po internetu

ako nemamo ništa od ovoga?

Danas kao odrasli
moramo da usmeravamo decu

na poljima koja često ne poznajemo

i koja su njima poznatija.

U tom slučaju nemoguće je naći odgovor

a da ne uradimo nešto novo
što nam ne prija

i na šta nismo naviknuti.

Mnogi od vas će pomisliti
da je ovo lako za mene

jer sam relativno mlad.

I većinom je bilo tako.

Bilo.

Sve do prošle godine,

kada sam osetio težinu godina
na svojim ramenima

prvi put kada sam otvorio Snepčet.

(Smeh)

(Aplauz)

Ništa mi nije bilo jasno!

Pomislio sam da je to jedna
nepotrebna društvena mreža,

nekorisna, nerazumljiva;

izgledala je kao fotoaparat!

Nije imala meni sa opcijama!

To je bio prvi put kada sam osetio jaz

koji se ponekad javlja
između dece i odraslih.

Ali u isto vreme, to je bila prilika
da uradim šta treba:

da izađem iz zone komfora
i da se nateram da radim.

Prvo sam obećao sebi
da nikada više neću koristiti Snepčet.

Ali kasnije sam zamolio
svoju rođaku adolescentkinju

da mi objasni kako se koristi.

I, takođe, zašto to koristi.

Šta ju je tu zabavljalo?

Imali smo divan razgovor.

Pokazala mi je svoj Snepčet,
ispričala mi neke stvari,

zbližili smo se, smejali se.

Danas ga koristim...

(Smeh)

ne znam da li dobro,

ali najvažnije je da ga poznajem

i da ga razumem.

Bilo je bitno da se podstaknem
da se odvojim od prvobitnog utiska,

da se upustim u nešto novo;

nešto novo.

Danas imamo priliku
da stvaramo nove dijaloge.

Koja je poslednja aplikacija
koju si skinuo?

Koju društvenu mrežu koristiš
za komunikaciju sa prijateljima?

Koje informacije objavljuješ?

Da li je neka nepoznata osoba
pokušala da razgovara sa tobom?

Da li možemo da vodimo
ovakve razgovore, deco i odrasli?

Moramo da se nateramo, svi.

Ovde ima dosta mladih koji nas slušaju.

Često kada im držimo predavanja u školama

ili putem društvenih mreža,

deca nas pitaju ili nam pričaju stvari

koje se još nisu usudili da kažu
svojim roditeljima ili nastavnicima -

nama, koje i ne poznaju.

Ova deca treba da znaju

koji rizici postoje
pri surfovanju na internetu,

kako da se čuvaju,

ali što je još važnije od toga,
kao i skoro sve ostalo,

kada su deca, mogu da nauče
od bilo koje odrasle osobe.

Sigurno surfovanje po internetu
mora da bude tema razgovora

u svakoj kući i u svakoj učionici
u okviru cele zemlje.

U jednoj anketi
koju smo sproveli ove godine,

15 odsto škola je naglasilo
da se susrelo sa slučajevima gruminga

u svojoj instituciji.

A broj se povećava.

Tehnologija je promenila
sve aspekte našeg života,

uključujući rizike sa kojima se susrećemo

i način na koji se čuvamo.

A gruming nam to pokazuje
na najbolniji način:

petljajući se sa decom.

Da li ćemo se uključiti da to izbegnemo?

Rešenje počinje nečim
tako običnim poput ovoga:

razgovarom o temi.

Hvala puno.

(Aplauz)