Kako napraviti bebu (u laboratoriji) - Nasim Asefi i Brajan A. Levin (Nassim Assefi and Brian A. Levine)

Pogledajte celu lekciju na: http://ed.ted.com/lessons/how-to-make-a-baby-in-a-lab-nassim-assefi-and-brian-a-levine

Neplodnost pogađa jedan od osam parova širom sveta. Ali u poslednjih 40 godina, više od 5 miliona beba rođeno je upotrebom in vitro oplodnje (IVF). Kako ovo funkcioniše? Nasim Asefi i Brajan A. Levin daju detalje o procesu iza pravljenja bebe u laboratoriji.

Lekcija: Nasim Asefi i Brajan A. Levin; animacija: Kozmonot Animation Studio.

Luiz Braun je 1978. postala

prva beba na svetu rođena nakon
in vitro oplodnje iliti IVF.

Njeno rođenje je napravilo revoluciju
u polju reproduktivne medicine.

Uzimajući u obzir da jedan u osam
heteroseksualnih parova

ima poteškoće sa začećem

i da homoseksualnim parovima
i samohranim roditeljima

često treba klinička pomoć
da bi napravili bebu,

potražnja za IVF-om raste.
IVF je toliko uobičajen

da je više od 5 miliona beba
začeto na ovaj način.

IVF radi po principu imitiranja sjajnog
dizajna seksualne reprodukcije.

Da bismo razumeli IVF,

prvo moramo da pogledamo
prirodan proces pravljenja beba.

Verovali ili ne,
sve počinje u mozgu.

Oko 15 dana
pre nego oplodnja može da počne,

prednji stimulirajući folikul
hormona hipofize, FSH,

proizvodi nekolicinu folikula jajnika,

koji zatim otpuštaju estrogen.

Svaki folikul sadrži jedno jaje,

i prosečno,
samo jedan folikul dostigne punu starost.

Dok raste i nastavlja da otpušta estrogen,

ovaj hormon ne pomaže samo u koordinaciji
rasta i pripremljenosti materice,

već i u komunikaciji sa mozgom o tome
koliko dobro se folikul razvija.

Kada je nivo estrogena dovoljno visok,

prednja hipofiza otpušta
talas lutenizirajućeg hormona, LH,

koji pokreće ovulaciju

i uzrokuje pucanje folikula
i otpuštanje jaja.

Nakon što jaje napusti jajnik,

odlazi u jajovod kroz fimbrije
u obliku prsta.

Ako jaje nije oplođeno spermom
u naredna 24 časa,

neoplođeno jaje umire

i ceo sistem se resetuje,

spremajući se da stvori novo jaje
i postavu materice narednog meseca.

Jaje je najveća ćelija u telu

i zaštićeno je debelom
vanćelijskom opnom od šećera

i proteina zvanog zona pellucida.

Zona onemogućava ulazak i spajanje
više od jedne sperme,

najmanje ćelije u telu.

Muškarcu je potrebno dva do tri meseca
da stvori spermu,

i proces se konstantno obnavlja.

Svaka ejakulacija tokom sekualnog odnosa
otpušta više od 100 miliona spermatozoida.

Ali samo stotinak će na kraju
prići dovoljno blizu jajetu,

a samo jedno će uspešno penetrirati
štit od zone pellucida.

Nakon uspešne oplodnje,

zigot se odmah razvija u embrion,

i treba mu tri dana da dođe do materice.

Tu mu je potrebno
još manje ili više tri dana

da čvrsto uđe u endometrijum,
unutrašnju postavu materice.

Jednom kada je unutra, ćelije koje
kasnije postaju placenta

luče hormon koji daje signal
oplođenom folikulu

da se u materici odvija trudnoća.

Ovo omogućava zaštitu tog folikula,
sada zvanog corpus luteum,

od degeneracije kao što bi se normalno
desilo za vreme menstrualnog ciklusa.

Corpus luteum je zadužen za
prozvodnju progesterona

neophodnog za održavanje trudnoće
do šeste ili sedme nedelje gestacije,

kada se formira placenta
i preuzima posao,

dok beba nije rođena,
posle otprilike 40 nedelja.

Dakle, kako napraviti bebu u laboratoriji?

Sa pacijenta koji podlegnu IVF-u,

otkucaji srca bebe se beleže na nivou
koji su viši od uobičajenih

da bi se prouzrokovala kontrolisana
prekomerna stimulacija jajnika

da bi oni na kraju stvorili više jaja.

Jaja se zatim vraćaju pre ovulacije,

dok je žena pod anestezijom,

kroz iglu, praćeno ultrazvukom.

Najveći deo sperme
proizveden je masturbacijom.

U laboratoriji, identifikovana jaja se
oslobađaju okolnih ćelija

i spremaju za oplodnju
u posudi.

Oplodnja se može odvijati upotrebom
jedne od dvaju tehnika.

U prvoj, jaja su inkubovana
sa hiljadama spermatozoida

i oplodnja se odvija prirodno
tokom nekoliko sati.

Druga tehnika uvećava sigurnost oplodnje

upotrebom igle da bi se ubacio
jedan spermatozoid u jaje.

Ovo je posebno uspešno kada
postoje problemi sa kvalitetom sperme.

Nakon oplodnje, embrioni mogu dalje biti
posmatrani za genetsku podrobnost,

zamrznuti za naknadne pokušaje oplodnje,

ili ubačeni u ženinu matericu
putem katetera.

Uobičajena procedura je da se prebace
embrioni tri dana nakon oplodnje,

kada embrion ima osam ćelija,

ili petog dana, kada
je embrion poznat kao blastocit,

i ima stotine ćelija.

Ako su ženina jaja lošeg kvaliteta
usled starosti ili izlaganju toksinima,

ili su bila uklonjena zbog kancera,

donorska jaja mogu biti upotrebljena.

U slučaju da namenjena majka
ima problema s matericom, ili je nema,

druga žena, tj. gestacioni nosilac
ili surogat,

može upotrebiti svoju matericu
da iznese trudnoću.

Da bi se povećale šanse za uspeh,

koje idu i do 40%
za žene mlađe od 35 godina,

doktori nekada ubacuju
više embriona odjednom,

zbog čega su IVF rezultati
sa dvojkama i trojkama

mnogo češći nego tokom prirodnih trudnoća.

Ipak, većina klinika gleda da minimalizuje
šanse višestrukih trudnoća,

budući da su one rizičnije
za majke i bebe.

Milioni beba, kao Luiz Braun,
rođene su koristeći IVF

i imali su normalan i zdrav život.

Dugoročne zdravstvene posledice
stimulacije jajnika

sa IVF medicinom su manje jasne,

iako do sada, IVF se čini
bezbednim za žene.

Usled boljeg genetskog testiranja,

kasno donošenje beba na svet,

povećane pristupačnosti
i smanjenih troškova,

nije nezamislivo da veštačko pravljenje
beba putem IVF-a i sličnih tehnika

može nadmašiti prirodnu reprodukciju
u godinama koje dolaze.