Neverovatna priča o čoveku koji nam je dao modernu medicinu protiv bola

Veoma dugo, doktori su prosto ignorisali najosnovniji i najviše frustrirajući deo bolesti - sam bol. U ovom pesničkom, informativnom govoru, Laser Natif iznosi neverovatnu priču u rvaču i doktoru, Džonu Dž. Boniki, koji se bavio medicinom da bi bol shvatio ozbiljno i preoblikovao živote miliona.

Pre par godina,

moja majka je dobila reumatoidni artritis.

Zglobovi, kolena i prsti su joj otekli
i izazvali onesposobljavajuć hroničan bol.

Postala je invalid.

Prestala je da ide u našu džamiju.

Bilo je jutara kada joj je i pranje zuba
bilo previše bolno.

Želeo sam da pomognem.

Ali nisam znao kako.

Nisam doktor.

Jesam istoričar medicine.

Tako sam počeo da istražujem
istoriju hroničnog bola.

Ispostavlja se da UCLA ima
čitavu kolekciju istorije bola

u svojim arhivima.

Naišao sam na fantastičnu priču

o čoveku koji je spasio
milione ljudi od bola;

ljude kao što je moja majka.

Iako nisam čuo ništa o njemu,

nije bilo njegovih biografija
ili holivudskih filmova.

Zvao se Džon Dž. Bonika.

Ali u vreme početka naše priče,

bio je poznat kao Džoni "Bik" Voker.

Letnji dan 1941. godine.

Cirkus tek što je stigao
u maleni grad Brukfild u Njujorku.

Posmatrači su se gurali da vide
hodače na žici, klovnove -

ako su imali sreće, i čoveka đule.

Došli su da vide i snagatora,
Džonija "Bika" Vokera.

mišićavog siledžiju
koji bi vas oborio za dolar.

Baš tog dana čuo se glas

na cirkuskom razglasu.

Hitno im je trebao doktor
u šatoru sa životinjama.

Nešto se desilo krotitelju lavova.

Vrhunac njegove tačke pošao je po zlu

i glava mu je bila zaglavljena
u lavljim čeljustima.

Nestajao mu je vazduh;

masa je sa užasom gledala kako se borio,

a zatim onesvestio.

Kada je lav konačno popustio stisak,

krotitelj se srušio na zemlju, nepomičan.

Kada se nakon par minuta osvestio,

video je poznatu siluetu nagnutu nad njim.

Bio je to "Bik" Voker.

Snagator je spasio život krotitelju
pruživši mu veštačko disanje.

Snagator nikome nije rekao,

ali on je zapravo bio na trećoj godini
medicinskog fakulteta.

Radio je u cirkusu preko leta
da bi platio školarinu,

ali je to krio da bi zaštitio svoj ugled.

Trebalo je da bude zver, zlikovac;

a ne štreber i dobrica.

Ni njegove kolege na fakultetu
nisu znale tu tajnu.

Kako je rekao, "Ako si bio sportista,
bio si glupan."

Nije im rekao za cirkus,

ni za svoje profesionalno rvanje
večerima i vikendima.

Koristio je pseudonim "Bik" Voker,

a kasnije Maskirano Čudo.

To je čak ostala tajna i one godine

kada je postao svetski šampion

u poluteškoj kategoriji.

Godinama je Džon Dž. Bonika
živeo paralelnim životima.

Bio je rvač;

bio je doktor.

Bio je zlikovac;

bio je heroj.

Nanosio je bol,

i lečio ga.

Tada nije znao, ali u sledećih 50 godina

iz ovih sukobljenih identiteta

proizvešće potpuno novo
razmišljanje o bolu.

Promeniće modernu medicinu u toj meri,
da će ga decenijama kasnije

časopis Tajm proglasiti osnivačem
tehnika ublažavanja bola.

Sve se to desilo kasnije.

1942. Bonika je diplomirao medicinu
i oženio se Emom,

svojom dragom, koju je upoznao
na jednom meču godinama ranije.

I dalje se tajno rvao - morao je.

Nije primao platu dok je stažirao
u bolnici Sv. Vinsenta u Njujorku.

Pošto je bio šampion,
rvao se na prestižnim mestima,

kao što je Medison Skver Garden,

protiv ozbiljnih protivnika

kao što je Everet "Plavi Medved" Maršal,

ili trostruki svetski šampion,
Anđelo Savoldi.

Mečevi su ostavili traga na njemu;

dislocirao je kukove, lomio rebra.

Jedne noći mu je Strašni Turčin
palcem na nozi napravio ožiljak na licu

pa je izgledao kao Kapone.

Sutradan na poslu morao je da nosi masku
da bi sakrio ranu.

Dva puta se pojavio u operacionoj sali
sa okom toliko naduvenim

da nije mogao na njega da vidi.

Najgore od svega bile su
njegove unakažene uši poput karfiola.

Rekao je da su kao dve bejzbol loptice
koje mu vise sa glave.

Bol se samo nakupljao u njegovom životu.

Kasnije je posmatrao svoju ženu
kako se porađa u njegovoj bolnici.

Uzdisala je i gurala, očigledno u mukama.

Njen akušer pozvao je dežurnog stažistu

da joj da par kapi etra
da bi joj olakšao bol.

Ali stažista je bio mlad,
sa samo tri nedelje iskustva;

bio je nervozan, i kada joj je davao etar,

iritirao je Emino grlo.

Povraćala je i počela da se guši,
a lice joj je poplavelo.

Bonika, koji je sve gledao,
gurnuo je stažistu u stranu,

oslobodio joj disajni put

i spasio svoju ženu i nerođenu ćerku.

Tog trenutka odlučio je
da život posveti anesteziologiji.

Kasnije je radio na razvoju
epiduralne anestezije pri porođaju.

Da bi dospeo do akušerstva,

Bonika je morao da prođe osnovnu obuku.

Baš oko Dana D,

Bonika odlazi u Vojni medicinski centar
u Mediganu

u blizini Takome.

Sa 7.700 kreveta, bila je jedna
od najvećih vojnih bolnica u Americi.

Bonika je bio zadužen za ublažavanje bola.

Imao je samo 27 godina.

Lečeći toliko pacijenata,
Bonika je počeo primećivati

slučajeve koji su protivrečili
svemu što je znao.

Bol je trebalo da bude zdravo upozorenje,

signal koji telo stvara
kada nastane povreda.

Ali u nekim slučajevima,

kao nakon amputacije noge,

pacijent se ipak žalio na bol
u nepostojećoj nozi.

Ako je povreda izlečena,
zašto upozorenje i dalje postoji?

Postojali su i slučajevi u kojima
nije bilo nikakve povrede,

a ipak se pacijent žalio na bol.

Bonika se našao sa specijalistima
u svojoj bolnici -

hirurzima, neurolozima,
psihijatrima i drugima.

Zatražio je njihova mišljenja
o pacijentima.

To je predugo trajalo, pa je organizovao
sastanke za vreme ručka.

Stvorio je tim specijalista
koji su se borili protiv bola.

Niko se do tad nije skoncentrisao
na bol na ovaj način.

Nakon toga, počeo je da čita.

Pročitao je svaku knjigu o medicini
koju je mogao da nađe,

beležeći svaki put
kada bi se spomenula reč "bol".

Od 14.000 strana koje je pročitao,

reč "bol" nalazila se na 17 i po.

Sedamnaest i po.

Za najosnovniji, najčešći, najviše
frustrirajući osećaj svakog pacijenta.

Bonika je bio zaprepašćen - citiram,

"Do kakvog zaključka se odande može doći?

O najbitnijoj stvari
iz perspektive pacijenta

oni uopšte ne govore."

Tako je sledećih osam godina
Bonika govorio o tome.

Pisao je o tome; ispisao je
stranice koje nedostaju.

Napisao je knjigu
kasnije poznatu kao Biblija Bola.

U njoj je izlagao nove strategije,

nove postupke anestetiziranja nerava.

Predložio je instituciju, Kliniku Bola,

koja se zasnivala na onim sastancima
za vreme ručka.

Najbitnija stvar
u vezi sa njegovom knjigom

je to što je predstavljala
emotivno buđenje u medicini.

Molba doktorima da shvate bol ozbiljno

u životima svojih pacijenata.

Izmenio je sam smisao medicine.

Cilj nije bio da pacijentu bude bolje;

cilj je bio da se pacijent oseća bolje.

Decenijama je pričao o bolu,

Do '70-ih kada je konačno
dobio priznanje.

Stotine klinika za bol
pojavile su se u svetu.

Ali dok se to dešavalo,
desila se i jedna tragična stvar.

Godine rvanja
ostavile su posledice na Boniki.

Nije bio u ringu više od 20 godina,

ali tih 1.500 mečeva ostavilo je trag
na njegovom telu.

Još u 50-im godinama
dobio je ozbiljan osteoartritis.

Za sledećih 20 godina
imao je 22 operacije,

od čega četiri operacije kičme,

i mnogobrojne operacije kukova.

Jedva je dizao ruke i okretao vrat.

Bile su mu potrebne štake da bi hodao.

Prijatelji i bivši studenti
postali su mu doktori.

Jedan je izjavio da je on
verovatno primio više anestezija

nego iko na planeti.

Već radoholičar, radio je još više -

15 do 18 sati dnevno.

Lečenje mu je postalo više od posla,

njegov najefektivniji oblik olakšanja.

"Da nisam ovako zauzet,"
rekao je jednom reporteru,

"bio bih potpuni invalid."

Na poslovnom putu na Floridi ranih '80-ih,

Bonika se sa studentom odvezao
do parka Hajd u Tampi.

Prolazili su pored palmi
i zaustavili se kraj stare vile,

sa ogromnim topovima skrivenim u garaži.

Kuća je pripadala porodici Zakini,

koji su bili nešto poput
cirkuske aristokratije u Americi.

Godinama ranije, Bonika ih je gledao,

obučene u srebrna odela sa naočarima,

kako izvode tačku koju su smislili -
Čovek đule.

Sada su bili kao i on - u penziji.

Ta generacija, zajedno sa Bonikom,
sada je nestala

tako da se ne može znati
o čemu su tada pričali.

Ipak, volim da zamišljam.

Snagator i Ljudi đulad ponovo na okupu,

hvale se starim i novim ožiljcima.

Možda im je Bonika dao
savete u vezi zdravlja.

Možda im je rekao ono što je i kasnije
izjavio u usmenom predanju,

da su život u cirkusu i rvanje
duboko obeležili njegov život.

Bonika je gledao bolu u oči.

Osetio ga je. Živeo ga.

Zbog toga nije mogao
da ga ne primeti u drugima.

Iz te empatije, razvio je celo polje,

imao ogromnu ulogu u borbi
sa medicinom oko shvatanja bola

kao nezavisne pojave.

U tom istom usmenom predanju,

Bonika je tvrdio da je bol

najsloženije ljudsko iskustvo.

Da uključuje vašu prošlost, sadašnjost,

interakcije, porodicu.

Ovo se sigurno odnosilo na Boniku.

Ali se takođe odnosi i na moju majku.

Doktorima je lako da je vide

sa profesionalne strane,

kao ženu koja život provodi u čekaonicama.

Ponekad je čak i ja tako vidim.

Ali kada sam video Bonikin bol,

dokaz života proživljenog punim plućima,

počeo sam se prisećati svih stvari
koje nosi bol moje majke.

Pre nego što su otekli i ukočili se,

prsti moje majke su vredno kuckali

u kadrovskoj službi bolnice
u kojoj je radila.

Spremali su samose za celu našu džamiju.

Kad sam bio mali, šišali su mi kosu,

brisali nos,

vezivali pertle.

Hvala vam.

(Aplauz)