Do Južnog pola i nazad - najtežih 105 dana u mom životu

Ove godine, istraživač Ben Sonders pokušao je svoju najambiciozniju šetnju do sada. Krenuo je da završi propalu ekspediciju kapetana Roberta Falkona Skota iz 1912 - povratno putovanje od četiri meseca, 2900 kilometara, od ivice Antarktika i nazad. U prvom govoru nakon svoje avanture, samo pet nedelja nakon svog povratka, Sonders pruža neizvežban, iskren pogled na misiju obojenu ohološću koja ga je dovela do najteže odluke njegovog života.

Dakle u TED-u,
koji je jezgro inteligencije,

stojim večeras pred vama

u ulozi stručnjaka za tegljenje
teških stvari po hladnim mestima.

Veći deo svojih zrelih godina
predvodio sam polarne ekspedicije

i prošlog meseca, moj kolega
Tarka Lerpinijer i ja

završili smo najambiciozniju
ekspediciju koju sam ikada pokušao.

Zapravo, imam osećaj da sam
pravo ovde bio transportovan

iz četiri meseca provedenih u nedođiji,

mahom uz gunđanje i psovke,
pravo na TED binu.

Možete pretpostaviti da to nije bila
baš glatka promena.

Jedna od zanimljivih nuspojava je

da mi je kratkotrajno pamćenje
izgleda potpuno otišlo.

Pa sam morao da nažvrljam neke tezice

da izbegnem mnogo gunđanja i psovanja
u narednih 17 minuta.

Ovo je prvi govor koji držim
o ovoj ekspediciji,

i iako nismo ispisivali genome
ili pravili svemirske teleskope,

ovo je priča o tome kako smo dali
sve što imamo da postignemo

nešto što do sada niko nije uradio.

Pa se nadam da ćete možda pronaći
materijal za razmišljanje.

Bio je to put, ekspedicija, na Antarktik,

najhladniji, najvetrovitiji, najsuvlji
i najviši kontinent u Evropi.

To je fascinantno mesto.
Ogromno mesto.

Duplo je veći od Australije,

kontinent koji je veličine
Kine i Indije zajedno.

Da dodam, iskusio sam

zanimljivu pojavu
u poslednjih nekoliko dana,

nešto što očekujem da se desi
Krisu Hedfildu na TED-u za koju godinu,

razgovori koji teku otprilike ovako:

"O, Antarktik. Strava.

Suprug i ja smo odradili Antarktik
i Lindblad za godišnjicu braka."

Ili: "O, kul, bio si tamo na maratonu?"

(Smeh)

Naš put je, zapravo, bio
kao 69 spojenih maratona

u 105 dana, povratni put dug 1800 milja,
pešaka, od obale Antarktika

do Južnog pola i nazad.

Usput smo oborili rekord

najdužeg ljudskog polarnog putovanja
u istoriji, za više od 400 milja.

(Aplauz)

Za vas iz Zaliva,

to je kao da hodate
odavde do San Franciska,

a onda se okrenete i vratite se.

Ako pričamo o kampovanju,
bilo je baš dugačko,

i sumirao sam ga veoma koncizno

na svetim stranama
malezijskog "Biznis insajdera".

["Dva polarna istraživača završila put
na kome su poslednjeg puta svi stradali"]

Kris Hedfild je tako rečito govorio

o strahu i o šansama za uspeh,
i zaista, o šansama da preživite.

Od devet ljudi koji su pokušali
ovo putovanje pre nas,

niko nije stigao do pola i nazad,

a petoro ih je umrlo dok su pokušavali.

Ovo je kapetan Robert Falkon Skot.

Vodio je poslednji tim
koji je pokušao ovu ekspediciju.

Skot i njegov protivnik,
ser Ernest Šeklton,

u rasponu od decenije,

vodili su ekspedicije koje su se borile
da budu prve na Južnom polu,

da iscrtaju i stave na mapu
unutrašnjost Antarktika,

mesto o kojem smo tada znali manje

nego o površini meseca,

jer smo mesec mogli da vidimo
kroz teleskope.

Veći deo Antarktika je pre jednog veka
bio neistražen.

Neki od vas možda znaju priču.

Skotova poslednja ekspedicija,
Tera nova iz 1910. godine,

počela je kao veliki
poduhvat nalik opsadi.

Imao je veliki tim
koji je koristio ponije,

pse, traktore na benzin,

ispuštao višestruke isplanirane
depoe hrane i goriva

kroz koje bi Skotov konačni petočlani tim
prošao na putu do pola,

gde bi se okrenuli i na skijama se,
peške, vratili do obale.

Skot i preostala petorica

stigli su na Južni pol
januara 1912. godine

da bi saznali da ih je pretekao
norveški tim Roalda Amundsena;

koji je vozio saonice sa psima.

Skotov tim završio je peške.

I više od veka,
ovaj put je ostao nezavršen.

Skotov petočlani tim je
umro u povratku.

I protekle decenije,

pitao sam se zašto.

Kako da je to ostao vrhunac?

Skotov tim je prepešačio 2570 kilometara.

Niko od tada nije došao ni blizu.

Znači, ovo je vrhunac
ljudske izdržljivosti,

ljudskih napora,
ljudskog atletskog dostignuća

u verovatno najokrutnijoj klimi na Zemlji.

Kao da je rekord za maraton

neoboren od 1912.

I naravno, neka čudna
i predvidiva kombinacija znatiželje,

tvrdoglavosti i verovatno arogancije,

naterala me je da mislim
da mogu biti taj koji će završiti posao.

Za razliku od Skotove ekspedicije,
bili smo samo nas dvojica,

i krenuli smo sa obale Antarktika
u oktobru prošle godine,

tegleći sve sami,

proces koji je Skot nazivao
"ljudska vuča".

Kada kažem da je to kao pešačiti
do San Franciska i nazad,

zapravo mislim - kao vući
nešto za dlaku teže

od najtežeg igrača američkog fudbala.

Naše saonice su težile 200 kilograma,

odnosno, na početku, 440 funti svaka,

iste težine koje je vukao
najslabiji Skotov poni.

Na početku, u proseku
smo prelazili 0,8 kilometara na sat.

Možda se niko do sada
nije odvažio na ovaj put,

već duže od veka,

zato što niko nije bio
dovoljno lud da pokuša.

Iako ne mogu da tvrdim
da smo istraživali

u pravom edvardijanskom
smislu te reči -

nismo krstili planine ni ucrtavali
neistražene doline na mape -

mislim da smo zagazili
u neistražene predele u ljudskom smislu.

Svakako, ako u budućnosti saznamo
da postoji deo ljudskog mozga

koji se pali kada
psuješ sam sebe,

neću se uopšte iznenaditi.

Čuli ste da prosečan Amerikanac provodi
90 odsto vremena u zatvorenom prostoru.

Mi smo bili napolju
skoro četiri meseca.

Nismo videli ni zalazak sunca.

24 sata je bio dan.

Životni uslovi su bili
prilično spartanski.

U 105 dana, gaće sam presvukao
tri puta

a Tarka i ja smo delili
2,7 kvadratnih metara platna.

Mada, imali smo tehnologiju
koju Skot ne bi nikada ni zamislio.

Svako veče smo uživo blogovali
iz šatora, preko laptopa

i posebno urađenog
satelitskog odašiljača,

a sve to na solarni pogon:

prilagodljiv fotonaponski panel
bio je nad šatorom.

I pisanje mi je bilo važno.

Kao malog, inspirisala me je
avanturistička i istraživačka književnost,

i mislim da smo svi
ove nedelje ovde videli

važnost i moć priče.

Dakle, imali smo opremu 21. veka,

ali u stvarnosti,
izazovi sa kojima se Skot suočavao

bili su i naši:

vremenski uslovi
i ono što je Skot nazivao klizanje,

količina trenja između
saonica i snega.

Najhladniji vetar koji smo iskusili bio je
od oko minus 70-ak stepeni,

a vidljivost je bila na nuli,
ono što se zove belinom,

većinu putovanja.

Putovali smo uzduž i popreko
jednim od najvećih

i najopasnijih glečera na svetu,
glečerom Birdmor.

Dug je 177 kilometara; na većini površine
je takozvani plavi led.

Možete videti da je to prelepa,
blistava plava površina, tvrda kao čelik

prekrivena hiljadama
i hiljadama pukotina,

te duboke naprsline u glečeru
sežu i do 60 metara.

Tu ne mogu da sleću avioni,

pa smo najviše bili
izloženi riziku,

praktično, kada smo imali
najmanje šanse da nas spasu.

Stigli smo do Južnog pola
nakon 61 dana pešačenja,

sa danom zakašnjenja
zbog lošeg vremena,

i žao mi je da kažem,
bilo je antiklimaktično.

Postoji stalna američka baza,

stanica Amundsen-Skot
na Južnom polu.

Imaju avionsku pistu,
imaju kantinu,

imaju tuševe sa
toplom vodom,

imaju poštu, suvenirnicu,

teren za košarku koji je ujedno
i bioskopska sala.

Dakle, ovih dana je malo drugačije,

a ima i gomila đubreta.

Mislim da je čudesna stvar

to što ljudi mogu da
postoje 365 dana u godini

uz hamburgere i vruć tuš
i bioskope,

ali izgleda da posle imamo
mnogo praznih kartonskih kutija.

Na levoj strani ove slike
možete videti

više jutara smeća

koju će avionom
odneti sa Južnog Pola.

Ali i na Južnom polu
postoji pol,

i tamo smo stigli peške,
bez podrške,

bez pomoći, najtežom putanjom,

1450 kilometara za rekordno vreme,

vukući više tereta
od bilo koga u istoriji.

I da smo se tu zaustavili
i odleteli kući,

što bi bilo prilično razumno,

moj govor bi se ovde završio

i to ovako nekako.

Ako oko sebe imaš pravi tim,
pravi alat, pravu tehnologiju,

i ako imaš dovoljno vere u sebe
i dovoljno odlučnosti,

onda je sve moguće.

Ali onda smo se okrenuli,

i tu stvari počinju
da budu zanimljive.

Visoko na visoravni Antarktika,

preko 3000 metara, jako je vetrovito,
hladno i suvo, bili smo iscrpljeni.

Prešli smo 35 maratona,

prešli samo pola puta,

i, naravno, imali smo sigurnosnu mrežu

skijaških aviona
i satelitskih telefona

i svetionika koji vas uživo prate 24 sata
koje Skot nije imao,

ali kada razmislim unazad,

više nego da nam olakša život,

sigurnosna mreža nam je zapravo dozvolila

da budemo na ivici noža,

da jedrimo veoma blizu
apsolutnih granica čoveka.

I to je izuzetan oblik mučenja,

iscrpeti sebe do tačke umiranja od gladi
dan za danom

dok za sobom vučete
saonice pune hrane.

Godinama sam pisao izlizane fraze
potencijalnim sponzorima

o pomeranju granica
ljudske izdržljivosti,

ali u stvarnosti, veoma je strašno
biti u toj poziciji.

Pre dolaska na Pol, imali smo

dve nedelje skoro neprekidnog
direktnog vetra, što nas je usporavalo.

Kao rezultat, nekoliko dana
jeli smo pola porcija.

Imali smo ograničenu količinu hrane
u sankama za ovaj put,

pa smo pokušali da je razvučemo

smanjujući unos na polovinu kalorija
koje treba da pojedemo.

Kao posledica toga, obojica smo
imali hipoglikemiju -

danima smo imali
nizak nivo šećera u krvi -

i neverovatno smo bili podložni
ekstremnoj hladnoći.

Tarka me je jedne večeri slikao ovde

nakon što sam se skoro onesvestio
od hipotermije.

Obojica smo imali nalete hipotermije,
nečega što do tad nismo iskusili

i bilo je veoma ponižavajuće.

Koliko god vi mislili, kao ja,

da niste takva osoba koja odustaje,

da ćete otići boreći se,

hipotermija vam ne ostavlja puno izbora.

Postajete potpuno ošamućeni.

To je kao da ste pijano nedonošče.

Postajete patetični.

Sećam se da sam samo hteo
da legnem i odustanem.

Bio je to jedinstven osećaj,

i pravo iznenađenje za mene
da budem toliko devastiran.

Onda nam je potpuno nestalo hrane,

75 kilometara od prve stanice

koju smo postavili na svom putu do tamo.

Postavili smo 10 stanica sa hranom,

bukvalno smo zakopavali hranu i gorivo
za povratak -

gorivo je bilo za rešo
da bismo topili sneg i dobili vodu -

i bio sam primoran da donesem odluku
i zatražim avion sa zalihama,

skijaški avion sa hranom za osam dana
kako bismo prebrodili tu rupu.

Trebalo im je 12 sati da dođu do nas
sa druge strane Antarktika.

Kada sam pozvao taj avion, bila je to
jedna od najtežih odluka u mom životu.

Pomalo zvučim kao prevarant,
stojeći ovde sa stomačićem.

Ugojio sam se 13 kilograma
u poslednje tri nedelje.

Tolika glad je na mene ostavila
zanimljiv mentalni ožiljak,

a to je da sam kao usisivač unosio hranu
u svakom hotelu gde sam bio.

(Smeh)

Ali uopšte smo bili veoma gladni,
i to prilično.

Ne žalim ni sekunde
što sam zvao taj avion,

jer sam još uvek živ i netaknut

i pričam ovu priču.

Ali takva pomoć sa strane
nikada nije bila deo plana

i moj ego se još uvek bori s time.

Ovo je najveći san koji sam ikad imao

i bio je skoro savršen.

U povratku do obale,

naši kramponi - šiljci na čizmama

za putovanje
preko plavog leda na glečeru -

polomili su se na vrhu Birdmora.

Još uvek smo ima 160 kilometara nizbrdo

na veoma čvrstom i klizavom plavom ledu.

Skoro svakog sata smo morali
da ih popravljamo.

Čisto razmere radi,

ovo je pogled ka grotlu glečera Birdmor.

U šupljinu na horizontu
mogli ste smestiti ceo Menhetn.

To je 32 kilometra
između planina Houp i Kifin.

Nikada se nisam osećao tako malo
kao na Antarktiku.

Kada smo se spustili do grotla glečera,

otkrili smo da je svež sneg prikrio
desetine dubokih šupljina.

Jedan od Šekltonovih ljudi opisao je
prelazak ovakvog terena

kao hodanje preko staklenog krova
na železničkoj stanici.

Propali smo toliko puta
da ne mogu ni da se setim,

obično samo stavljanjem skije
ili čizme kroz sneg.

Povremeno bismo upali sve do pazuha,

ali srećom, nikada više od toga.

I pre manje od pet nedelja,
nakon 105 dana,

prešli smo neverovatno zlokobni cilj,

obalu ostrva Ros sa strane Antarktika
ka Novom Zelandu.

U prvom planu možete videti sneg

i stene iza.

Iza nas je neisprekidana skijaška staza
od skoro 2900 kilometara.

Prošli smo najduže
polarno putovanje peške,

o čemu sam sanjao deceniju.

Gledajući unazad,

još uvek stojim iza stvari

koje sam godinama govorio

o važnosti ciljeva

i odlučnosti i veri u sebe

ali priznajem da nisam puno razmišljao
o tome šta se dešava

kada dođete do cilja koji vas obuzima

i kome ste posvetili
većinu odraslog života

i zapravo još uvek razabiram taj deo.

Kao što sam rekao, postoji mali broj
površnih znakova da sam otišao.

Ugojio sam se 14 kilograma.

Imam veoma blage ožiljke od promrzlina,
koji su sada verovatno prekriveni šminkom.

Jedan na nosu, po jedan na obrazima,
od naočari,

ali iznutra sam veoma drugačija osoba.

Da budem iskren,

Antarktik me je izazvao
i učinio tako skromnim

da nisam siguran da ću ikada moći
to da predstavim rečima.

Još uvek se borim da saberem misli.

To što stojim ovde
i iznosim ovu priču

dokaz je da svi možemo da postignemo
velike stvari,

kroz ambiciju, strast,

puku tvrdoglavost,

odbijajući da odustanemo,

da ako nešto sanjate dovoljno jako,
kao što je rekao Sting,

to se zaista i ostvari.

Ali ovde stojim i govorim, znate šta,

taj kliše da je putovanje
bitnije od odredišta?

Ima nečega u tome.

Što sam bliži bio svom cilju,

krševitoj, stenovitoj obali ostrva Ros,

sve sam više shvatao da je najveća lekcija

kojoj me je naučila
ova veoma duga i teška šetnja

je da sreća nije u odredištu,

da je za nas ljude

to savršenstvo o kojima mnogi sanjamo

možda zapravo nedostižno,

i da ako ne možemo biti zadovoljni
ovde, danas, sada, na svojim putovanjima,

u neredu i težnji koja nas sve prožima,

sa otvorenim petljama,
poluzavršenim spiskovima,

osećanjem da će drugi put biti bolje,

onda to nikad nećemo osetiti.

Mnogi su me pitali, a šta sada?

Sada sam veoma srećan da se oporavljam
u hotelskim restoranima.

Ali kao što reče Bob Houp,

osećam se veoma skromno,

ali mislim da imam snage i karaktera
da se borim protiv toga. (Smeh)

Hvala vam.

(Aplauz)