Moj otac, zatvoren u svom telu, ali slobodno uzvišen

Godine 2011. Roni Kahana pretrpeo je ozbiljan moždani udar koji ga je ostavio sa sindromom zarobljenosti u sopstvenom telu: kompletno paralizovanog, osim očiju. Dok ovo može slomiti mentalno stanje normalne osobe, Kahana je pronašao mir u "zanemarivanju spoljašnjeg ćaskanja," i "zaljubio se u život i telo iznova." U mračnom, emotivnom govoru, njegova ćerka Kitra podelila je kako je zabeležila duhovno iskustvo svog oca, dok je pomagao drugima, čak i u stanju prividne bespomoćnosti.

Znam čoveka
koji se uzdiže iznad grada svake noći.

U svojim snovima on se vitla i kovitla

i stopalima ljubi tlo.

Sve se pokreće, on tvrdi,

čak i telo paralizovano kao njegovo.

Ovaj čovek je moj otac.

Pre tri godine, kada sam otkrila

da je moj otac pretrpeo ozbiljan infarkt

u moždanom stablu,

ušla sam
u njegovu sobu na intenzivnoj nezi

na Neurološkom institutu u Montrealu

i našla ga kako leži smrtno miran,

prikačen na mašinu za disanje.

Paraliza je pokorila njegovo telo polako,

počevši u nožnim prstima, pa nogama,

trupu, prstima i rukama.

Pronašla je svoj put do vrata,

presecajući njegovu mogućnost da diše,

i zastala ispod očiju.

Nikada nije izgubio svest.

Posmatrao je iznutra

kako mu se telo gasi,

ud po ud,

mišić po mišić.

U toj sobi, prišla sam telu svog oca,

i drhtavim glasom i kroz suze,

počela da izgovaram abecedu.

A, B, C, D, E, F, G,

H, I, J, K.

Na K je trepnuo.

Počela sam ponovo.

A, B, C, D, E, F, G,

H, I.

Ponovo je trepnuo na slovo I,

pa T, onda R, pa A:

Kitra.

Rekao je "Kitra, lepoto moja,
nemoj da plačeš.

Ovo je blagoslov."

Nije bilo zvuka, ali je moj otac

pozvao moje ime snažno.

Samo 72 sata posle udara,

već je prigrlio

celinu svog stanja.

Uprkos njegovom
ekstremnom fizičkom stanju,

bio je u potpunosti prisutan sa mnom,

vodeći, negujući,

i bivavši moj otac toliko

ako ne i više nego pre.

Sindrom: zarobljen u svom telu

je noćna mora većine ljudi.

Na francuskom je ponekad nazvan

"maladie de l'emmuré vivant".

Doslovno, "oboljenje živ sahranjen".

Za mnogo ljudi, većinu možda,

paraliza je neizreciv horor,

ali iskustvo moga oca

koji gubi svaki sistem svog tela

nije bilo iskustvo osećaja zarobljenosti,

već okretanje psihi,

zatamnjivanje spoljašnjeg izgleda,

suočavanje sa dubinama njegovog uma,

i u tom trenutku,

zaljubljivanje u život i telo iznova.

Kao rabin i duhovna osoba

njišući se između uma i tela,
života i smrti,

paraliza mu je otvorila nove vidike.

Shvatio je da više nije morao da gleda

izvan telesnog sveta

da bi pronašao božansko.

"Raj je u ovom telu.

Na ovom je svetu," rekao je.

Spavala sam pored njega
prva četiri meseca,

negujući koliko sam mogla

svaku njegovu nelagodnost,

razumevajući
dubok ljudski psihološki strah

nemogućnosti da se pozove u pomoć.

Moja majka, sestre, brat i ja

smo ga zatvorili u čauru isceljenja.

Postali smo njegovi portparoli

provodeći sate svakoga dana
recitujući abecedu,

dok je on šaputao propovedi

i poeziju treptajima oka.

Njegova soba postala je hram isceljenja.

Njegova postelja postala je mesto za one

koji traže savet i duhovnu utehu,
i kroz nas

moj otac mogao je da govori

i stimuliše,

slovo po slovo,

treptaj po treptaj.

Sve je u našem svetu
postalo sporije i nežnije

dok su buka, drama
i smrt bolničkog odeljenja

bledeli u pozadini.

Želim da vam pročitam
jednu od prvih stvari

koju smo zapisali u nedelji posle udara.

Sastavio je pismo,

obraćajući se svojoj zajednici u sinagogi,

i završio ga sledećim redovima:

"Kada je moj potiljak eksplodirao,

ušao sam u drugu dimenziju:

početnu, nadplanetarnu, protozoansku.

Univerzumi se otvaraju i zatvaraju stalno.

Postoje mnogi koji, kada je nisko,

prestaju da rastu.

Prošle nedelje, pao sam tako nisko,

ali sam osetio ruku svoga oca oko sebe,

i moj otac vratio me je nazad."

Kada mi nismo bili njegov glas,

bili smo njegove noge i ruke.

Pomerala sam ih
kao da sam znala kako bih želela

da moje ruke i noge budu pomerane

kada bi bile mirne sve sate u toku dana.

Sećam se da bih držala njegove prste
blizu svog lica,

savijajući svaki zglob
da bi ostao mek i savitljiv.

Pitala bih ga iznova i iznova

da vizualizuje pokrete,

da posmatra iznutra dok se prst uvija

i ispravlja, i da se kreće zajedno sa njim

u svom umu.

Onda, jednog dana, krajičkom svog oka,

videla sam kako njegovo telo
klizi kao zmija,

nehotičan trzaj prolazi kroz tok

njegovih udova.

Isprva, mislila sam da haluciniram,

provevši toliko vremena
negujući ovo jedno telo,

tako očajno želeći da vidim
da bilo šta samostalno reaguje.

Ali mi je rekao da je osetio golicanje,

iskre elektriciteta koje se pale i gase

ispod površine kože.

Sledeće nedelje, počeo je da neznatno

pokazuje otpor mišića.

Povezanost je napravljena.

Telo se polako i nežno ponovo budilo,

ud po ud, mišić po mišić,

trzaj po trzaj.

Kao dokumentarni fotograf,

osetila sam potrebu da fotografišem

svaki od ovih prvih pokreta

kao majka svoje novorođenče.

Fotografisala sam ga
kako uzima svoj prvi nepomognut uzdah,

slavljenički trenutak nakon što je pokazao

otpor mišića po prvi put,

nove tehnologije prilagođene da mu dozvole

da stekne sve više i više nezavisnosti.

Fotografisala sam brigu i ljubav

koja ga je okruživala.

Ali moje slike pričaju
samo spoljašnju priču

čoveka koji leži u bolničkom krevetu

privezan na mašinu za disanje.

Nisam bila u mogućnosti
da oslikam njegovu priču iznutra,

pa sam počela da tragam
za novim vizuelnim jezikom,

onim koji teži
da izrazi kvalitet kratkotrajnosti

duhovnog iskustva.

Na kraju, želim da podelim sa vama

video iz serije na kojoj radim,

koja pokušava
da izrazi usporeno postojanje između,

koje je moj otac doživeo.

Kada je počeo
da povraća svoju sposobnost da diše,

počela sam da snimam njegove misli,

pa je glas koji čujete na ovom videu

njegov glas.

(Video) Roni Kahana: Morate da verujete

da ste paralizovani

da biste odigrali ulogu

kvadriplegičara.

Ja ne verujem.

U svom umu

i svojim snovima

svake noći

ja Šigal-čovek lebdim

iznad grada,

vitlam i kovitlam

i stopalima ljubim tlo.

Ne znam ništa o izrazu

čoveka bez kretanja.

Sve ima pokrete.

Srce pumpa.

Telo se podiže.

Usne se pomeraju.

Nikada ne mirujemo.

Život trijumfuje gore i dole.

Kitra Kahana: Za većinu nas,

naši mišići počinju da se grče i pomeraju

mnogo pre nego što smo svesni,

ali moj otac kaže
da je njegova privilegija

život na dalekoj periferiji

ljudskog iskustva.

Kao astronaut koji vidi perspektivu

koju će mali broj nas moći da podeli,

on se čudi i posmatra dok uzima

svoje prve uzdahe

i sanja da se puzeći vrati kući.

Tako počinje život u 57-oj, on kaže.

Beba nema stav u svom biću,

ali čovek insistira
na svom svetu svakoga dana.

Malo nas će ikada morati
da se suoči sa fizičkim ograničenjima

do te mere kao moj otac,

ali ćemo svi imati momente paralize

u svojim životima.

Znam da se ja često suočavam sa zidovima

koji se čine kompletno nedostižnim,

ali moj otac insistira

da ne postoje ćorsokaci.

Umesto toga,
on me pozove u svoj prostor isceljenja

da dam najbolje od sebe, i za njega

da da najbolje od sebe za mene.

Paraliza je bila otvaranje za njega.

To je bila prilika da razjasni,

ponovo zapali životnu snagu,

da dovoljno dugo mirno sedi sam sa sobom

da se ponovo zaljubi
u punu beskonačnost

stvaranja.

Danas, moj otac više nije zaključan.

Pokreće svoj vrat sa lakoćom,

klin za hranjenje mu je uklonjen,

diše sopstvenim plućima,

govori polako sopstvenim tihim glasom,

i radi svakog dana na tome

da stekne više pokreta
u svom paralizovanom telu.

Ali posao nikada neće biti završen.

Kao što on kaže,
"Živim u pokvarenom svetu,

i imam svetog posla da radim."

Hvala vam.

(Aplauz)