Verujte u svoju borbu | Zein Ašer (Zain Asher) | TEDxEuston

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju i snimljen je nezavisno od TED konferencija.

Zein Ašer se rodila i odrasla u Londonu. Diplomirala je na Oksfordskom Univerzitetu. Ašerova je državni i lični finansijski dopisnik za CNN, gde se pojavljuje na platformama koje pokrivaju najnovije vesti o novcu i ekonomiji. U ovom inspirativnom govoru objašnjava zašto veruje da ukoliko dajete više u životu, više ćete dobiti i zašto veruje u stvaranje onoga što želite, a ne u takmičenje sa drugima za ono što želite.

Zdravo svima.

Zovem se Zein Ašer
i ja sam voditeljka za CNN.

Jako se ponosim činjenicom
da imam posao iz snova.

Svako jutro se budim
uzbuđena što idem na posao.

Ali moj život nije uvek bio ovakav

i želim da pričam malo o svom poreklu

i, nadam se, motivišem
i inspirišem neke od vas.

Ja sam, dakle, voditeljka za CNN sada,

ali pre četiri, četiri i po godine,

radila sam kao recepcionarka.

Razlog što govorim o ovome
je zato što želim da vam dam do znanja

da uspeh nikada nije jedna prava linija.

Uvek će biti prepreka na putu.

Dug period svog života

sam verovala da je veliki rad ključ
do uspeha.

Pomislila sam:
"Znaš šta? Ako naporno radiš,

naravno da ćeš biti uspešan."

Ali sada sam shvatila
da je ta priča mnogo složenija.

Ima mnogo ljudi koji naporno rade,

a koji ne uspevaju uvek u svojoj karijeri.

Ima puno ljudi koji su jako talentovani,

koji poznaju prave ljude, koji imaju
dobro obrazovanje,

koji ne uspeju uvek.

Ako to nije naporan rad, šta to presuđuje

da li ćete biti uspešni?

Dok odgovaram na to

podeliću sa vama
nešto o svom životu i poreklu.

Rodila sam se i odrasla ovde u Londonu.

Moja porodica i ja smo
poreklom iz Nigerije.

Najgori i verovatno najteži dan
u mom životu

je bio 3. septembar 1988.

Imala sam oko 5 godina.

Moja mama i ja smo bile u kuhinji,
u našoj kući u Londonu.

Upravo smo se bile vratile
sa venčanja u Nigeriji.

Moj brat i moj otac su
još uvek bili u Nigeriji

nekoliko dana posle venčanja

na putovanju oca i sina.

Trebalo je da se vrate kući
3. septembra 1988.

Trebale smo da ih pokupimo sa aerodroma.

Čekale smo i čekale.

Pretpostavile smo
da su zakasnili na avion.

Nastavie smo da čekamo. Nismo ništa čule.

Onda, kasnije tog dana,

moja majka je primila
poziv od porodičnog prijatelja u Nigeriji,

i glas sa druge strane žice je rekao:

"Tvoj muž i sin su imali
automobilsku nesreću.

Jedan od njih je mrtav, ali ne znamo koji.

Automobilska nesreća se desila u Nigeriji

i u autu je bilo oko 5 ljudi.

Svi u autu su poginuli na mestu
osim jedne osobe na zadnjem sedištu

gde su sedeli moj otac i brat.

Ispostavilo se da je moj otac poginuo.

Moja majka je tada bila trudna.

Bila je slomljena jer su moji roditelji

jedno drugom bili najveća ljubav.

Odrasla sam sa jednim roditeljem.

Neko vreme, mama me je samu poslala
da živim u Nigeriji sa bakom.

Kada sam se vratila, zaključila je

da ako želiš da budeš uspešan u životu,
moraš da znaš da se povežeš sa ljudima

iz različitih sfera.

Namerno me je slala u razne škole.

Išla sam u školu u Nigeriji.

Išla sam u državnu školu u siromašnom delu
u južnom Londonu,

išla sam u privatnu školu, a onda sam
poslana u internat.

Ovo je sve bilo sa namerom,

jer je moja majka mislila da ako želiš
da uspeš u životu,

moraš da znaš da se povezeš sa svima.

Ja imam jako strogu nigerijsku majku,

ali kada sam imala 16 godina, odlučila je
da želi da idem na Oksford.

Sela je i razmislila: "Ok.
Kako da znam da će moje dete

da upadne na Oksford?
Kako da se pobrinem za to?"

Razmišlala je o tome nekoliko dana i onda
mi je došla sa predlogom.

Rekla je da će mi zabraniti da gledam TV

18 meseci.

(Smeh)

Samo sam smela
da gledam BBC i CNN International.

Ako sam htela da gledam nešto drugo,
morala sam da dobijem posebnu dozvolu.

Pored televizije, zabranila mi je telefon,
kablovsku, muziku.

Bukvalno nisam imala šta drugo da radim
sem da učim.

Majka mi je rekla:
"Ako želiš da živiš u mojoj kući,

jedini način na koji ćeš ikada moći ponovo
da gledaš TV

je ako se upišeš na Oksford."

(Smeh)

Sada se smejem, i smešno je,

ali njen plan je upalio.

Radila sam jako vredno, imala sve petice
i upisala sam se na Oksford.

Generalno, nisam imala lako detinjstvo.

Odgojio me je jedan roditelj.
Nisam imala mnogo novca.

Stalno sam menjala škole,

pa mi je bilo teško da steknem prijatelje.

Nisam imala lako detinjstvo, ali sam
volela svaki tren

jer me je spremilo za stvarni život.

Kao što sam spomenula, pogotovo nakon
odlaska na Oksford,

a išla sam i na postdiplomski u Njujorku,
u Kolumbiji,

čvrsto sam verovala do tada

da je težak rad ključ do uspeha.

Sada uviđam da ima tu još faktora.

Sa vama ću podeliti te faktore.

Ono u šta prvo verujem
je da treba da verujete u svoju borbu.

Ovo sam često čula: "Veruj u svoju borbu".

To znači da, koliko god su teški izazovi

kroz koje prolazite u životu,

imajte vere da će sve to doprineti
većem dobru.

Spomenula sam
da sam pre četiri, četiri i po godine

radila kao recepcionerka

u produkcijskoj firmi u Kaliforniji.

Ja sam radila na recepciji, i stvarno sam
htela da napredujem

u kompaniji.

Bez obzira koliko naporno radila, nisam
mogla da dobijem unapređenje.

Bez obzira koliko sam puta radila
prekovremeno ili vikendima

u nadi da će me moj šef primetiti
i unaprediti

to se nikada nije desilo.

Zapravo, za poziciju koju sam ja htela

počeli su da traže spoljašnje kadidate.

Sigurna sam da svako ko je kroz to prošao
zna kako je to.

Obzirom da sam bila recepcionerka,
moj posao je bio da služim vodu

ljudima koji su dolazili na intervju
za posao koji sam ja htela.

(Smeh)
Znam. Nije lako.

Nisam se osećala najbolje zbog toga.

Malo sam se preispitala i pitala sebe:

"Šta stvarno želiš u životu?

Ovo očigledno nije za tebe.
Šta želiš da radiš?"

Uvek sam gajila strast
prema reporterskom novinarstvu.

Nazvala sam televizijsku kuću u Njujorku,

lokalnu TV stanicu,

i pitala ih: "Šta treba
da uradim da dobijem posao kod vas?"

Nažalost, nisam imala nikakvog iskustva.

Trebao im je neko sa 2 ili 3 godine
reporterskog iskustva,

a jedino moje iskustvo

je bilo javljanje na telefon
i slanje faksova.

To je bilo sve što sam znala.

Uporno su me odbijali.

Pored svega, imala sam britanski naglasak,

a ako želite da upadnete
u lokalnu informativnu stanicu u Americi,

jako je teško ako imate strani naglasak.

Mnogo je lakše u državnim stanicama,

ali u lokalnim je daleko teže.

Odbili su me,

a ja sam odlučila da ne prihvatim
negativan odgovor.

Nazvala sam posao i rekla da sam bolesna

i platila sam svojim cimerkama
nekoliko stotina dolara

kako bi me snimale po Los Anđelesu

dok ja glumim da sam reporter.
Izučila sam reportere uzduž i popreko.

Detaljno sam izučila sve što su radili

i sastavila razne snimke koji

su bili audio komentari koje sam naučila

tokom izučavanja raznih reportera.

Poslala sam im to u informativnu stanicu
u nadi da će mi dati šansu.

Nažalost, mnoge ove stanice

prime na hiljade snimaka

pa im je bilo potrebno nekoliko meseci
da me kontaktiraju.

U toku tog vremena, udarila je recesija
i izgubila sam svoj posao.

Bila sam bez novca i bez posla.

Ipak sam rešila da se preselim u Njujork

u nadi da će mi jedna stanica odgovoriti.

Na kraju, nakon mnogo mejlova
i konstantne gnjavaže,

konačno su mi odgovorili.

Pozvali su me na intervju

i bili su zadivljeni time da sam
bez iskustva

uspela da sama sastavim snimke
i pokažem šta znam

i odmah su me angažovali.

(Aplauz)
Hvala vam.

Zato ja kažem: "Verujte u svoju borbu".

Druga stvar u koju verujem
- a ovo je malo čudno -

je da ne verujem u konkurenciju.

Korporativni svet će vam reći da,
ako želite da uspete u životu,

morate da budete kompetitivni, morate
da imate žeđ za uspehom

i takmičenjem sa drugima.

Ja ne verujem u takmičenje
za ono što želim.

Ja verujem u stvaranje onog što želim.

Abraham Linkoln je jednom rekao da je
najbolji način da predvidimo budućnost

ako je mi stvorimo.

Ako želim da budem uspešna,

ne moram da verujem da moram
da oduzmem nekome nešto.

Naravno, postoje neke prednosti

u traženju inspiracije u vašim vršnjacima.

Ali ja mislim da takmičarski duh,

nadmetanje

i uporno poređenje sa drugima

mogu izvući iz vas strah i nesigurnost

koji vas kasnije sputavaju.

Kada sam bila na intervjuu
za mesto na CNN-u,

poziciju voditelja,

sedela sam pored devojke
koja se borila za isti posao.

Nisam joj želela loše. Umesto toga,

sedela sam sa njom satima i pomagala joj

i pokazala joj šta može da unapredi

tako da je imala jednako dobre šanse
da dobije posao kao i ja.

Ja sam prva imala skrining. Izašla sam

i rekla joj sve što su me pitali
i kako treba da se pripremi.

Ne verujem u konkurenciju.
Verujem u stvaranje onoga što želim.

Ne verujem u takmičenje
za ono što je već stvoreno.

Treća stvar je da verujem u davanje

jer mi je u životu postalo kristalno jasno

da, sve što više daš, više ćeš i dobiti.

Naučila sam ovu lekciju
od žene po imenu Ket Kol,

koju sam intervjuisala za priču za CNN.

Ona je korporatvni izvršni direktor,

i počela je karijeru kao konobarica
u "Hutersu".

Ne znam -
(Smeh)

Vama je smešno, ali nisam sigurna
da li ljudi znaju šta je "Huters".

Ne znam da li u Engleskoj ima "Huters",

ali to je lanac restorana u Americi

gde su konobarice oskudno obučene.

Tako je ona počela.

Interesovao me je taj prelaz iz

takvog okruženja u izvršnog direktora,
posebno jer je odrasla

u siromaštvu i njena mama

je štedela 10 dolara nedeljno
za hranu.

Interesovalo me je kako je to sve
finansijski bilo za nju.

Rekla mi je da ne zna kakav je osećaj
imati novac

iako je dobro plaćena,

jer i do danas, ona daje većinu svog novca

jer joj je bilo jasno, da što više daješ
u životu, više ćeš dobiti.

Ovo je ostavilo dubok utisak na mene,

jer sam intervjuisala mnogo direktora
za CNN,

intervjuisala sam mnogo
osnivača tehničkih firmi,

od kojih su neki zarađivali milione,
ako ne i stotine miliona dolara.

Uglavnom kažu:

"Ako želite uspeh, morate da sklapate
kontakte, imate brend

i proučavate svoju konkurenciju."

Ona je imala i praktične savete,

ali odjednom, pouka njene priče

bila je da sve što više daješ, više ćeš
dobiti zauzvrat.

Ja sam to isprobala i testirala

i ne kažem da verujem da ćete
samo davanjem i dobiti,

ali bila je u pravu: sve što više dajete,
više ćete dobiti.

Poslednja stvar koju ću reći

je donekle povezana sa vrednim radom.

Kada sam čula ovu frazu pomislila sam
da je to pravi kliše.

Čula sam to više puta tokom odrastanja,

a to je da uspeh dolazi kada se prilika
spoji sa pripremom.

Čula sam to više puta
i pomislila da je kliše

i nikada nisam obratila pažnju na to.

Tek sada uviđam koliko je to tačno.
Daću vam primer.

Kada sam radila u lokalnoj stanici
u Njujorku,

stvarno sam htela da radom dođem
do međunarodnih vesti.

Oduvek sam htela da radim za CNN,
još od tinejdžeskih dana.

Shvatila sam, nakon proučavanja raznih
reportera, kako je njima to uspelo.

Shvatila sam da je presudn
da imam neku specijalnost,

neku stručnost,

nešto u čemu sam bolja od ostalih.

To je moglo biti bilo šta od
sportskog novinarstva

do političkog ili poslovnog novinarstva.

Ja sam gajila
veliku strast prema poslovnim vestima.

Dok sam radila za lokalne vesti,

odlučila sam da proučavam i naučim sve
o poslovnom izveštavanju

ne zato što je postojala prilika za mene

ili zato što sam se spremala za intervju,

nego zato što sam verovala
da će prilika doći jednog dana

i ja sam morala da budem spremna.

Svaki vikend sam išla u biblioteku:

jedan vikend sam proučavala deonice;

sledeći, vrednosne papire; naredni,
izvedene finansijske instrumente,

naredni vikend sam učila
o spajanju i akvizicijama.

Zapravo, bibliotekarke
sa ugla 33. ulice i Medisona u Njujorku

su me dobro zapamtile, jer bih često

zadnja napustila zgradu.

Pošto sam to radila nekoliko godina,

pukom slučajnošću sam upoznala
direktora CNN-a

i pitala ga na kom je odelu radio.

Rekao je da je vodio jedinicu poslovnih
vesti i da je tražio reportera.

Dao mi je 2 nedelje

da dođem i odradim skrining, a posle toga
i testiranje iz poslovnih vesti.

Osećao se krivim

što mi je dao samo 2 nedelje
da se spremim,

ali ja sam znala
da sam se godinama spremala.

Ovo je lekcija koju sam takođe naučila
i od svog brata.

Neki od vas su mi već prilazili zbog toga,

ali moj stariji brat je glumac,

i imao je glavnu ulogu u filmu koji je
izašao u ovo vreme prošle godine

koji se zove "12 godina ropstva".

Nominovan je za Oskara za najboljeg glumca

i ovu lekciju sam naučila od njega.

On je kralj priprema.

Sa 13 godina bi se zaključao u sobu

i pisao stihove Šekspira po zidovima,

i proučavao bi i pamtio razne drame,

kao što su "Ravnom merom",
"Bogojavljenska noć" i "Ričard III"

ne zato što je imao audiciju

nego ako u slučaju da dobije priliku
za audiciju u narednih nekoliko godina,

hteo je da bude spreman.

Nije bilo bitno koliko je puta morao
da to uradi;

radio je to opet, i opet, i opet,
dok nije uradio kako treba.

Većina ljudi čeka dok ne dobije poziv
za intervju za posao

pre nego što počnu da se pripremaju

ili čekaju dok ne dobiju poziv za audiciju

pre nego što počnu da se uvežbavaju.

Moj brat me je naučio da se spremim mnogo
pre nego što dobijem poziv.

Da sumiram, stvarno smatram
da treba da verujete u svoju borbu

i znate da će sva patnja
kroz koju prolazite

na kraju, nekako, ići vama u prilog.

Takođe mislim da ne treba
da se obazirete na konkurenciju.

Verujem u davanje, i verujem da treba
da verujete i znate

da će vaša prilika doći jednog dana.

Samo trebate da budete spremni.

Hvala.

(Aplauz)