Recite svoje istine i tražite ih u drugima

U lirskom, neobično zabavnom razgovoru o teškim temama kao što su narušeni odnosi i smrt voljenih, Elizabet Leser opisuje proces oporavka uz ostavljanje ponosa i odbrambenog stava po strani kako bismo napravili prostor da ogolimo dušu i izgovorimo istinu. „Ne morate da čekate situaciju koja se tiče života ili smrti kako biste raščistili odnose koji su vama važni“, kaže ona. „Budite nešto poput nove vrste službe za pružanje pomoći... oni koji čine prvi hrabri korak ka onom drugom.“

Kao i mnogi,

imala sam nekoliko karijera
tokom svog života

i iako su veoma raznolike,

moj prvi posao je postavio temelj
za svaku od njih.

U svojim dvadesetim sam bila babica
za porođaje kod kuće.

Donošenje beba na svet me je naučilo
vrednim i ponekad iznenađujućim stvarima,

na primer, kako da upalim auto u 2 ujutru,

kada je napolju -10.

(Smeh)

Ili kako da vratim u život oca
koji se onesvestio kada je video krv.

(Smeh)

Ili kako da presečem pupčanu vrpcu

baš onako kako treba da bi bio lep pupak.

Ali to nije ono ključno što pamtim
ili što me je vodilo

kada sam prestala da budem babica
i počela da radim druge poslove.

Ono što pamtim je temeljno uverenje

da svako od nas na ovaj svet
dolazi sa jedinstvenom vrednošću.

Kada bih pogledala u lice novorođenčeta,

uhvatila bih nagoveštaj te vrednosti,

tog ličnog karaktera
koji nema razloga da se izvini,

te jedinstvene iskre.

Koristim reč „duša“ da opišem tu iskru,

jer je jedina reč u srpskom jeziku
koja je približna tome

što svaka beba donosi na svet.

Svako novorođenče je jedinstveno
poput pahuljice,

neuporediva kombinacija biologije,

porodičnog porekla i misterije.

Onda ta beba poraste,

a da bi se uklopila u porodicu,

da bi se prilagodila kulturi,

zajednici, rodu,

to malo biće počne da prikriva svoju dušu,

sloj po sloj.

Mi smo rođeni takvi,

ali -

(Smeh)

Ali kako odrastamo,
dogodi nam se mnogo toga

što nas natera...

da želimo da prikrijemo ekscentričnost
i autentičnost naše duše.

Svi smo to radili.

Svi u ovoj prostoriji
nekada su bili bebe -

(Smeh)

sa karakterističnim pravom
koje smo dobili na rođenju.

Ali kao odrasli, provodimo previše vremena
nelagodno se osećajući u sopstvenoj koži,

kao da imamo PNA:
poremećaj nedostatka autentičnosti.

Ali ne i te bebe -

ne još uvek.

Njihova poruka meni je bila:

otkrij svoju dušu

i potraži tu iskru duše

u svakome.

Još uvek je tamo.

Evo šta sam naučila tokom porađanja žena.

Njihova poruka je da treba ostati otvoren

čak i kada su stvari bolne.

Cerviks žene obično izgleda ovako.

To je čvrst mali mišić

na otvoru materice.

Tokom porođaja,
treba da se proširi od te veličine

do ove.

Joj!

Ako se borite protiv tog bola,

samo ga povećavate,

i blokirate ono što želi da se rodi.

Nikada neću zaboraviti
magiju koja se događa

kada žena prestane da se odupire bolu

i otvori se.

Kao da su sile univerzuma
primetile šta se dešava

i poslale pomoć.

Nikada nisam zaboravila tu poruku,

i sada, kada mi se teške
ili bolne stvari dogode

u životu ili na poslu,

naravno da im se prvo opirem,

ali onda se setim
šta sam naučila od majki:

ostani otvoren.

Ostani radoznao.

Pitaj bol šta će poroditi.

Nešto novo želi da se rodi.

Bila je još jedna velika duboka lekcija,

a nju sam naučila od Alberta Ajnštajna.

On nije bio ni na jednom
od porođaja, ali -

(Smeh)

To je bila lekcija o vremenu.

Na kraju svog života,
Albert Ajnštajn je zaključio

da naše uobičajeno iskustvo života,
kao hrčaka koji trče na točku,

jeste iluzija.

Mi trčimo naokolo, sve brže i brže,

pokušavajući negde da stignemo.

A sve vreme,

ispod površinskog vremena
postoji čitava jedna dimenzija

gde se prošlost,
sadašnjost i budućnost spajaju

i postaju duboko vreme.

Ne postoji mesto na koje treba stići.

Albert Ajnštajn je nazvao
ovo stanje, ovu dimenziju,

„samo postojanje“.

Rekao je da je, kada ga je iskusio,

upoznao sveto strahopoštovanje.

Kada sam porađala majke,

bila sam primorana da siđem
sa točka za hrčke.

Ponekad sam morala
da sedim danima, satima i satima,

i da samo dišem sa roditeljima;

samo da postojim.

I ja sam primila veliku dozu
svetog strahopoštovanja.

To su tri lekcije koje sam ponela sa sobom
iz rada kao babica.

Prva: otkrij svoju dušu.

Druga: kada stvari postanu teške
ili bolne, pokušaj da ostaneš otvoren.

I treća: s vremena na vreme,
siđi sa svog točka za hrčke

u duboko vreme.

Te lekcije su mi koristile kroz ceo život,

ali su mi posebno koristile nedavno,

kada sam preuzela
najvažniji posao svog života do sada.

Pre dve godine je moja mlađa sestra

izašla iz remisije retkog raka krvi,

i jedino lečenje koje joj je preostalo
je bila transplantacija koštane srži.

Uprkos verovatnoćama,
našli smo odgovarajućeg davaoca,

a ispostavilo se da sam to ja.

Rođena sam u porodici sa četiri devojke,

i kada su moje sestre saznale
da ja genetski savršeno odgovaram,

njihova reakcija je bila: „Stvarno? Ti?“

(Smeh)

„Savršeno joj odgovaraš?“

Što je prilično očekivano za sestre.

U sestrinskoj zajednici
postoji mnogo stvari.

Tu je i ljubav, prijateljstvo i zaštita.

Ali su tu i ljubomora,

takmičenje,

odbacivanje i napad.

U sestrinstvu počinjemo
da prikupljamo mnogo od tih prvih slojeva

koji prekrivaju našu dušu.

Kada sam otkrila
da odgovaram svojoj sestri,

počela sam da istražujem.

I otkrila sam

da je pretpostavka
na kojoj počiva transplantacija

prilično jednostavna.

Uništi se sva koštana srž
kod pacijenta koji boluje od raka

uz pomoć ogromne doze hemoterapije,

a onda se ta srž zameni

sa nekoliko miliona
zdravih koštanih ćelija davaoca.

Onda se čini sve moguće

da se omogući da se te nove ćelije
prime kod pacijenta.

Takođe sam naučila da transplantacija
koštane srži nosi mnogo opasnosti.

Ako bi moja sestra prošla
kroz gotovo smrtnu dozu hemoterapije,

i dalje bi je čekalo mnogo drugih izazova.

Moje ćelije

bi mogle da napadnu njeno telo.

Njeno telo bi moglo da odbaci moje ćelije.

To nazivaju odbacivanjem ili napadom,

a i jedno i drugo bi moglo da je ubije.

Odbacivanje. Napad.

Te reči su imale poznati prizvuk

u kontekstu sestara.

Moja sestra i ja smo imale
dugu istoriju ljubavi,

ali smo isto tako imale i dugu istoriju
odbacivanja i napada,

od manjih nesporazuma do većih izdaja.

Nismo imale onu vrstu veze

gde smo razgovarale o dubljim stvarima;

ali, kao mnoge sestre i kao mnogi ljudi
u svim vrstama odnosa,

suzdržavale smo se da kažemo svoje istine,

da otkrijemo svoje rane,

da priznamo svoja nedela.

Ali kada sam saznala
za opasnosti odbacivanja ili napada,

pomislila sam da je vreme da promenimo to.

Šta ako ostavimo transplantaciju
koštane srži doktorima,

ali da uradimo ono što smo kasnije nazvale
našom „transplantacijom duševne srži“?

Šta ako bismo se suočile sa svim bolom
koji smo izazvale jedna drugoj,

i umesto da odbacimo
ili napadnemo jedna drugu,

da li bismo mogle da se saslušamo?

Da li bismo mogle da oprostimo?

Da li bismo mogle da se spojimo?

Da li bi to naučilo naše ćelije
da učine isto?

Kako bih ubedila svoju sumnjičavu sestru,

obratila sam se svetom tekstu
svojih roditelja:

časopisu Njujorker.

(Smeh)

Poslala sam joj crtež odatle

kako bih joj objasnila
zašto treba da posetimo terapeuta

pre nego što doktori prikupe moju srž
i presade je u njeno telo.

Evo ga.

„Nikad mu nisam oprostila za tu stvar
koju sam izmislila u svojoj glavi.“

(Smeh)

Rekla sam sestri

da smo sigurno i mi radile isto to -

nosile smo okolo izmišljene priče
u svojim glavama koje su nas razdvajale.

Rekla sam joj da, nakon transplantacije,

sva krv koja će teći njenim venama

biće moja krv,

koju su stvorile moje ćelije,

i da je unutar nukleusa
svake od tih ćelija

potpuni sklop moje DNK.

„Plivaću u tebi ostatak tvog života“,

rekla sam svojoj pomalo
preplašenoj sestri.

(Smeh)

„Mislim da je bolje
da raščistimo naš odnos.“

Ugroženo zdravlje utiče na to da ljudi
čine različite rizične stvari,

kao što je davanje otkaza
ili skakanje iz aviona,

a u slučaju moje sestre,

pristanak na nekoliko seansi

tokom kojih smo išle do srži.

Posmatrale smo i oslobodile
godine priča i pretpostavki

koje smo imale jedna o drugoj,

krivicu i stid,

sve dok nije preostala samo ljubav.

Ljudi su rekli da sam hrabra

jer sam se podvrgla
prikupljanju koštane srži,

ali ja ne mislim tako.

Ono što se meni učinilo hrabrim

bila je ta druga vrsta
prikupljanja i transplantacije,

transplantacija duševne srži,

emotivno svlačenje
sa drugim ljudskim bićem,

ostavljanje po strani ponosa
i odbrambenog stava,

podizanje slojeva

i to što smo jedna sa drugom
podelile naše ranjive duše.

Pozivala sam se na one lekcije
koje sam naučila kao babica:

otkrijte svoju dušu.

Otvorite se ka onome
što je zastrašujuće i bolno.

Tražite sveto strahopoštovanje.

Tu sam sa svojim ćelijama srži
nakon njihovog prikupljanja.

Tako to nazivaju - „prikupljanje“,

kao da je reč o nekoj vrsti događaja
gde seljak prikuplja sa farme -

(Smeh)

A uveravam vas da nije tako.

Ovde je moja hrabra sestra

kako prima moje ćelije.

Nakon transplantacije, počele smo
da provodimo sve više vremena zajedno.

Bilo je to kao da smo iznova
postale devojčice.

Prošlost i sadašnjost su se spojile.

Ušle smo u duboko vreme.

Napustila sam točak za hrčke
u životu i u poslu

kako bih se pridružila svojoj sestri

na tom usamljenom ostrvu

bolesti i izlečenja.

Provele smo mesece zajedno -

na infektivnom odeljenju,

u bolnici i u njenoj kući.

Naša zajednica koja živi brzim tempom

ne podržava niti ceni ovaj vid rada.

To vidimo kao prekid
stvarnog života i važnog posla.

Brinemo o emocionalnoj iscrpljenosti
i finansijskim troškovima -

i, da, postoji finansijski trošak.

Ali ja sam plaćena

u valuti koju je naša kultura
izgleda zaboravila u potpunosti.

Plaćena sam ljubavlju.

Plaćena sam dušom.

Plaćena sam bliskošću sa svojom sestrom.

Moja sestra je rekla
da je godina nakon transplantacije

najbolja godina njenog života,
što je iznenađujuće.

Propatila je mnogo.

Ali je rekla da život
nikada nije bio slađi

i da je zahvaljujući ogoljavanju duše

i tome što smo jedna drugoj rekle istinu,

nepomirljivo postala ono što jeste

u odnosu sa svima.

Rekla je stvari
koje je oduvek trebalo da kaže.

Učinila je stvari
koje je uvek želela da učini.

Isto se dogodilo i meni.

Postala sam hrabrija i autentična
prema ljudima u svom životu.

Rekla sam svoje istine,

ali još važnije od toga,
zahtevala sam istinu od drugih.

Tek na kraju ove priče sam shvatila

koliko me je dobro
posao babice istrenirao.

Nakon te najbolje godine
života moje sestre,

rak se burno vratio,

i ovog puta nije postojalo ništa više
što su doktori mogli da urade.

Procenili su da će živeti
još samo nekoliko meseci.

Noć pre nego što je moja sestra umrla,

sedela sam pored njenog kreveta.

Bila je tako sitna i mršava.

Mogla sam da vidim krv
kako pulsira u njenom vratu.

Bila je to moja krv, njena krv, naša krv.

Kada je umrla, deo mene je takođe umro.

Pokušala sam da razumem
smisao svega toga,

kako nas je to što smo postale jedno
u međusobnom odnosu

učinilo više onim što jesmo,

onim što suštinski jesmo,

i kako smo se suočavanjem sa bolom
iz naše prošlosti i otvaranjem ka njemu

konačno predale jedna drugoj,

i kako ćemo time
što smo iskoračile iz vremena

sada biti zauvek spojene.

Moja sestra me je ostavila
sa toliko stvari,

a ja ću sada vas da ostavim
samo sa jednom od njih.

Ne morate da čekate situaciju
gde je pitanje života ili smrti

kako biste raščistili odnose
koji su vama važni,

da ponudite srž svoje duše

i da je zatražite od drugog.

Svi to možemo.

Svi možemo da budemo nova vrsta
službe za pružanje pomoći,

oni koji čine prvi hrabri korak

ka onom drugom,

i koji čine ili pokušavaju
da učini nešto drugo

osim odbijanja i napada.

Možemo to da učinimo
sa svojom braćom i sestrama,

sa svojim partnerima,

sa prijateljima i kolegama.

Možemo to da učinimo
sa onim od čega smo odvojeni

i sa svim neslaganjem oko nas.

Možemo to da učinimo za dušu sveta.

Hvala vam.

(Aplauz)