Forenzički antropolog koji pronalazi “nestale"

Tokom 36 godina konflikta u Gvatemali ubijeno je 200.000 civila - više od 40.000 nije identifikovano. Pionir forenzičke antropologije, Fredi Pekereli, sa svojim timom koristi DNK, arheologiju i povest kako bi pomogao porodicama da pronađu tela najmilijih. Težak zadatak, koji može da donese zadovoljstvo - a ponekad i pravdu.

Gvatemala se oporavlja od sukoba
koji je trajao 36 godina

i koji se vodio tokom Hladnog rata.

Radi se o manjoj levičarskoj pobuni

na koju je vlada razorno reagovala.

Posledica ovoga je
200.000 žrtava civila,

od kojih je 160.000 ubijeno u naseljima:

mala deca, muškarci, žene, čak i stari.

Pored toga, imamo 40.000 nestalih,

za kojima i danas tragamo.

Zovemo ih ,,Desaparecidos''.

83% žrtava je majanskog porekla,

potomci urođenika

Centralne Amerike.

Svega oko 17% je evropskog porekla.

Ali najvažnije od svega je

da su oni koji su trebali da nas brane
- policija i vojska -

upravo počinili većinu tih zločina.

Porodicama stradalih
trebaju informacije.

Žele da znaju šta se dogodilo.

Žele da nađu tela svojih najbližih.

Ali pre svega žele da vi,

a i svi ostali znaju da
njihovi najmiliji nisu ništa skrivili.

U mom slučaju, otac je
1980. dobijao pretnje smrću,

pa smo otišli.

Otišli iz Gvatemale i došli ovamo.

Odrastao sam u Njujorku,

zapravo u Bruklinu; tu sam pohađao
srednju školu Nju Utreht

i diplomirao na Bruklinskom koledžu.

Jedini je problem

što nisam zapravo znao
šta se dešava u Gvatemali.

Nisam želeo da znam;
bilo je previše bolno.

Tek sam 1995. godine odlučio
da učinim nešto po tom pitanju.

Zato sam se vratio.

Vratio sam se u Gvatemalu
kako bih pronašao tela,

shvatio šta se dogodilo,
ali i pronašao deo sebe.

To postižemo tako što
ljudima pružamo informacije.

Razgovaramo sa članovima porodica
i puštamo ih da izaberu.

Mogu da izaberu
da nam kažu šta se desilo,

da nam kažu šta su videli,

da nam pričaju o svojim najmilijima.

I, što je važnije,

mogu da izaberu da nam daju deo sebe.

Deo, suštinu, onoga što jesu.

A tu DNK zatim poredimo

sa DNK iz kostura.

U isto vreme tražimo nova tela.

Od njih su sad ostali samo kosturi,

pošto se većina zločina
desila pre 32 godine.

Kada pronađemo grobnicu,

uklanjamo zemlju dok ne očistimo telo,
zabeležimo ga i iskopamo.

Bukvalno vadimo kosture iz zemlje.

Nakon što pronađemo tela,
vraćamo ih u grad, u laboratoriju,

i pokušavamo da utvrdimo
dve glavne stvari:

prva je način na koji su umrli.

Ovde se vidi prostrelna rana na potiljku,

ili na primer, rana od mačete.

Zatim pokušavamo da otkrijemo
ko je u pitanju.

Da li je beba

ili odrasla osoba,

muškarac ili žena.

Kada to utvrdimo,

uzimamo malo parče kosti

i iz njega vadimo DNK.

Naravno, tu DNK

zatim poredimo sa DNK porodica žrtava.

Ovo ću vam najbolje objasniti
ako vam pokažem dva slučaja.

Prvi slučaj se odnosi na vojni dnevnik.

Ovaj dokument je odnekud
prokrijumčaren 1999. godine.

Vidi se da je država
pratila pojedine ljude

koji su, poput vas,
želeli da promene svoju zemlju,

i da su zapisivali sve o njima.

Između ostalog su zapisali
i kad su ih pogubili.

U žutom pravougaoniku se nalazi šifra,

tajna šifra: 300.

A uz nju je datum.

300 znači da su pogubljeni,
a datum je datum pogubljenja.

Na to ćemo se brzo vratiti.

Godine 2003, vršili smo iskopavanja

prilikom kojih smo u jednoj vojnoj bazi
pronašli 220 tela u 53 grobnice.

Grob 9 se poklopio
sa porodicom Serhia Saul Linaresa.

Serhio je bio profesor na univerzitetu.

Diplomirao je na
Državnom Univerzitetu u Ajovi,

a zatim se vratio u Gvatemalu
kako bi je promenio.

Zarobljen je 23. februara 1984.

A tu se vidi,
pogubljen je 29. marta 1984.

Neverovatna je stvar

da smo imali telo,
podatke o porodici i DNK,

a sada i dokumenta
koja opisuju šta se desilo.

Najvažnije je da je dve nedelje kasnije

došlo do novog poklapanja
iz iste grobnice,

sada sa Amansiom Viljatorom.

DNK sa tela se ponovo poklopila
sa DNK porodice.

A onda smo primetili
da je i on u dnevniku.

Zanimljivo je bilo videti da je
i on bio pogubljen 29. marta 1984.

To nas je nateralo da se zapitamo:
koliko tela ima u grobnici?

Šest.

Zatim smo proverili koliko je njih
pogubljeno 29. marta 1984.

Tako je, takođe šest.

To su još Huan de Dios,
Ugo, Moises i Soilo.

Svi su pogubljeni istog dana,
a uhvaćeni na različitim mestima

u različito vreme.

Svi u istom grobu.

Sad nam je trebala jedino
DNK te četiri porodice.

Zato smo ih potražili
i na kraju i pronašli.

Identifikovali smo svih šest tela
i vratili ih porodicama.

Drugi slučaj se odnosi

na vojnu bazu CREOMPAZ.

Ime baze znači ,,verovati u mir'',
a istovremeno je skraćenica za

Regionalni centar za
komandu mirovnim operacijama.

Tu vojska Gvatemale obučava
mirovne trupe iz drugih zemalja

koje služe pri U.N.

i deluju u državama poput Haitija i Konga.

Primili smo svedočenja koja kažu
da se unutar baze

nalaze tela i grobnice.

Otišli smo sa nalogom za pretres
i nakon dva sata

smo pronašli prvu od 84 grobnice,
sa ukupno 533 tela.

Kada pogledate,

mirotvorce obučavaju
na masovnim grobnicama.

Vrlo ironično.

Ta tela - većina okrenuta licem ka zemlji,
sa rukama vezanim iza leđa,

povezima na očima,
raznim vrstama povreda -

to su bespomoćni ljudi
koji su pogubljeni.

Ljudi za kojima tragaju 533 porodice.

Bavićemo se Grobnicom 15.

Primetili smo da je Grobnica 15
puna žena i dece,

ukupno 63-je.

To nas je odmah nateralo da se zapitamo

odakle takav slučaj.

Godine 1995, kada sam stigao u Gvatemalu,

čuo sam za masakr koji se dogodio
14. maja 1982. godine,

kada je vojska došla, pobila muškarce,

a žene i decu helikopterima
odvela na nepoznato mesto.

Ali zamislite ovo:

odeća iz grobnice se poklapala
sa nošnjom iz oblasti

odakle su nestali,

odakle su oteti te žene i deca.

Izvršili smo analizu DNK i uspeli

da identifikujemo
Martinu Rohas i Manuela Čena.

Oboje su nestali za vreme masakra,
a sad smo to i dokazali.

Našli smo materijalne dokaze
da se to dogodilo

i da su te ljude odveli u ovu bazu.

Manuel Čen je imao tri godine.

Njegova majka je otišla do reke da
opere veš, a njega je ostavila kod suseda.

Onda je došla vojska,

koja ga je odvela u helikopteru
i više ga niko nije video

dok ga nismo pronašli u Grobnici 15.

Sada, uz pomoć nauke, arheologije,
antropologije, genetike

uspevamo da damo glas
onima koji ga nemaju.

Ali radimo i više od toga.

Uspevamo da pronađemo dokaze za suđenja,

poput prošlogodišnjeg suđenja za genocid,

kad je general Rios Mont
osuđen na 80 godina.

Danas sam tu da bih vam rekao
da se ovakve stvari svuda dešavaju -

upravo sada se tako nešto
dešava u Meksiku -

i ne smemo da dopustimo da se nastavi.

Moramo da budemo jedinstveni u odluci

da više neće biti nestalih.

Dakle, nema nestalih.

Okej? Nema nestalih.

Hvala vam.

(Aplauz)