Nadolazeća kriza u sferi antibiotika

Antibiotici spašavaju živote. Ali mi ih naprosto previše koristimo - i to često u slučajevima u kojima nije ugrožen život, poput lečenja gripa ili čak uzgajanja jeftinijih pilića. Ono što sledi je da će, po rečima istraživača Rimonana Lakšminarajana, ovi lekovi potpuno prestati da deluju, pošto bakterije postaju sve otpornije. On nam svima upućuje poziv (kako pacijentima, tako i lekarima) da o antibioticima - i njihovoj delotvornosti - mislimo kao o krajnjoj meri, i da dva puta razmislimo pre nego što ih upotrebimo. To je otrežnjujući pogled na to kako globalni medicinski trendovi mogu da nas lično pogode.

Prvi pacijent ikada lečen antibiotikom

je bio oksfordski policajac.

On se tokom slobodnog dana,

radeći u bašti, ogrebao o ružin trn.

Ta mala ogrebotina se inficirala.

Tokom nekoliko narednih dana,
čitava glava mu je bila otečena

gnojnim čirevima,

a oko mu je bilo toliko inficirano

da su morali da ga izvade,

te je do februara 1941,

ovaj jadan čovek bio na rubu smrti.

Bio je u ambulanti Redklif u Oksfordu,

i na njegovu sreću,

mali tim lekara

predvođen dr Hauardom Florijem

je uspeo da sintetizuje

jako malu količinu penicilina,

leka koji je 12 godina ranije

otkrio Aleksandar Fleming

ali koji nikada nije bio korišćen
u lečenju ljudi,

i zaista niko nije znao
ni da li će lek delovati,

da li je pun nečistoća
koje bi ubile pacijenta,

ali su Florej i njegov tim računali

da ako već treba da ga upotrebe,

onda bolje da ga daju nekome
ko će svakako umreti.

Tako da su Albertu Aleksandru,

tom oksfordskom policajcu, dali lek

i tokom 24 sata,

počelo je da mu postaje bolje.

Pala mu je temperatura,
povratio se apetit.

Drugog dana mu je bilo znatno bolje.

Počelo je da im ponestaje penicilina,

i oni bi sa njegovim urinom

trčali na drugu stranu ulice, kako bi
iz urina resintetizovali penicilin

i ponovo mu ga dali,

i to je dalo rezultate.

Četvrtog dana, uveliko na putu izlečenja.

To je bilo čudo.

Petog dana im je nestalo penicilina

i ovaj nesrećni čovek je umro.

Tako da ta priča nema srećan kraj,

ali na sreću miliona drugih ljudi,

poput ovog deteta koje je lečeno
ranih 1940-ih,

koje je umiralo od sepse,

i koje se tokom samo šest dana,
kao što vidite,

oporavilo zahvaljujući
tom magičnom leku, penicilinu.

Milioni su preživeli,

i globalno zdravlje je bilo promenjeno.

Antibioticima su lečeni

pacijenti poput ovih,

ali su korišćeni i prilično lakomisleno

u nekim slučajevima,

kako bi se pacijenti lečili
od samo prehlade ili gripa,

na koje antibiotici možda i nisu delovali,

a i korišćeni su u velikim količinama

neterapeutski, što znači
u maloj koncentraciji,

kako bi se ubrzao rast kokoški i svinja.

Samo zarad uštede
od nekoliko penija na ceni mesa,

potrošili smo velike količine
antibiotika na životinje,

ne radi lečenja, ne na bolesne životinje,

već prvenstveno radi ubrzavanja rasta.

I gde nas je to dovelo?

Suštinski, velika upotreba antibiotika

širom sveta

je bakterijama nametnula
tako oštru selekciju

da je danas problem otpornost,

jer smo sada selektovali

samo otporne bakterije.

Siguran sam da ste svi o ovome
čitali u novinama,

videli u svakom magazinu

na koji ste naišli,

ali zaista želim da pravilno shvatite

značaj ovog problema.

Ovo je ozbiljno.

Sledeći slajd koji ću vam pokazati je
otpornost acinetobaktera na karbapenem.

Acinetobakter je opasan bolnički bacil,

a karbapenem je gotovo

najjača klasa antibiotika

kojom bismo mogli da ga napadnemo.

I vidite 1999.

ovo je model otpornosti,

uglavnom ispod 10 procenata
širom Sjedinjenih Država.

A sada pogledajte šta se dešava
kada pustimo video.

Ne znam gde živite,

ali gde god to bilo,
sada je sigurno daleko lošije

nego što je bilo 1999,

i to je problem otpornosti na antibiotike.

To je globalno pitanje

koje pogađa i bogate i siromašne zemlje,

možda ćete reći, pa suštinski,

zar to nije zapravo medicinski problem?

Ukoliko naučimo lekare da
ne koriste tako mnogo antibiotike,

ukoliko naučimo pacijente da ih ne traže,

možda to zaista i ne bi bio problem,

i možda bi farmaceutske kompanije

trebale da rade napornije

na razvijanju novih antibiotika.

Ispostavilo se da je kod antibiotika
nešto temeljno drugačije

nego kod drugih lekova,

a to je da moje zloupotrebljavanje

ili upotrebljavanje antibiotika,

neće samo uticati na mene, već i na druge,

baš kao i moja odluka
da na posao idem kolima

ili da nekuda letim avionom,

cena koju drugima namećem

kroz globalnu promenu klime ide svuda,

a nije izvesno da tu cenu
uzimam u razmatranje.

To je ono što bi ekonomisti mogli nazvati
problemom zajedničkih dobara

a problem zajedničkih dobara

je upravo ono sa čime se suočavamo
i u slučaju antibiotika:

da mi ne uzimamo u obzir -

a "mi" uključuje: pojedince, pacijente,

bolnice, čitave zdravstvene sisteme -

ne uzimamo u obzir cenu koju
namećemo drugima

načinom na koji se koriste antibiotici.

To je problem sličan

drugoj oblasti koju svi poznajemo,

a to je korišćenje goriva i energije,

i naravno korišćenje energije

crpi energiju

i vodi ka lokalnom zagađenju
i klimatskim promenama.

A u slučaju energije, tipično

postoje dva načina na koja
možete da se nosite sa problemom.

Prvi je da bolje koristimo
naftu koju imamo,

što je istovetno boljoj upotrebi

postojećih antibiotika,

i to možemo da činimo na različite načine

o kojima ćemo uskoro govoriti,

a druga mogućnost je:
"drill, baby, drill" opcija,

što u slučaju antibiotika znači
pronalaženje novih antibiotika.

Ovo nije razdvojivo.

Povezano je, jer ukoliko
značajno investiramo

u nova naftna polja,

smanjujemo podstrek očuvanju nafte

na isti način koji će se dogoditi
u slučaju antibiotika.

Dogodiće se i obrnuti slučaj,

da ukoliko antibiotike koristimo
na odgovarajući način,

ne moramo nužno da investiramo

u razvijanje novih lekova.

I ukoliko ste mislili da su
ove dve mogućnosti

u potpunosti uravnotežene,

možete uzeti u obzir činjenicu

da je to zapravo igra koju igramo.

To je igra koevolucije,

a koevolucija je, na ovoj
konkretnoj fotografiji

između geparda i gazela.

Gepard je evoluirao da brže trči,

jer ukoliko ne trči brže,

neće dobiti ručak.

Gazele su evoluirale da trče brže

jer ukoliko ne trče brže, postaće ručak.

Dakle, ovo je igra
koju igramo sa bakterijama,

izuzev što mi nismo gepardi,

mi smo gazele,

i bakterija bi,

samo tokom ovog kratkog govora,

dobila decu i unuke

i shvatila kako da bude otporna

samo selekcijom i
proverom raznih mogućnosti,

upornim pokušavanjem.

A kako da preduhitrimo bakteriju?

Imamo procese otkrivanja lekova,

ispitivanje molekula,

imamo klinička testiranja,

a onda, kada mislimo da imamo lek,

tada imamo regulatorni proces
Uprave za hranu i lekove (FDA)

I kada jednom prođemo kroz sve to,

tada pokušavamo da budemo

korak ispred bakterije.

Jasno je da ovo nije održiva igra,

ili igra u kojoj možemo da pobedimo

koristeći samo inovaciju.

Moramo da usporimo ritam koevolucije,

a postoje ideje koje možemo
da pozajmimo od energetike,

i koje su korisne u razmišljanjima

o tome kako da postupimo

i u slučaju antibiotika.

Ukoliko razmislite o tome kako formiramo

cene energenata, na primer,

mi uračunavamo takse za zagađenje,

što znači da cenu zagađenja naplaćujemo

ljudima koji koriste tu energiju.

Mogli bismo da razmislimo da isto
učinimo sa antibioticima,

i možda bi to obezbedilo

odgovarajuću upotrebu antibiotika.

Postoje subvencije za čistu energiju,

što znači prelazak na korišćenje
goriva koja manje zagađuju

ili koja nisu fosilna goriva.

Ovde je analogija da možda treba

da manje koristimo antibiotike

i ako o tome razmislite, koja je
dobra alternativa antibioticima?

Pa, ispada da bi delovalo sve što smanjuje

potrebu za upotrebom antibiotika,

a to uključuje i poboljšanje kontrole
bolničkih infekcija

ili vakcinisanje,

naročito protiv sezonskog gripa.

A sezonski grip je verovatno

najveći pokretač upotrebe antibiotika,

kako u ovoj tako i u mnogim
drugim zemljama,

i to bi zaista moglo da pomogne.

A treća mogućnost bi mogla da uključi
nešto poput dozvola koje bi se prodavale.

A one se čine poput
jako udaljenih mogućnosti,

ali ukoliko uzmete u obzir
činjenicu da možda

nećemo imati antibiotike za
mnoge ljude sa infekcijama,

možda treba da razmislimo o tome

da bismo možda želeli da odredimo ko će

koristiti koje antibiotike,

i neke od ovih odluka će biti zasnovane
na kliničkim potrebama,

ali i na osnovu cene.

I svakako da obrazovanje
potrošača daje rezultate.

Vrlo često ljudi prekomerno
koriste antibiotike

ili ih previše prepisuju

a da toga nisu svesni, tako da su se

mehanizmi informisanja

pokazali korisnima,

kao i kod energije -

kada nakome kažete da koristi

previše energije u udarnom terminu,

on obično smanjuje potrošnju,

a slični primeri su korišćeni

čak i u slučaju antibiotika.

Bolnica u Sent Luisu bi istakla grafikon

sa imenima hirurga

rangiranih po upotrebi antibiotika

tokom prethodnog meseca,

ovo je bilo čisto informativne prirode,

nije bilo okrivljavanja,

ali je hirurzima pružalo informaciju

da bi možda mogli da razmisle

o tome kako koriste antibiotike.

Mnogo toga može da se uradi

i na polju snabdevanja.

Ukoliko pogledate cenu penicilina,

dnevni trošak iznosi 10 centi.

To je prilično jeftin lek.

Ukoliko posmatrate lekove
koji su uvedeni kasnije

poput linezolida i daptomicina,

oni su daleko skuplji,

tako da bi se svetu, naviknutom da dnevno
za antibiotike plaća 10 centi,

dnevni trošak od 180 dolara

učinio veoma visokim.

Ali šta nam to zaista govori?

Ta cena nam govori

da više ne treba da,
u doglednoj budućnosti,

jeftin i delotvoran antibiotik
uzimamo zdravo za gotovo

a ta cena nam poručuje

da bismo možda trebali

da mnogo više obratimo pažnju na očuvanje.

Ova cena nam takođe poručuje

da bismo možda trebali
da se okrenemo drugim tehnologijama,

baš kao što je cena goriva signal

i takoreći, podsticaj

razvoju električnih automobila.

Cene su značajni pokazatelji

i na njih moramo da obratimo pažnju,

ali u obzir moramo da uzmemo i činjenicu

da iako se ove cene čine
neobično visokim za antibiotike,

one su ništavne u poređenju sa
dnevnim troškom

nekih lekova protiv karcinoma,

koji pacijentu produžavaju život
za samo nekoliko meseci ili godinu dana,

dok antibiotici imaju mogućnost

da pacijentu spasu život.

Tako da će ovo uključiti

i potpuno novu promenu ugla posmatranja,

a to će biti i zastrašujuća promena

jer je u mnogim delovima ove zemlje,

kao i u mnogim delovima sveta,

ideja o plaćanju 200 dolara

za dan lečenja antibioticima

jednostavno nezamisliva.

Tako da o ovome moramo da razmislimo.

Postoje i poslednje mere

a to su druge alternativne tehnologije

na kojima se radi.

One uključuju bakteriofage, probiotike,

osećaj kvoruma, sinbiotike.

To su sve korisna istraživanja,

i ona će postati još unosnija

kada cena novih antibiotika
počne da raste,

i vidimo da tržište zaista reaguje,

tako da Vlada sada razmatra

načine na koje bi mogla da dotira
razvijanje novih antibiotika.

Ali, ovde postoje i izazovi.

Ne želimo da samo trošimo
velike količine novca.

Želimo da budemo u mogućnosti

da investiramo u nove antibiotike

na način koji podstiče

odgovarajuću upotrebu
i prodaju ovih antibiotika,

i tu leži izazov.

Vratimo se na ove tehnologije,

svi se sećate rečenice iz onog poznatog

filma o dinosaurusima:
"Priroda će pronači način".

Tako da to nisu trajna rešenja.

Moramo da upamtimo da,
kakva god bila ta tehnologija,

priroda će pronaći način
da se izbori sa njom.

Možete pomisliti, pa to je
samo problem

vezan za antibiotike i bakterije,

ali ispostavilo se da imamo
potpuno isti,

identičan problem i u mnogim
drugim oblastima,

sa tuberkulozom otpornom na
višestruke lekove,

što je ozbiljan problem
u Indiji i Južnoj Africi.

Hiljade pacijenata umire

jer je cena lekova druge linije
jako visoka,

a u nekim slučajevima,
čak ni oni ne deluju

i imamo multirezistentnu tuberkulozu.

Virusi postaju otporni.

Poljoprivredne štetočine,
malarijski paraziti.

Trenutno se veći deo sveta

za lečenje malarije suštinski

oslanja na jedan lek: artemisinin.

Otpornost na artemisinin se već pojavila,

i ukoliko se ona raširi,

ugroziće jedini lek

kojim malariju lečimo širom sveta

na sada bezbedan i efikasan način.

Komarci postaju otporni.

Ukoliko imate decu, onda verovatno
znate o vaškama,

a ukoliko ste iz Njujorka,

tamo su, koliko shvatam,
specijalnost stenice.

I one su otporne.

Treba da damo primer i sa
druge strane okeana.

Ispostavilo se da su i pacovi
otporni na otrove.

Ono što je svemu ovome
zajedničko je

poimanje da mi sve ove tehnologije

kojima kontrolišemo prirodu posedujemo
tek poslednjih 70, 80 ili 100 godina

a gotovo smo u trenutku,

prokockali tu mogućnost da kontrolišemo,

jer nismo uvideli

da će prirodna selekcija i evolucija
pronaći način

da uzvrate udarac,

i moramo da ponovo temeljno razmislimo

o tome kako ćemo koristiti

mere kojima kontrolišemo
biološke organizme,

i kako podstičemo

razvoj, uvođenje

u slučaju antibiotika prepisivanje,

i korišćenje ovih dragocenih resursa.

I sada zaista moramo da počnemo
o njima da razmišljamo

kao o prirodnim resursima.

Mi se nalazimo na raskršću.

Jedna mogućnosti je da razmislimo

i pažljivo razmotrimo olakšice

kojima ćemo da promenimo način rada.

Alternativa je svet

u kojem čak i vlat trave

može biti ubojito oružje.

Hvala.

(Aplauz)