Moja zemlja će uskoro biti pod vodom - ako se ne udružimo

Za ljude sa Kiribata klimatska promena nije nešto o čemu treba voditi debate, nešto što treba poreći ili doneti zakon protiv toga, već je to svakodnevna stvarnost. Zbog porasta nivoa mora, narod na nisko ležećim Pacifičkim ostrvima bi se uskoro mogao naći pod vodom. U ličnom razgovoru sa kustosom TED-a, Krisom Andersenom, predsednik Kiribata, Anote Tong, razmatra trenutnu klimatsku katastrofu u njegovoj državi, i njenu ugroženu budućnost. "Da bismo se bavili klimatskom promenom, moraju se podneti žrtve. Mora biti obavezivanja." - kaže on. "Moramo reći ljudima da se svet promenio."

Kris Anderson: Mogli bismo početi
pričom o vašoj zemlji.

To su tri tačke na zemaljskoj kugli.
Prilično velike tačke.

Mislim da je svaka od njih
veličine kao Kalifornija.

Pričajte nam o Kiribatima.

Anote Tong: Prvo da vam se zahvalim
zbog mogućnosti

da ispričam priču onima,
koje to zaista zanima.

Mnogima sam već ispričao priču,
ali nisu mnogo marili.

Kiribati uključuju tri grupe ostrva:

na zapadu su ostrva Gilbert,

u sredini su ostrva Feniks,

a na istoku su Linijska ostrva.

Iskreno rečeno, Kiribati su možda
jedina zemlja

koja se nalazi na četiri kraja sveta,

jer se nalazimo i na severnoj
i na južnoj hemisferi,

a takođe istočno i zapadno
od Međunarodne datumske granice.

Ova ostrva su uglavnom atoli,

u proseku su na oko dva metara
nadmorske visine.

To je ono što imamo.

Ostrva nisu šira od dva kilometra.

Bilo je mnogo slučajeva kada su me pitali:

"Vi se mučite. Zašto se ne povučete
malo nazad?"

Oni ne shvataju.

Nemaju predstavu šta je sve upetljano.

Kada se podiže nivo mora, oni kažu:
"Možete se povući malo nazad."

Ja im odgovaram:

"Ako se povučemo, pašćemo u okean
sa druge strane, razumete?"

Ovakve stvari ljudi ne razumeju.

KA: Ovo oslikava veoma krhko stanje tamo.

Kada ste vi, sami, shvatili

da predstoji opasnost za vašu zemlju?

AT: Priča o klimatskoj promeni

provlači se već decenijama.

Kada sam stupio na dužnost 2003,

počeo sam priču o klimatskoj promeni
na Generalnoj skupštini UN,

ali ne sa toliko strasti,

jer je među naučnicima bilo neslaganja,

da li ju je podstrekao čovek,
da li je stvarna ili nije.

Ta debata je okončana 2007,

Četvrtim Izveštajem o oceni IPCC,
gde je kategorički izjavljeno

da je ona stvarna,
prouzrokovana od strane ljudi

i predviđa veoma ozbiljna scenarija

za zemlje kao što je moja.

Tada sam to ozbiljno shvatio.

Pričao sam o tome i u prošlosti.

Bili smo zabrinuti.

Ali, kada su se pojavili scenariji
i predviđanja 2007,

to je za nas postala realnost.

KA: Prema tim predviđanjima, do 2100,

nivo mora će se podići skoro za metar.

Neki predviđaju i više,

ali šta biste vi rekli skeptiku
koji kaže:

"Šta je jedan metar?

Vi ste u proseku tri metra
iznad nivoa mora.

U čemu je problem?"

AT: Mora da se shvati

da bi i neznatni porast nivoa mora

značio gubitak velikog dela zemljišta,

jer većina zemljišta je nisko.

Pored toga, već je sve natopljeno.

Nije u pitanju samo pola metra.

Mnogi ne shvataju

da klimatska promena nije nešto
što će se desiti u budućnosti.

Već smo na samom dnu dešavanja.

Ona je već sa nama.

Neke zajednice su već dislocirane.

Morali su da se presele,
i na svakom zasedanju Skupštine

ljudi se žale,

traže pomoć za podizanje nasipa,

žele da vide šta radimo sa resursima vode,

jer se one uništavaju.

Na svojim putovanjima na razna ostrva

vidim da se neke zajednice

bore sa gubitkom useva,

zagađenjem vodenih resursa,

i vidim da će zadeset godina
možda morati da odu,

da budu preseljene.

KA: Mislim da ste pretrpeli i prvi ciklon,

a to je sve povezano.
Šta se desilo?

AT: Mi smo na ekvatoru,

i siguran sam da mnogi misle
da smo u stagnaciji,

da nismo izloženi ciklonima.

Mi ih stvaramo i onda ih šaljemo
na sever ili na jug.

(Smeh)

Ne bi trebalo da nam se vrate.

Ali, prvi put početkom ove godine,

ciklon Pam, koji je uništio Vanuatu,

njegovi obodi su dotakli

dva naša najjužnija ostrva,

tako da je ceo Tuvalu bio pod vodom
kad je udario ciklon Pam.

Na dva najjužnija ostrva

talasi su dopreli do polovine ostrva,
a i više,

to se ranije nikad nije dogodilo.

To je novo iskustvo.

Upravo sam se vratio
iz svoje izborne jedinice,

i video sam ovo divno drveće,
koje se decenijama nalazi ovde,

potpuno uništeno.

Evo, to se događa,

ali kada govorimo
o porastu nivoa mora,

mislimo da se to dešava postepeno.

Dolazi sa vetrovima, natapa se,

dolazi do uvećanja,

ali ono čemu smo svedoci,
to je promena modela vremena,

a to je gorući izazov

sa kojim ćemo se suočiti
pre nego sa povećanjem nivoa mora.

KA: Znači, država već vidi posledice.

U budućnosti,

koje su vaše opcije kao države,
kao naroda?

AT: Ja ponavljam ovu priču svake godine.

Putujem svetom,

trudim se da ljudi shvate.

Mislim da imamo plan.

Jednom prilikom sam govorio u Ženevi,

jedan gospodin

me je intervjuisao o ovome,

a ja sam rekao da mi
tražimo plutajuća ostrva,

njemu je to bilo smešno,
ali je neko rekao:

"Ovo nije smešno. Ljudi traže rešenja."

Tražim plutajuća ostrva.

Japanci su zainteresovanI
za izgradnju.

Kao država opredelili smo se.

Bez obzira šta se dešava,
pokušaćemo koliko god možemo

da ostanemo i nastavimo opstanak
kao narod.

Kako ćemo izdržati,

to će biti nešto veoma značajno,

veoma, veoma suštinsko.

Živećemo na plutajućim ostrvima

ili ćemo nadgraditi ostrva da bismo bili
iznad vode

kad more nadolazi i kad budu
žestoke oluje.

Bez obzira, biće jako, jako teško

nabaviti sredstva za ono što nam treba.

KA: Onda, jedini izlaz
je prisilna migracija.

AT: Razmatramo i to,

jer u slučaju da ne stigne ništa

iz međunarodne zajednice,

pripremamo se,

ne smemo biti zatečeni
poput onoga što se dešava u Evropi.

Ne želimo da masovno migriramo
u nekom momentu.

Želimo da pružimo šansu ljudima danas,

oni koji žele to da učine,
neka migriraju.

Ne želimo da se nešto desi
i da budu prisiljeni da se sele,

a da za to nisu spremni.

Naša kultura je veoma različita,
naše društvo je veoma različito,

i kad se preselimo u drugačije okruženje,

u drugačiju kulturu,

potrebno je mnogo prilagođavanja.

KA: Postoji prisilno preseljenje
u vašoj državi,

i ove nedelje ste,

juče ili prekjuče,

posetili te ljude.

Šta se desilo? Šta kažu?

AT: Da, žao mi je, mislim da me je
neko pitao

zašto smo umakli sa tog mesta.

Imali smo dobar razlog, jer imamo
zajednicu ljudi sa Kiribata,

koji žive u tom delu Solomonskih ostrva,

a ovo su bili ljudi
dislocirani sa ostrva Feniks

60-tih godina.

Desila se ozbiljna suša, ljudi nisu mogli
živeti više na ostrvu,

bili su preseljeni na Solomonska ostrva.

Bio je veoma zanimljiv susret
sa tim ljudima juče.

Nisu znali ko sam. Nisu čuli za mene.

Neki su me kasnije prepoznali,

mislim da su bili veoma srećni.

Kasnije su hteli da mi prirede
i formalnu dobrodošlicu.

Ono što sam juče video
bilo je veoma zanimljivo,

jer ovde vidim naše ljude.

Govorim našim jezikom, i naravno
oni tako uzvraćaju,

ali drugačijim akcentom, oni još malo
i neće govoriti ispravno Kiribati.

Video sam ih, bila je ova žena
sa crvenim zubima.

Žvakala je betel,

a mi to na Kiribatima ne činimo.

Ne žvaćemo betel.

Neki se žene i udaju za meštane ovde,

evo, to se dešava.

Kada odete u drugu zajednicu,
obavezno se dešavaju promene.

Obavezno se desi određeni
gubitak identiteta,

time ćemo se suočiti u budućnosti,

ako i kada budemo migrirali.

KA: Mora da je bio izuzetno emotivan dan,

zbog ovih pitanja o identitetu,

zbog radosti što vas vide, i zbog
naglašenog osećanja gubitka.

Vrlo je inspirativno čuti
da ćete se boriti do kraja

da sačuvate narod na svom ognjištu.

AT: To je naša želja.

Niko nikad ne želi napustiti svoj dom,

i to je veoma teška odluka za mene.

Kao lider, ne planirate da napustite
vaše ostrvo, vaš dom,

i mnogo puta su me pitali:

"Pa, kako se osećate?"

Uopšte mi nije bilo prijatno.

To je stvar osećanja,
pokušavam da živim s time,

i znam da me u nekim prilikama osuđuju
da ne pokušavam da rešim problem,

ali ja ne mogu da rešim problem.

To se mora uraditi na kolektivnom nivou.

Klimatska promena je globalna pojava,
često sam tvrdio,

nažalost, kada smo dolazili u UN,

susretao sam se
sa Forumom Pacifičkih država,

čiji su članovi kako Australija,
tako i Novi Zeland,

imali smo raspravu.

Bilo je o tome nešto malo u vestima,

jer su tvrdili
da je smanjenje emisija emoguće,

da je to nešto što ne bi mogli da urade,

jer bi to uticalo na industriju.

Na to sam rekao:

U redu,

razumem šta kažete,

ali pokušajte i vi da shvatite
šta ja govorim,

jer ako ne smanjite emisije,

naš opstanak je na granici.

Na vama je da procenite
ova moralna pitanja.

Ovde je industrija naspram
preživljavanja ljudi.

KA: Pitao sam juče
zašto ste ljutiti,

a vi ste odgovorili da niste,
pa ste zastali.

Mislim da ste zbog ovog ljuti.

AT: Pozvao bih se na svoju raniju izjavu
u Ujedinjenim nacijama.

Bio sam veoma ljut, frustriran i utučen.

Osećala se uzaludnost borbe koju vodimo,

bez nade da ćemo pobediti.

Morao sam da promenim svoj pristup.

Morao sam postati umereniji

jer sam mislio da će ljudi slušati one,
koji su racionalni,

ali sam ostao skroz racionalan,
šta god to znači.

(Smeh)

KA: Suštinski deo identiteta vašeg naroda
je ribolov.

Skoro svi su vezani za ribolov
na neki način.

AT: Da, jedemo ribu svakodnevno,

nema sumnje da je naša stopa
potrošnje ribe

možda najviša na svetu.

Nemamo veliki stočni fond,

mi zavisimo od ribe.

KA: Prema tome, vi zavisite od ribe,
kako na lokalnom nivou,

tako i po prihodima koje država ostvaruje

od ulova tuna,

a ipak, pre nekoliko godina ste preduzeli
jedan veoma radikalan korak.

Recite nam nešto o tome.

Mislim da se nešto desilo baš ovde,
na ostrvu Feniks.

AT: Hajde da vam otkrijem
šta riba znači za nas.

Imamo najveći prostor
za izlov tune na svetu.

U Tihom okeanu posedujemo
oko šezdeset posto

preostalog lovišta,

i ono ostaje relativno bezbedno
za neke vrste, ali ne za sve.

Kiribati su jedan od tri
najveća vlasnika ovih resursa,

resursa tuna.

Sada dobijamo

oko osamdeset do devedeset posto prihoda

od naknada za pristup i licencu.

KA: Govorite o državnom dohotku?

AT: O državnom dohotku,

koji je pokretač svega što imamo
i radimo u vladi,

bolnicama, školama.

Ipak smo odlučili da to okončamo
i bila je to veoma teška odluka.

Uveravam vas da to nije bilo lako
ni politički, ni na lokalu,

ali sam bio ubeđen da to moramo učiniti,

da bismo bili sigurni
da je ribarstvo održivo.

Bilo je naznaka da su neke vrste tuna

ozbiljno ugrožene,
naročito velikooka.

Previše se izlovljava
i tuna sa žutim perajima.

Riba skakavica je bezbedna.

Ovo su bili razlozi da učinimo nešto.

Drugi razlog je bio to,

što sam zamolio međunarodnu zajednicu,

da se žrtvujemo i obavezujemo,

da bismo se bavili klimatskom promenom,
da bismo se borili pritiv nje.

Da bih zamolio međunarodnu zajednicu
za požrtvovanje,

mislio sam da prvo mi sami moramo
da se žrtvujemo.

To smo i uradili.

Prestanak komercijalnog lova

na zaštićenom području Ostrva Feniks

značiće gubitak dohotka.

Još uvek procenjujemo gubitak,

jer smo istrajali od početka godine,

videćemo krajem godine

šta to znači u smislu gubitka dohotka.

KA: Mnogo toga je ovde u igri.

U jednu ruku, to može pokrenuti
zdravije ribarstvo.

Koliko možete podići cene

koje naplaćujete za ostala područja?

AT: Pregovori su bili vrlo teški,

ali smo uspeli podići cenu dnevne dozvole.

Za brod koji dolazi u jednodnevni ribolov

podigli smo cenu - bila je
od 6 do 8 hiljada dolara -

sada je od 10 do 12 hiljada dolara
po danu.

Porast je značajan.

Važno je napomenuti

da su u prošlosti ribarski brodovi

mogli da izlove 10 tona dnevno,

a sada možda i 100 tona,
toliko su postali efikasni.

Morali smo na isti način odgovoriti.

Morali smo biti veoma obazrivi,
jer je tehnologija mnogo napredovala.

Jedno vreme se brazilska flota
preselila sa Atlantika na Tihi okean.

Nisu mogli.

Samoinicijativno su počeli
da eksperimentišu mogu li.

Sada su našli načina,
zato su tako efikasni.

KA: Možete li nam dočarati kakvi su
ti pregovori?

Jer ste vi ustali protiv kompanija

koje imaju stotine miliona
dolara u igri.

Kako održavate sadašnje stanje?

Imate li savet

drugim liderima, koji se bave
istim kompanijama,

kako da izvuku najviše za državu,

za ribolov?

Koji biste savet dali?

AT: Previše se fokusiramo
na davanje dozvola

da bismo ostvarili dobit,

jer je dobit od naknade za licencu

iznosi oko deset posto izlova,

na doku, ne u maloprodajnim objektima.

Mi dobijamo samo oko deset posto.

Godinama pokušavamo

da povećamo udeo u industriji,

u prehrani, u preradi,

i, nadamo se, u marketingu.

Nije lako probiti se,

ali idemo u tom pravcu,

odgovor je u napredovanju,

da bismo povećali dohodak,
moramo se više uključiti.

Počeli smo već sa time,

moramo preurediti industriju.

Moramo objasniti ljudima
da se svet promenio.

Sada želimo sami
da proizvodimo ribu.

KA: U međuvremenu, lokalni ribari

još uvek mogu loviti ribu,

kako se njima čini posao?

Da li postaje teži?
Da li su vode osiromašene?

Ili je sve to održivo?

AT: Zanatlijsko ribarstvo

ne učestvuje u komercijalnom ribarstvu,

ono snabdeva samo domaće tržište.

Izlov tune je za strano tržište,

uglavnom za SAD, Evropu i Japan.

I sam sam ribar,

nekada sam lovio tune sa žutim perajima.

Sada je retkost uloviti tu vrstu,

jer su vađene na stotine tona

kružnim mrežama.

KA: Evo par lepih devojaka iz vaše zemlje.

Razmišljajući o njihovoj budućnosti,

šta im poručujete,

a šta biste poručili svetu?

AT: Govorim svetu da zaista moramo
učiniti nešto

zbog dešavanja sa klimom,

jer od toga zavisi budućnost naše dece.

Ja imam najmanje dvanaestoro unučadi.

Mislim da imam 12,
ali to moja supruga bolje zna.

(Smeh)

Mislim da imam osmoro dece.

Moram misliti i na njih.

Svakog dana vidim svoju unučad,
otprilike su godišta ovih devojčica,

i zaista se pitam,

ponekad se i naljutim.

Šta će od njih postati?

Zbog njih bi trebalo

svako da zna

da se ne radi o nacionalnom interesu,

jer klimatsku promenu, nažalost,

mnoge zemlje smatraju
nacionalnim problemom. A nije.

Ovaj argument razmatramo od skoro
sa našim partnerima

iz Australije, sa Novog Zelanda,

jer oni ponavljaju:
"Mi više ne možemo smanjiti emisije."

Jedan Australijski lider je rekao

da su oni uradili svoj deo
i time su završili.

A šta je sa ostalima?
Zašto oni ne nastave?

Kada biste zadržali ostatak emisija

unutar vaših granica,

ne bismo postavljali pitanje.

Onda napredujte koliko hoćete.

Nažalost, emisije šaljete prema nama,

one utiču na budućnost naše dece.

Mislim da je to suština
klimatske promene danas.

Krajem godine srešćemo se u Parizu,

ali i do tada možemo razmišljati
o ovoj globalnoj pojavi,

jer ih mi stvaramo kao pojedinci,
kao narodi,

ali ona utiče na svakog,

pa ipak odbijamo da uradimo nešto
po tom pitanju,

i smatramo da je to nacionalni problem,

ali nije, nego je globalni,

i time se moramo baviti zajednički.

KA: Ljudi veoma loše reaguju
na grafikone i brojke,

zatvaramo oči pred time.

Naše reagovanje na ljude je ponekad
za nijansu bolje.

Izgleda da ste za vaš narod,

uprkos silnim problemima
sa kojima se suočavate,

lampica upozorenja svetu,

najsjajnija, najmoćnija.

Želim da vam se zahvalim
u ime svih nas,

za vaše izuzetno liderstvo
i za to, što ste ovde.

Gospodine Predsedniče, hvala vam.

AT: Hvala.

(Aplauz)