Iznenađujuća stvar koju sam naučila jedreći oko sveta sama

Šta je to što naučite kada sami jedrite oko sveta? Kada je solo jedriličarka Elen Makartur obišla planetu - noseći sa sobom sve što joj je potrebno - vratila se sa novom spoznajom o funkcionisanju sveta, kao mesto isprepletenih ciklusa i ograničenih resursa, kada odluke koje donosimo danas utiču na ono ostavljeno za sutra. Ona zagovara odvažan novi način gledanja na svetske ekonomske sisteme: ne kao linearane, već kao kružne, u kojima se se vraća.

Kada ste dete,

sve je moguće.

Izazov je često,
držati se toga i kada odrastemo.

Kao četvorogodišnjakinja

imala sam priliku
da jedrim po prvi put.

Nikada neću zaboraviti
uzbuđenje dok smo prilazili obali.

Nikada neću zaboraviti

osećaj avanture
dok sam se ukrcavala na jedrilicu

i gledala u njenu malu kabinu
po prvi put.

Ali najbolji osećaj
bio je osećaj slobode,

ono što sam osetila
kada smo podigli njena jedra.

Kao četvorogodišnje dete,

bio je to najveći osećaj slobode
koji sam ikada mogla da zamislim.

Donela sam odluku tamo i tada,
da ću jednog dana, nekako

i ja jedriti oko sveta.

I uradila sam šta sam mogla u životu
da se približim tom snu.

Sa 10 godina, štedela sam
ostatak novca od užine.

Osam godina sam svaki dan
jela pire krompir i zapečeni pasulj,

za po 4 penija svaki,
a sos je bio besplatan.

Svaki dan sam slagala ušteđevinu
na vrhu svoje kutije za novac,

a kada bih skupila funtu,
ubacila bih novac

i precrtala jedan od 100 kvadrata
koje sam nacrtala na parčetu papira.

Konačno, kupila sam mali čamac.

Provodila sam sate sedeći u njenu u bašti
sanjajući o mom cilju.

Pročitala sam sve knjige o jedrenju,

a onda sam konačno,
kada mi je rečeno od strane moje škole

da nisam dovoljno pametna
da budem veterinar

napustila školu sa 17 godina
kako bih započela sa učenjem o jedrenju.

Zamislite kako sam se osećala
samo četiri godine kasnije

sedeći u sali za sastanke

pred nekim za koga sam znala
da može da ostvari moj san.

Osećala sam kao da moj život
zavisi od tog trenutka

i neverovatno, on je rekao da.

I jedva sam mogla da obuzdam uzbuđenje
na tom prvom sastanku o dizajnu

dizajnirajući jedrilicu
kojom ću jedriti ja

sama, bez zaustavljanja, oko sveta.

Od tog prvog sastanka
pa sve do cilja,

sve je bilo kao što sam oduvek zamišljala.

Isto kao i u mojim snovima, bilo je tu
neverovatnih delova ali i teških.

Mimoišle smo santu leda za 6 metara.

Devet puta sam se popela na njen jarbol
visok 27,5 metara.

Bile smo oborene na stranu
u Južnom okeanu.

Ali zalasci sunca, život u divljini
i sama udaljenost

apsolutno su oduzimali dah.

Nakon tri meseca na moru,
sa samo 24 godine

završila sam na drugom mestu.

Dopalo mi se toliko, da sam
u narednih šest meseci

odlučila da ponovo obiđem svet,
ali ovoga puta ne u trci:

da pokušam da budem najbrža osoba na svetu
koja je sama, bez pauze jedrila oko sveta.

E, za ovo mi je bila potrebna
drugačija plovilica:

veća, šira, brža, moćnija.

Da vam približim malo njene dimenzije,
mogla sam se popeti unutar jarbola

sve do vrha.

23 metra dugačka, 18 metara široka.

Od milja sam je zvala Mobi.

Imala je nekoliko trupova.

Kada smo je pravili, niko još nije
uspeo sam da oplovi svet

sam bez zaustavljanja,
a mnogi su pokušali,

ali dok smo je pravili, jedan Francuz
isplovio je jedrilicu 25 posto veću od nje

i ne samo da je uspeo,
nego je smanjio rekord sa 93 dana

na 72 dana.

Standard je sad bio mnogo, mnogo veći.

Ove jedrilice su uzbudljive za plovidbu.

Bio je to trening jedrenja
uz francusku obalu.

To vrlo dobro znam jer sam bila
jedna od pet članova posade.

Bilo je potrebno samo 5 sekundi
da sve što je bilo pod kontrolom

krene naopako, zavijeno u crno
dok su nam prozori ponirali u vodu

a tih pet sekundi brzo prođe.

Pogledajte koliko je more
daleko ispod tih ljudi.

Zamislite da se nađete u toj situaciji
sami u Južnom okeanu

zagnjureni u ledeno hladnu vodu,
hiljadama kilometara daleko od kopna.

Bio je Božić.

Jurišala sam u Južni okean
ispod Australije.

Uslovi su bili zastračujući.

Približavala sam se delu okeana

koji je bio udaljem 3200 km
od najbližeg grada.

Najbliže kopno bilo je Antartik
a najbliži ljudi su bili

zapravo gore iznad mene
u Evropskoj svemirskoj stanici.

(Smeh)

Zaista se nalazite usred ničega.

Ako vam zatreba pomoć

a živi ste i dalje,

potrebno je četiri dana
da bi brod došao po vas

a onda još četiri dana da vas taj brod
vrati nazad u luku.

Nijedan helikopter
ne može da dopre do vas

nijedan avon nema gde da sleti.

Približavali smo se ogromnoj oluji.

Unutar nje je brzina vetra bila 150 km/h,

bio je to previše jak vetar
i za mene i za jedrilicu.

Talasi su vež dostigli visinu
od 12 do 15 metara

voda od talasa koji su nas zapljuskivali

duvala je horizontalno na nas
kao sneg tokom mećave.

Da nismo jedrile dovoljno brzo
oluja bi nas zahvatila

i ili bi nas prevrnula
ili razbila u komadiće.

Doslovno smo se borile za živote

koji su visili o koncu.

Brzina za kojom sam vapila
dovela je sa sobom opasnost.

Svi mi znamo kako je to voziti auto
30, 40 ili 50 km/h.

Nije preterano stresno.
U stanju smo da se skoncentrišemo.

Možemo da uključimo radio.

Uzmite tih 80, 90, 100 km/h i ubrzajte
na 140, 150 ili 160 km/h.

Imate sada pobelele zglobove
i sve više stežete volan.

Hajde sada tom brzinom
skrenite sa puta usred noći

i sklonite brisače,
šoferšajbnu

svetla i kočnice.

E, tako to izgleda u Južnom okeanu.

(Smeh) (Aplauz)

Možete zamisliti

bilo bi poprilično teško
spavati pod takvim okolnostima

čak i kao putnik.

Ali vi niste putnik.

Sami ste na brodu,
jedva možete da se uspravite

I na vama je da donesete
sve i jednu odluku sami.

Bila sam potpuno iscrpljena
i fizički i mentalno.

8 promena jedara u 12 sati.

Glavno jedro je bilo tri puta
teže od mene same,

i posle svake promene,

sručila bih se na pod
oblivena znojem

dok snažan vazduh Južnog okeana
prži moje grlo.

Ali tamo, posle tih najvećih padova

najčešće slede najveći usponi.

Nekoliko dana kasnije,
digle smo se sa dna.

Uprkos svemu, bile smo u stanju
da jedrimo napred, rušeći rekord

usred te depresije.

Nebo se razvedrilo, kiša je stala,

i puls, monstruozno more oko nas
pretvorilo se

u najlepše planine obasjane
mesečevom svetlošću.

Teško je to objasniti, ali kada ste tamo
postanete druga osoba.

Vaš brod je vaš ceo svet,

i šta ponesete sa sobom na polasku
je sve što imate.

Kada bih vam sada rekla:
"Idite u Vankuver

i nađite sve što će vam biti potrebno
za preživljavanje za naredna tri meseca"

to nije ni malo lak zadatak.

To je hrana, gorivo, odeća

čak i rolne toalet papira i pasta za zube.

To je ono što uradimo,

a kada krenemo, snalazimo se

sve do zadnje kapi goriva
i zadnjeg pakovanja hrane.

Ni jedno iskustvo u mom životu

nije moglo da mi pruži bolje razumevanje
definicije reči "konačan."

Šta imamo tamo sa sobom
je sve što imamo.

Nema više.

I nikada do tada u životu
nisam primenila definiciju konačnog

koji sam doživela na brodu
na bilo šta izvan jedrenja

sve dok nisam sišla sa broda na cilju
obarajući taj rekord.

(Aplauz)

Najzad sam sklopila kockice.

Naša globalna ekonomija
nije ni malo drugačija.

U potpunosti je zavisna
o ograničenim materijalima

koje imamo samo jednom

u istoriji čovečanstva.

Bilo je kao kada nađete nešto neočekivano
ispod kamena

imajući samo dva izbora.

Ili ću skloniti kamen sa strane

i naučiću viče o tome,

ili ću vratiti kamen nazad

i nastaviću sa svojim poslom iz snova
jedreći oko sveta.

Izabrala sam ono prvo.

Stavila sam ga sa strane i započela
novo putovanje učenja,

razgovori sa izvršnim direktorima,
stručnjacima, naučnicima i ekonomistima

pomogli su mi da razumem kako

funkcioniše globalna ekonomija.

Moja radoznalost me je odvela

na neka izvanredna mesta.

Ovo je uslikano
u gorioniku uglja u elektrani.

Ugalj kao fundamentalna potreba
globalne energije me je fascinirao,

a takođe je blizak mojoj porodici.

Moj pradeda je bio rudar uglja,

proveo je 50 godina života
u podzemlju.

Ovo je njegova fotografija,
i kada je pogledate,

vidite nekoga iz drugog doba.

Niko ne nosi pantalone
sa tako visokim strukom

u današnje vreme. (Smeh)

Nego, ovo sam ja
sa mojim pradedom,

i uzgred, ovo nisu njegove
prave uši. (Smeh)

Bili smo bliski. Sećam se da sam mu sedela
na kolenu, slučajući rudarske priče.

Govorio je o drugarstvu ispod zemlje,

i činjenici da su rudari obično čuvali
korice svojih sendviča

kako bi je dali ponijima
sa kojima su radili u podzemlju.

Kao da je juče bilo.

I na mom putovanju učenja,

posetila sam sajt
Svetske organizacije za ugalj,

i na sredini početne stranice,
pisalo je:

"Preostalo nam je još 118 godina uglja."

I pomislila sam, pa,
ja to neću ni doživeti,

i daleko je veća brojka u pitanju
od predviđanja za naftu.

A onda sam se presabrala, i shvatila sam
da je moj pradeda

rođen pre tačno 118 godina
pre te godine

sedela sam mu na kolenu
do svoje 11. godine,

i shvatila sam da je to ništa

u vremenu, niti u istoriji.

To me je nateralo da donesem odluku
za koju sam mislila da nikada neću,

da napustim sport
solo jedrenja iza sebe

i da se fokusiram na najveći izazov
na koji ću ikada naići:

budućnost naše globalne ekonomije.

Ubrzo sam shvatila da se ne radi
samo o energiji.

Nego i o sirovinama.

2008. sam naišla na naučni rad

koji proučava koliko još godina imamo

na raspolaganju za vađenje
sirovina iz zemlje:

bakar, 61; kalaj, cink, 40; srebro 29.

Ove cifre možda nisu precizne,
ali znamo da su te sirovine ograničene.

Imamo ih samo jednom.

A opet, brzina kojom ih koristimo
povećava se veoma brzo,

eksponencionalno.

Uz više ljudi na svetu
sa više stvari,

uspeli smo da vidimo
100 godina padanja cena

tih osnovnih udobnosti
izbrisanih za samo 10 godina.

To utiče na sve nas.

Sa sobom donosi veliku nestabilnost cena,

toliko da je u 2011,

vaš prosečan evropski
proizvođač automobila

doživeo porast cene sirovog materijala

od 500 miliona evra,

noseći sa sobom polovinu njihovog profita

kroz nešto na šta oni
apsolutno ne mogu da utiču.

I što sam više učila, sve više sam
menjala svoj život.

Putovala sam manje,
radila manje, koristila manje.

Činilo se da je zapravo potrebno
da radimo manje.

Međutim, to mi baš i nije leglo.

Nisam se osećala dobro.

Činilo se kao da kupujemo
još vremena.

Iskorišćavali smo stvari još malo više.

Čak i kada bi svi radili drugačije,
to ne bi rešilo problem.

To ne bi popravilo sistem.

Bilo je važno u tranziciji,
ali ono što je meni bilo fascinantno,

je u tranziciji u šta?
Šta bi zapravo moglo da funkcioniše?

Shvatila sam da je sistem sam po sebi,
okvir unutar kojeg mi živimo,

u osnovi pun mana,

i konačno sam shvatila

da naš operativni sistem,
način na koji ekonomija funkcioniše,

kako je naša ekonomija izgrađena,
jeste sistem sam po sebi.

Na moru, morala sam da shvatim
složene sisteme.

Morala sam da primim
ulazne jedinice,

morala sam da ih obradim,

i morala sam da shvatim sistem
kako bih pobedila.

Morala sam da nađem smisao u tome.

Posmatrajući naču globalnu ekonomiju,
takođe sam shvatila da je sistem,

ali sistem koji dugoročno ne može
da funkcioniše efektivno.

I shvatila sam da smo usavršavali
ono što je efektivno linearna ekonomija

već 150 godina,

tokom kojih uzimamo materijal
iz zemlje,

napravimo nešto od njega,
a onda konačno

taj proizvod biva bačen,
i da, recikliramo deo toga,

više kao pokušaj da iz toga izvučemo
šta možemo na kraju,

a ne jer to tako treba.

Ovo je ekonomija koja u osnovi,
ne može da funkcioniše na duge staze

i ukoliko znamo da
imamo ograničenu količinu materijala

zašto bismo onda izgradili ekonomiju
koja efektno iskorišćava stvari,

koja stvara otpad?

Život sam po sebi postoji
već milijarde godina,

i u kontinuitetu je adaptiran
da efektno koristi materijale.

To je kompleksan sistem,
ali unutar njega nema otpada.

Sve je u upotrebi.

To nije linearna ekonomija, ni najmanje,
cirkularna je.

Osećala sam se kao dete u bašti.

Po prvi put na ovom novom putovanju,
tačno sam znala gde smo se uputili.

Ako možemo da izgradimo ekonomiju koja bi
koristila stvari, a ne iskorišćavala,

mogli bi da izgradimo budućnost
koja bi funkcionisala dugoročno.

Bila sam uzbuđena.

Ovo je bilo nešto ka čemu se stremi.

Tačno smo znali gde smo se uputili,
samo smo morali da izradimo put do toga,

i upravo smo sa tim na umu

osnovali Fondaciju Elen Makartur
u septembru 2010.

Mnoge škole mišljenja su nas podržale
i uputile na ovaj model:

industrijska simbioza,
ekonomija performansi,

ekonomija deljenja,

biomimikrija, i naravno,
C2C regenerativni pristup.

Materijali bi bili definisani
ili kao tehnički ili kao biološki,

ništa ne bi ostalo za otpad,

imali bi smo sistem
koji bi apsolutno mogao

da funkcioniše dugoročno.

Dakle, kako bi ova ekonomija izgledala?

Možda ne bi plaćali svetlosna tela,
ali bi plaćali uslugu svetla,

a proizviđači bi mogli
da nadoknade materijale

i na promene svetlosna tela
kada se pojave efikasniji proizvodi.

Šta ako bi postojala netoksična
pakovanja rastvoriva u vodi

koju na kraju možemo i da pijemo?
Nikada ne bi postojao otpad.

Ako bi motori bili
prepravljeni u fabrikama,

kada bi mogli da oporavimo
materijale komponenti

i znatno smanjimo energetsku potražnju.

Šta ako bi mogli da oporavimo komponente
strujnih ploča, ponovo koristimo

i u osnovi, vratimo u upotrebu
materijale iz njih

kroz drugu fazu?

Šta ako bi skupili
ostatke hrane, sav otpad?

Šta ako bi to pretvorili
u đubrivo, toplotu, energiju,

konačno ponovo povezali
hranljive sisteme

i redizajnirali prirodni kapital?

I automobili - ono što želimo
je da se krećemo.

Nije potrebno da posedujemo
materijale za to.

Da li bi automobili mogli da budu

usluga, i pruže nam
mobilnost u budućnosti?

Sve ovo zvuči super, ali to više
nisu samo ideje, danas su realne,

i leže na pragu
kružne ekonomije.

A pred nama je da ih proširimo
i uvećamo.

Ok, kako bi ste se vi prebacili
sa linearnog na kružno?

Pa, naš tim je najpre mislio da je
najbolje da krenemo

sa najboljim univerzitetima na svetu,

sa vodećim svetskim firmama,

sa najvećim konvencijskim platformama
na svetu,

i sa vladama.

Mislili smo da biste radili
sa najboljim analitičarima

i postavili im pitanje:

"Da li kružna ekonomija može odvojiti
rast od ograničenja resursa?

Da li je kružna ekonomija sposobna
da ponovo izgradi prirodni kapital?

Da li kružna ekonomija može da zameni
upotrebu hemijskih đubriva?"

Da je bio odgovor za odvajanje,

i da, takođe bi mogli da zamenimo
trenutnu upotrebu đubriva

za zapanjujućih 2,7 puta.

Ali kod kružne ekonomije
najviše me je inspirisala

njena mogućnost da inspiriše mlade ljude.

Kada mladi posmatraju ekonomiju
kroz kružni objektiv,

oni vide nove prilike
na potpuno istom horizontu.

Mogu da upotrebe
svoju kreativnost i znanje

da ponovo izgrade ceo sistem,

a tu je, dostupno upravo sada,

i što pre uradimo to,
tim bolje.

Dakle, da li možemo da postignemo
to za vreme njihovih života?

Da li je to stvarno i moguće?

Ja verujem da jeste.

Ako posmatrate životni vek mog pradede,
sve je moguće.

Kada se rodio, postojalo je
samo 25 automobila na svetu;

Tek što su ih izmislili.

Kada je imao 14, leteli smo
prvi put u istoriji.

Sada ima 100,000 čarter letova

svakoga dana.

Kada je imao 45, napravili smo
prvi računar.

Mnogi su govorili da neće uspeti,
uspeo je, a samo 20 godina posle

smo ga pretvorili u mikročip

kojih danas ima na hiljade
samo u ovoj prostoriji.

10 godina pre njegove smrti,
napravili prvi mobilni telefon.

Iskreno, nije baš bio mobilan,

ali zato danas stvarno jeste,

a kako je moj pradeda napustio ovu Zemlju,
pojavio se internet.

Sada možemo da radimo sve,

ali još bitnije,

sada imamo plan.

Hvala vam.

(Aplauz)