Kako da podignete uspešnu decu - bez preterivanja u vaspitanju

Opterećujući decu visokim očekivanjima i upravljajući svakim aspektom njihovog života, roditelji zapravo ne pomažu. Barem to tako vidi Džuli Litkot-Hejms. Bivša dekanka brucošima na univerzitetu Stanford, strastveno i sarkastično argumentuje zašto bi roditelji trebalo da prestanu da definišu uspeh svoje dece na osnovu ocena i rezultata na testovima. Umesto toga, kaže, trebalo bi da se usredsrede na obezbeđivanje jedne od najstarijih ideja: bezuslovne ljubavi.

Znate, nije mi bila namera
da budem ekspert za roditeljstvo.

Zapravo, nisam naročito zainteresovana
za roditeljstvo samo po sebi.

Prosto, ovih dana imamo
određeni stil roditeljstva

koji na neki način kvari decu,

potkopava im šanse
da se razviju u sebe same.

Imamo određeni stil
roditeljstva ovih dana

koji smeta.

Valjda hoću da kažem,

provodimo mnogo vremena veoma zabrinuti

za roditelje koji nisu dovoljno uključeni
u živote svoje dece

i njihovo obrazovanje i podizanje,

i s pravom je tako.

Ali na drugom kraju spektra

se takođe mnogo štete nanosi,

gde roditelji osećaju
da dete ne može da bude uspešno

ukoliko ga roditelj ne štiti
i brani na svakom koraku

i ne lebdi iznad svega što se dešava
i upravlja svime svakog trena,

i usmerava svoju decu ka malom
podskupu fakulteta i karijera.

Kada ovako podižemo decu,

i reći ću "mi",

jer, sam bog zna, da sam
podižući dvoje tinejdžera

i sama imala slične tendencije,

naša deca završe vodeći detinjstvo
nalik štrikliranim listama.

A evo kako štriklirano detinjstvo izgleda.

Čuvamo ih bezbednim i zdravim

i hranimo i pojimo,

a potom želimo da se postaramo
da pohađaju dobre škole,

da su u dobrim odeljenjima
u dobrim školama,

i da dobiju dobre ocene
u dobrim odeljenjima u dobrim školama.

Ali ne samo ocene, prosek,

i ne samo ocene i prosek,
već i priznanja i nagrade

i da se bave sportom,
aktivnostima, predvodništvom.

Govorimo našoj deci,
nemojte samo da se učlanite,

osnujte klub jer fakulteti
žele to da vide.

I štriklirajte polje društvenog rada.

Mislim, pokažite fakultetima
da marite za druge.

(Smeh)

I sve ovo se radi zarad
priželjkivane savršene diplome.

Očekujemo od dece
da imaju vrhunski učinak,

koji nikad nismo tražili od nas samih,

i kako se toliko zahteva od njih,

smatramo,

svakako da mi roditelji moramo
da se prepiremo sa svakim nastavnikom

i direktorom i trenerom i sudijom

i da se ponašamo kao dečji asistent

i lični sekundant

i sekretarica.

I onda s našom decom,
našom dragocenom decom,

provodimo toliko vremena u poguravanju,

dodvoravanju, aludiranju, pomaganju,
cenkanju, zakeranju - shodno tome

kako bismo se postarali da ne završe loše,

da ne zatvaraju vrata,

ne uništavaju svoju budućnost,

nekakav priželjkivani prijem

na šačicu fakulteta

koji odbijaju skoro sve kandidate.

A evo kako izgleda biti dete
u ovom štrikliranom detinjstvu.

Pre svega, nema vremena za slobodnu igru.

Nema tome mesta tokom popodneva

jer sve mora da obogaćuje decu,
tako smatramo.

Kao da je svaki domaći zadatak,
svaki kviz, svaka aktivnost

sudbonosni tren
za budućnost koju smo im osmislili,

i oslobađamo ih
pomaganja u kućnim aktivnostima,

čak ih oslobađamo i od sna

dokle god štrikliraju
zaduženja na svojim listama.

A u štrikliranom detinjstvu,
govorimo da samo želimo da budu srećna,

ali kad se vrate kući iz škole,

prečesto prvo što pitamo

je o domaćim zadacima i ocenama.

I ona vide na našim licima

da naše odobravanje, naša ljubav,

da sama njihova vrednost

potiče od petica.

I onda šetamo uz njih

i pružamo im glasnu podršku poput
dresera na Vestminsterskoj izložbi pasa -

(Smeh)

nagovaramo ih da skaču malo više
i da se vinu malo dalje,

dan za danom za danom.

A kad stignu do srednje škole,

ne kažu: "Pa, šta bi me zanimalo da učim

ili čime da se zanimam?"

Odlaze kod savetnika i kažu:

"Šta bi trebalo da uradim
da bih stigla na dobar fakultet?"

A onda kad krenu ocene u srednjoj školi

i počnu da dobijaju četvorke

ili, ne daj bože, neke trojke,

u panici šalju prijateljima poruke,

pitajući: "Da li je iko upisao
dobar fakultet sa ovim ocenama?"

A naša deca,

bez obzira na to gde završila
nakon srednje škole,

bez daha su.

Krhka su.

Pomalo su istrošena.

Pomalo su ostarila pre vremena,

želeći da su odrasli iz njihovog života
rekli: "Dovoljno ste uradili,

ovaj trud koji ste uložili
tokom detinjstva je dovoljan."

I ona trenutno venu pod visokim stopama
anksioznosti i depresije,

a neka od njih se pitaju,

hoće li ovaj život ikad ispasti
vredan svega ovoga?

Pa, mi roditelji,

mi roditelji smo prilično uvereni
da je vredno svega toga.

Čini se da se ponašamo -

kao da bukvalno smatramo
da neće imati budućnost,

ako ne upadnu u neki od tih
fakulteta i karijera iz uskog kruga,

koje smo zacrtali za njih.

Ili smo možda, možda, prosto uplašeni

da neće imati budućnost
kojom možemo da se hvalimo

pred našim prijateljima
i sa nalepnicama na pozadini automobila.

Da.

(Aplauz)

No, ako razmotrite šta smo uradili,

ako imate hrabrosti
da to zaista razmotrite,

videćete da ne samo da naša deca
misle da vrede onoliko

kolike su im ocene i prosek,

već da kad se uselimo direktno
u njihove dragocene umove u razvoju,

sve vreme, poput sopstvene verzije
filma "Biti Džon Malkovič",

šaljemo našoj deci poruku:

"Slušaj, dete, smatram da ništa od ovoga
zaista ne bi ostvario bez mene."

Pa uz našu preteranu pomoć,

našu prezaštićenost
i preterano usmeravanje i paženje,

lišavamo našu decu
prilike da izgrade samoefikasnost,

a to je zaista temeljno načelo
ljudske psihe,

daleko važnije
od samopouzdanja koje dobiju

svaki put kad im aplaudiramo.

Samoefikasnost se gradi kad pojedinac
uvidi da njegova dela daju rezultate,

ne -

Samo napred.

(Aplauz)

A ne dela roditelja u njegovo ime,

već kad lična dela pojedinca
daju rezultate.

Prosto rečeno,

ako želimo da naša deca razviju
samoefikasnost, a moraju,

onda će morati daleko više
da razmišljaju, planiraju, odlučuju,

rade, nadaju se, izlaze na kraj,
pokušavaju i greše,

sanjaju i proživljavaju život

samostalno.

Sad, da li govorim

da je svako dete vredno i motivisano

i nije im potrebno mešanje roditelja
i njihovih interesa u život

i samo treba da se povučemo i pustimo ih?

Nipošto!

(Smeh)

Ne govorim to.

Govorim da kad tretiramo
ocene i prosek i priznanja i nagrade

kao svrhu detinjstva,

a sve zbog približavanja upisu
na neki priželjkivani fakultet

ili ulasku u maleni krug karijera,

to je suviše svedena definicija
uspeha za našu decu.

I, iako im možemo pomoći
da dobiju neke kratkoročne pobede

preteranim pomaganjem -

poput dobijanja boljih ocena,
ako im pomažemo s domaćim,

možda će imati dužu
biografiju detinjstva kad im pomažemo -

govorim da sve ovo na duže staze šteti

njihovoj svesti o sebi.

Govorim da bi trebalo
da manje budemo obuzeti

određenim krugom fakulteta

na koje mogu da se prijave
ili ih možda upišu,

a daleko više zainteresovani time
da steknu navike, mentalni sklop, veštine,

dobrostanje, da budu uspešni
kuda god da krenu.

Govorim

da zbog naše dece moramo da budemo
manje opsednuti ocenama i prosekom,

a daleko zainteresovaniji

za to da im detinjstvo
obezbedi temelj za njihov uspeh,

sagrađen od nečega kao što je ljubav

i kućni poslovi.

(Smeh)

(Aplauz)

Da li sam rekla kućni poslovi?
Da li sam to upravo rekla? Zaista jesam.

Uistinu, evo zašto.

Najduže longitudinalno istraživanje
ljudi ikad sprovedeno

se naziva Istraživanje Harvard Grant.

Otkrilo je da profesionalni
uspeh u životu,

nešto što želimo našoj deci,

da profesionalni uspeh u životu proističe
iz obavljanja kućnih poslova u detinjstvu

i što ranije počnete, to bolje,

da mentalni sklop -
zavrnuti-rukave-i-pripomoći,

mentalni sklop koji kaže:
postoji i neprijatan posao,

neko mora da ga obavi,
bolje da to budem ja;

mentalni sklop koji kaže:

priložiću svoj trud
zarad sveukupnog boljitka -

tako se napreduje na radnom mestu.

E sad, svi ovo znamo. Vi ovo znate.

(Aplauz)

Svi ovo znamo, pa ipak
u štrikliranom detinjstvu,

oslobađamo decu kućnih poslova,

i ona završe kao mladi ljudi
na radnom mestu

i dalje čekajući na listu za štrikliranje,

koja ne postoji;

a što je još značajnije,
nedostaje im potisak, instinkt

da zavrnu rukave i pripomognu

i da se osvrnu i zapitaju:
kako mogu da budem od pomoći kolegama?

Kako da unapred predvidim
šta bi mom šefu trebalo?

Drugo, veoma važno otkriće
iz Istraživanja Harvard Grant

kaže da sreća u životu

proističe iz ljubavi,

ne ljubavi prema poslu,

već ljubavi prema ljudima:

našem supružniku, našem partneru,
našim prijateljima, našoj porodici.

Stoga bi deca u detinjstvu
trebalo da nauče da vole,

a ne mogu da vole druge,
ako prevashodno ne vole sebe,

a neće voleti sebe,
ako im ne pružimo bezuslovnu ljubav.

(Aplauz)

Tačno tako.

I stoga,

umesto opsednutosti ocenama i prosekom,

kad se naš dragoceni potomak
vrati kući iz škole,

ili se mi vratimo kući s posla,

trebalo bi da isključimo tehnologiju,
odložimo telefone

i da ih pogledamo u oči

i dozvolimo im da vide
radost koja nam obasjava lica

jer vidimo svoju decu
prvi put nakon nekoliko sati.

A onda moramo da pitamo:

"Kako ste proveli dan?

Šta vam je danas bilo lepo?"

A kad vaša tinejdžerka odgovori:
"Užina", kao što moja radi,

a ja želim da čujem
o kontrolnom iz matematike,

a ne o užini,

i dalje se morate zainteresovati za užinu.

Morate da pitate: "Šta je tako krasno
bilo kod današnje užine?"

Moraju da znaju
da su nam važni kao ljudi,

a ne zbog proseka.

U redu, sad mislite,
kućni poslovi i ljubav,

sve to zvuči sjajno, ali manite me se.

Fakulteti žele da vide
vrhunski prosek i ocene

i priznanja i nagrade,
a ja vam kažem da nije baš tako.

Najuglednije škole
to traže od naše omladine,

ali evo dobrih vijesti.

Nasuprot tome u šta nas uveravaju
reketaši koji rangiraju fakultete -

(Aplauz)

ne morate da pohađate najugledniju školu

da biste bili srećni i uspešni u životu.

Srećni i uspešni ljudi
su pohađali državne škole,

pohađali su manje fakultete
za koje niko nije čuo,

pohađali su državne fakultete,

pohađali su te tamo fakultete
i napuštali ih.

(Aplauz)

Dokaz je u ovoj prostoriji,
u našim zajednicama,

da je ovo istina.

I ako bismo proširili vidike

i bili voljni da razmotrimo
još par fakulteta,

možda uklonili sopstveni ego iz jednačine,

mogli bismo da prihvatimo i prigrlimo
ovu istinu i da shvatimo,

teško da je smak sveta,

ako naša deca ne pohađaju
jedan od tih uglednijih fakulteta.

I što je još važnije,

ako detinjstvo ne prožive
prema tiranskoj listi za štrikliranje,

onda će kad upišu fakultet,

koji god to bio,

pa, stići će tamo samovoljno,

pokrenuti sopstvenom željom,

sposobni i spremni da uspeju tamo.

Moram nešto da vam priznam.

Pomenula sam da imam dvoje dece,
Sojera i Ejveri.

Tinejdžeri su.

I nekada davno,

mislim da sam tretirala
mog Sojera i moju Ejveri

poput malenog bonsai drveća -

(Smeh)

htela sam pažljivo
da ih podšišam i potkrešem

i oblikujem u nekakva
savršena ljudska bića,

koja će možda biti dovoljno savršena
da obezbede sebi upis

na jedan od najizbirljivijih fakulteta.

Ali sam shvatila,
radeći sa hiljadama tuđe dece -

(Smeh)

i podižući dvoje sopstvene dece,

da moja deca nisu bonsai drveće.

Ona su livadsko cveće

nepoznatog roda i vrste -

(Smeh)

a moj je posao da im obezbedim
plodno okruženje,

da ih ojačam kroz kućne poslove

i da ih volim kako bi oni znali
da vole druge i prihvate ljubav,

a fakultet, odsek, karijera,

to je na njima.

Moj posao nije da ih nateram da postanu
ono što ja želim da postanu,

već da im pružim podršku
da ostvare svoje najuzvišenije "ja".

Hvala vam.

(Aplauz)