Poezija koja oslobađa dušu

"Kažu, da biste bili pesnik, morate se bar jednom spustiti u pakao." Kristina Domenek vodi radionice kreativnog pisanja u jednom argentinskom zatvoru i priča dirljivu priču o tome kako pomaže zatvorenicima da se izraze, da razumeju sami sebe... i da uživaju u slobodi reči. Obratite pažnju na snažan nastup jednog od njenih učenika, jednog od zatvorenika, pred publikom od 10 000 ljudi.

Kažu, da biste bili pesnik,
morate se bar jednom spustiti u pakao.

Prvi put kada sam ušla u zatvor,
nije me iznenadila buka katanaca

ni vrata koja su se zatvarala, ni rešetke,

ni bilo šta što sam očekivala.

Možda zato što se zatvor nalazi
na prilično otvorenom prostoru.

Vidi se nebo.

Galebovi preleću i verujete
da je more tu pored vas.

Da ste veoma blizu plaže.

Ali, u stvari, galebovi dolaze
da jedu smeće u blizini zatvora.

Ulazeći, iznenada sam ugledala zatvorenike
kako se kreću po paviljonima, kruže.

Kao da sam se osvrnula i pomislila

da sam mogla savršeno
da budem jedna od njih.

Da sam imala drugačiju prošlost,
drugačije okolnosti, drugu sreću.

Jer niko, niko ne može da bira
mesto gde će da se rodi.

Godine 2009. su me pozvali
da učestvujem u jednom projektu

koji je sprovodio Nacionalni univerzitet
iz San Martina unutar Odeljenja 48,

kako bih vodila
radionicu kreativnog pisanja.

Zatvorski servis je ustupio deo prostora
u pozadini zatvora

i baš tu su sagradili zgradu
univerzitetskog centra.

Prvi put
kad sam se susrela sa zatvorenicima,

upitala sam ih zašto su zahtevali
radionicu kreativnog pisanja,

i rekli su mi kako su poželeli
da stave na papir

sve ono što nisu mogli da kažu
i što nisu mogli da urade.

Tada sam odlučila da želim
da donesem poeziju u zatvor.

Pa sam ih upitala,
zašto ne bismo radili s poezijom,

ako znaju šta je poezija.

Niko pojma nije imao
šta je uistinu poezija.

Pritom su mi predložili da radionica

ne bude isključivo za zatvorenike
koji su pohađali fakultet,

već i da uključi sve stanovnike
iz zatvorske zajednice.

Onda sam rekla,
da bismo započeli ovu radionicu

potrebno mi je neko oruđe dostupno svima.

A to oruđe je bio jezik.

Imali smo jezik, imali smo radionicu.
Mogli smo da imamo poeziju.

Ali nisam računala na to
da nejednakost počiva i u zatvoru,

i da mnogi od njih
nisu završili ni osnovnu školu.

Mnogi nisu znali da koriste kurziv,
jedva da su znali i štampana slova.

Nisu ni pisali naročito tečno.

Pa smo tražili kratke pesme,
veoma kratke, ali veoma snažne.

I počeli smo da čitamo,
čitali smo pisca za piscem

i čitajući te kratke pesme,
svi su shvatili

da jezik poezije nastaje
kada se razbije logička izvesnost

i kada se uspostavi novi sistem.

Razbiti logiku jezika,
takođe znači razbiti logičnost sistema

kome su naučili da se povinuju.

Tako je nastao novi sistem, nova pravila

koja su veoma brzo savladali,
ali veoma brzo,

da uz pomoć poetskog jezika
mogu da kažu apsolutno sve što žele.

Kažu, da biste bili pesnik,
morate se bar jednom spustiti u pakao.

A njima pakla nije nedostajalo.
Pakla im nije nedostajalo.

Jednom je neko od njih rekao:
"U zatvoru nikada ne spavaš.

Nikada se ne spava u zatvoru.
Nikada ne možeš da spustiš kapke."

I tada sam uradila što i sada,

nakon momenta tišine, rekla sam im:
"Ljudi, ovo je poezija, ovo."

Ona se prikazuje u zatvorskom univerzumu,
na dohvat vam je ruke.

Sve o čemu govorite, da nikada ne spavate.

Iz tog se luči strah.
Sve nenapisano. Sve je to poezija.

Te smo počeli da prisvajamo taj pakao.

I direktno smo se strmoglavili
u sedmi krug.

A u tom sedmom krugu pakla,
nama bliskom, nama dragom,

naučili smo da zidovi mogu da nestanu,
da prozori mogu da vrište,

da se skrivamo u senkama.

Prve godine,
kada smo završili s radionicom

priredili smo malenu zabavu
za kraj godine,

kakav je i običaj
kada se odradi posao s toliko ljubavi.

Želite da slavite i da napravite zabavu.

Pozvali smo porodicu, prijatelje,
nadležne s univerziteta.

Sve što je trebalo da urade
jeste da pročitaju jednu pesmu,

prime diplomu, dobiju aplauz
i to je bila čitava naša skromna zabava.

Samo želim da vam prenesem sliku
momenta kada su ti muškarci,

često ogromni u poređenju sa mnom,

ili momci, veoma mladi,
ali s ogromnim ponosom,

kako su stajali s papirom
i drhtali kao dečaci, preznojavajući se

i kako su čitali svoje pesme
glasom potpuno skrhanim.

Taj momenat me je naterao da pomislim
da većina njih sigurno

nikada pre nije primila aplauz
za bilo šta što su uradili.

U zatvoru ima stvari
koje se ne mogu raditi.

U zatvoru se ne može sanjati,
u zatvoru se ne može plakati.

Neke reči su praktično zabranjene,
poput reči "vreme",

reči "budućnost", reči "žudnja".

Ali mi smo se odvažili da sanjamo
i to da sanjamo na veliko,

jer smo odlučili
da će oni da napišu knjigu.

Ne samo da su napisali knjigu,
već su je i uvezali.

To je bilo krajem 2010.

Onda smo podigli ulog
i napisali drugu knjigu.

I uvezali smo drugu knjigu.

To je bilo nedavno, krajem prošle godine.

Ono što vidim, iz nedelje u nedelju,
jeste kako postaju drugi ljudi,

kako se transformišu.

Kako ih reči uče dostojanstvu
koje im je bilo strano,

nezamislivo čak.

Nisu znali za dostojanstvo
i da bi mogli da ga poseduju.

Za vreme radionice,
u tom našem voljenom paklu, sve delimo.

Raširimo ruke i srce i delimo

koliko imamo, koliko možemo. Sve.

Svima jednako.

Na taj način osećate da bar malo

popravljate tu ogromnu društvenu pukotinu

zbog koje mnogi nalik njima,
iščekuju zatvor kao jedinu sudbinu.

Sećam se stiha jednog strašnog pesnika,
velikog pesnika

iz Odeljenja 48, iz naše radionice,
Nikolasa Dorada:

"Moram da pronađem beskonačnu nit
da njome zašijem ovu ogromnu ranu."

Poezija to i radi. Šije rane izolacije.

Otvara vrata. Poezija je poput ogledala.

Stvara ogledalo, a to je pesma sama.

Oni se prepoznaju,
ogedaju se u pesmi i pišu

o onome što jesu, i jesu ono o čemu pišu.

Da bi mogli da pišu potrebno je
da ovladaju trenutkom stvaranja pesme

a to je trenutak izuzetne slobode.

Moraju da potraže u svojoj glavi
taj komadić slobode

koji im nikad, nikad niko
ne može da oduzme, trenutak stvaranja

i da im to takođe služi da shvate
da je sloboda moguća

čak i u zatvoru,
i da su jedine rešetke koje imamo

u našem divnom prostoru,
samo reč "rešetke"

i da svi u našem paklu gorimo od sreće

kada naučimo
kako da koristimo reči kao fitilj.

(Aplauz)

Govorila sam vam mnogo o zatvoru,

mnogo o tome
šta proživljavam svake sedmice

i koliko uživam
i kako se menjam zajedno s njima.

Ali znate šta bih volela,
kada biste vi mogli da osetite, doživite,

da iskusite, makar na nekoliko sekundi

ono u čemu ja uživam svake sedmice
i zbog čega jesam to što jesam.

(Aplauz)

Martin Bustamante:
"Srce žvaće suze vremena

zaslepljeno tom svetlošću

prikriva brzinu postojanja

kad slike naviru kao vesla,

bori se, ne posustaje.

Srce se slama pod tužnim pogledima

jaše oluje koje kupaju požare

podiže grudi unižene stidom,

zna da nije sve u praćenju uputstava

takođe čezne da vidi beskrajno plavetnilo.

Srce sedne da razmisli,

bori se da ne nasedne na tričarije,

želi da nauči da voli, a da ne povređuje,

udiše sunce i to ga hrabri,

prepušta se, ide razumu.

Srce se bori u kaljugama,

iscrtava granice podzemlja,

padne onemoćalo, ali se ne predaje lako

sve dok ga
neravnomerni koraci omamljenosti

ne probude,

dok ne probude tišinu."

Ja sam Martin Bustamante,

zatvorenik sam iz Jedinice 48,
u San Martinu,

danas su me privremeno pustili.

Meni su poezija i književnost

promenile život.

Mnogo vam hvala!
(Aplauz)

Kristina Domenek: Hvala!

(Aplauz)