Naučna nagrada koja vas tera na smeh, a zatim na razmišljanje

Osnivač Ig Nobelovih nagrada Mark Ejbrahams istražuje najneverovatnija istraživanja u svetu. U ovom govoru koji podstiče na razmišljanje (i povremeno na smeh), iznosi priče o zaista čudnoj nauci - i pokazuje da je blesavost ključna za podizanje interesovanja javnosti za nauku.

Džordž i Šarlot Blonski,

bračni par iz Bronksa u Njujorku,

izumeli su jednu stvar.

Godine 1965, patentirali su

"napravu za pomoć ženama pri porođaju".

Ova naprava se sastoji od
velikog, okruglog stola

i nekih mehaničkih delova.

Kad je žena spremna da se porodi,

legne na leđa

i vežu je za sto

koji se onda vrti velikom brzinom.

Dete izleti napolje

pomoću centrifugalne sile.

Ako pažljivo pogledate patent,

naročito ako imate
nekog inženjerskog dara,

možete primetiti

jednu ili dve tačke gde dizajn
nije baš adekvatan. (Smeh)

Doktor Ivan Švab iz Kalifornije

je jedan od glavnih ljudi

koji su pomogli u odgovoru na pitanje:

zašto detlići nemaju glavobolje?

Došlo se do odgovora

da je to zato što je mozak

u njihovoj glavi

malo drugačije upakovan

nego naš,

ljudski mozak.

Oni, detlići, tipično

kljucaju, udaraju glavom u drvo

hiljadama puta dnevno. Svaki dan!

I koliko znamo,

to im ni najmanje ne smeta.

Zašto je to tako?

Njihov mozak se ne pomera kao naš.

Njihov mozak je čvrsto zaštićen,

barem od udaraca spreda.

Mnogi nisu obraćali pažnju

na to proučavanje do pre nekoliko godina,

kada su, naročito u ovoj zemlji,

ljudi počeli da se interesuju

šta se dešava sa mozgovima
igrača američkog fudbala

koji stalno udaraju glave.

Pa detlić možda može
da se dovede u vezu s tim.

Objavljen je rad

u medicinskom časopisu "Lanset"

u Engleskoj pre nekoliko godina
pod nazivom:

"Čovek koji se ubo u prst
i smrdeo na trulež pet godina."

Dr Kerolajn Mils i njen tim

primili su ovog pacijenta
i nisu znali šta da rade.

Čovek je posekao prst,

radio je na tranžiranju pilića,

i počeo je jako da smrdi.

Tako gadno da kada je
ušao u ordinaciju,

lekari i sestre nisu mogli

da izdrže da budu u sobi sa njim.

Bilo je nepodnošljivo.

Probali su sve lekove

i sve drugo što im je palo na pamet.

Posle godinu dana,
još uvek je smrdeo na trulež.

Posle dve godine, isto.

Tri, četiri godine, i dalje je smrdeo.

Posle pet godina,
nestalo je samo od sebe.

To je misterija.

Na Novom Zelandu, dr Lien Parkin

i njen tim testirali su
staru tradiciju u njenom gradu.

Oni žive u gradu sa ogromnim brdima,

kao u San Francisku.

Zimi tamo jako zahladni

i ima puno leda.

Ima puno povreda.

Tradiciju su testirali

tako što su zamolili ljude

koji su krenuli na posao ujutru

da stanu i probaju nešto.

Da probaju jedan od dva uslova.

Tradicija je da zimi u tom gradu

nosite čarape preko čizama.

I pomoću eksperimenta su otkrili,

i bilo je vrlo slikovito,

jeste da je tačno

da ako nosite čarape preko, a ne iznutra,

imate više šanse da preživite
i ne okliznete se i ne padnete.

Nadam se da ćete se složiti sa mnom
da sve ove stvari

koje sam vam opisao,

zaslužuju neku nagradu.
(Smeh)

I ovo je ono što su dobile,

sve su dobile Ig Nobelovu nagradu.

Godine 1991, zajedno s grupom ljudi,

pokrenuo sam ceremoniju
dodele Ig Nobelove nagrade.

Svake godine podelimo 10 nagrada.

Nagrade su zasnovane samo na
jednom kriterijumu, vrlo jednostavnom:

da ste uradilli nešto što je ljude
nasmejalo, pa onda nateralo da se zamisle.

Nešto što je ljude nasmejalo,
pa onda nateralo da se zamisle.

Šta god da je to, postoji nešto

što kada ljudi to vide ili čuju,

njihova jedina moguća reakcija je smeh.

A onda, posle nedelju dana,

i dalje odzvanja u njihovim glavama

i jedino što žele je da ispričaju to
svojim prijateljima.

To je osobina koju tražimo.

Svake godine dobijamo otprilike

9.000 nominacija za Ig Nobelovu nagradu.

Od toga, uvek između 10

i 20 procenata

su ljudi koji nominuju sami sebe.

Ti samonominovani skoro nikad ne pobeđuju.

Vrlo je teško, numerički,
da osvojite nagradu, ako to želite.

Čak i ako ne želite,

numerički je vrlo teško.

Treba da znate da kad izaberemo nekog

da dobije Ig Nobelovu nagradu,

kontaktiramo tu osobu vrlo diskretno.

Ponudimo im mogućnost da odbiju

ovu veliku čast, ako hoće.

Na našu sreću, skoro svi
kojima je ponuđena nagrada

odluče da je prihvate.

Šta dobijate ako dobijete
Ig Nobelovu nagradu?

Dobijate nekoliko stvari.

Ig Nobelovu nagradu.

Dizajn je drugačiji svake godine.

Uvek je to ručni rad
od izuzetno jeftinih materijala.

Gledate sliku

nagrade od prošle godine, 2013.

Većina nagrada u svetu takođe daje

pobednicima nešto para.

Mi nemamo para,

tako da ne možemo da im damo.

U stvari, pobednici moraju sami da plate

da dođu na ceremoniju dodele,

što većina i uradi.

Prošle godine smo ipak
došli do nekih para.

Prošle godine, svaki od 10 dobitnika

dobio je od nas 10 biliona dolara.

Novčanicu od 10 biliona dolara
iz Zimbabvea. (Smeh)

Možda se sećate da je Zimbabve
imao malu avanturu

od nekoliko godina inflacije.

Morali su da štampaju novčanice

u apoenima od čak 100 biliona dolara.

Uzgred, čovek koji vodi
tamošnju narodnu banku

dobio je Ig Nobelovu nagradu
za matematiku.

Druga stvar koju dobijate je poziv

da dođete na ceremoniju

koja se dešava
na univerzitetu Harvard.

I kad stignete tamo,

dolazite u najveću dvoranu
i učionicu na Harvardu.

Ona prima 1.100 ljudi,

puna je k'o oko,

i na bini

čeka da vam čestita,

da vam uruči Ig Nobelovu nagradu

gomila dobitnika Nobelove nagrade.

To je srce ceremonije.

Pobednici se čuvaju u tajnosti
do tog momenta,

čak ni nobelovci koji će im čestitati

ne znaju ko su oni do objavljivanja.

Reći ću vam samo još za nekoliko

nagrada u vezi sa medicinom
koje smo dodelili.

Imajte na umu, dodelili smo 230 nagrada.

Ima puno tih ljudi koji hodaju među vama.

Možda i vi imate nekog.

Rad koji je objavljen pre 30 godina

pod nazivom "Povrede od padajućih
kokosovih oraha".

Napisao ga je dr Piter Bars,

koji je Kanađanin.

Dr Bars je došao na ceremoniju

i objasnio da je kao mlad lekar

hteo da vidi svet.

I tako je otišao u Papuu Novu Gvineju.

Kad je stigao tamo, otišao je
da radi u bolnici, i zanimalo ga je

kakve stvari se dešavaju ljudima
koje tamo dovode.

Pogledao je u kartone i otkrio

da je iznenađujuće mnogo ljudi

u bolnicu došlo

zbog povreda prouzrokovanih
padom kokosovih oraha.

Tipično se dešava

da ljudi sa brda, gde nema mnogo
kokosovog drveća,

silaze do svojih rođaka na obali,

gde ga ima mnogo.

I pomisle da je ispod kokosovog drveta

zgodno mesto da se stane ili legne.

Kokosovo drvo je visoko 30 metara

sa kokosima od 1 kilograma

koji mogu da padnu svakog časa.

Tim lekara u Evropi

objavio je niz radova o kolonoskopiji.

Poznata vam je kolonoskopija,

ovako ili onako.

Ili u nekim slučajevima,

i ovako i onako.

U ovim radovima

objašnjavaju svojim kolegama lekarima
koji obavljaju kolonoskopiju

kako da smanje rizik

da im, kada obavljaju kolonoskopiju,

pacijent ne eksplodira.
(Smeh)

Dr Emanuel Ben-Susan,

jedan od autora,

doleteo je iz Pariza na ceremoniju

gde je objasnio istoriju toga,

da su pedesetih godina,

kada je kolonoskopija
postajala uobičajena tehnika,

ljudi otkrivali kako da je urade dobro.

U početku je bilo nekih teškoća.

Osnovni problem, sigurno vam je poznato,

je taj što gledate u dugačko,
usko, mračno mesto.

Pa onda želite da imate veći prostor.

Dodajete malo gasa da ga naduvate,

da biste imali mesta da pogledate okolo.

To je dodatak gasu, metanu,

koga već ima unutra.

Gas koji su prvobitno koristili
bio je kiseonik.

Tako da su dodavali kiseonik na metan.

I onda su želeli da vide,

trebalo im je svetlo,

i stavljali bi izvor svetlosti

koji je '50-tih godina bio jako vruć.

Tako imate metan, koji je zapaljiv,

kiseonik i toplotu.

Ubrzo su prestali da koriste kiseonik.
(Smeh)

Mada je retko da pacijenti eksplodiraju,

ipak se dešava.

Poslednja stvar koju bih
hteo da vam kažem je o nagradi

koju smo dali dr Eleni Bodnar.

Dr Elena Bodnar je izumela grudnjak

koji se u hitnom slučaju

može razdvojiti

na dve zaštitne maske za lice.

Jedna da spase vaš život,

a jedan da da spase život nekog
srećnog prolaznika. (Smeh)

Možda se pitate zašto bi neko ovo uradio.

Dr Bodnar je došla na ceremoniju

i objasnila da je ona odrasla u Ukrajini.

Bila je jedan od lekara
koji su lečili žrtve

černobilske nuklearne katastrofe.

I kasnije su otkrili da su

mnogi najteži medicinski problemi

potekli od čestica koje su ljudi udisali.

Tako da je uvek razmišljala o tome

da li bi mogla da postoji
jednostavna maska

koja je svuda dostupna
kad se desi neočekivano.

Godinama kasnije, preselila se u Ameriku.

Porodila se.

Jednog dana je pogledala, i na podu,

njen mali sin je uzeo njen brushalter

i stavio ga na lice.

I tu je nastala ideja.

Ona je došla na Ig Nobel ceremoniju

sa prvim prototipom grudnjaka

i demonstrirala:

(Smeh)
(Aplauz)

["Pol Krugman,dobitnik
Nobelove nagrade (2008) za ekonomiju"]

["Volfgang Keterle, dobitnik
Nobelove nagrade (2001) za fiziku"]

I ja imam grudnjak za hitne slučajeve.
(Smeh)

To je moj omiljeni grudnjak,

ali bi bih ga rado podelio
s bilo kim od vas,

ako bude potrebe.

Hvala vam.

(Aplauz)