Zašto je odricanje od bogatstva bilo najbolja stvar koju smo uradili

Godine 1993, Bil i Melinda Gejts, tada verenici, šetali su plažom u Zanzibaru i doneli hrabru odluku o tome na koji način će bogatstvo od Majkrosofta biti vraćeno društvu. U razgovoru sa Krisom Andersonom, par govori o svom radu u Fondaciji Bill i Melinda Gejts, kao i o svom braku, deci, svojim neuspesima i zadovoljstvu u poklanjanju većine svog bogatstva.

Kris Anderson: Dakle, ovo je intervju
koji se razlikuje od ostalih.

S obzirom na to
da slika govori više od reči,

ja sam zamolio Bila i Melindu

da pronađu u svojoj arhivi

neke slike koje bi pojasnile
nešto od onoga

što su oni uradili,

i da tako porazgovaramo o nekim stvarima.

Dakle, počećemo odavde.

Melinda, kada i gde je ovo bilo,

i ko je taj zgodni muškarac pored tebe?

Melinda Gejts:
Sa velikim naočarima, ha?

Ovo je u Africi,
na našem prvom putovanju,

kada smo oboje prvi put bili tamo,

u jesen 1993.

Već smo bili vereni.
Venčali smo se

nakon nekoliko meseci

a na ovo putovanje smo u stvari išli

da vidimo životinje i savanu.

Bilo je neverovatno.
On nikada nije toliko

odsustvovao sa posla.

Ali na nas su najveći utisak
u stvari ostavili

ljudi i ekstremno siromaštvo.

Počeli smo da se pitamo.

Da li mora da bude ovako?

Pred sam kraj putovanja,
otišli smo u Zanzibar,

i malo prošetali plažom,

to smo često radili

dok smo se zabavljali.

I već smo tada razgovarali o tome

da bogatstvo stečeno u Majkrosoftu

bude vraćeno društvu,

ali smo baš za vreme te šetnje

počeli da govorimo o tome

šta bismo mogli da uradimo
i na koji način?

KA: Dakle, budući da je na ovom odmoru

nastala najveća privatna

fondacija na svetu,

to je prilično skup odmor.
(Smeh)

MG: Može se reći. Mi smo uživali.

KA: Ko je od vas dvoje
bio glavni inicijator,

ili je to bilo obostrano?

Bil Gejts: Ja mislim da smo bili uzbuđeni

što ćemo u ovoj životnoj fazi

raditi zajedno

i razmišljati kako da vratimo taj novac.

U tom trenutku, govorili smo
o najsiromašnijima,

i da li se može uticati na njih.

Da li je bilo nešto što nije učinjeno?

Mnogo toga nismo znali.

Bili smo prilično neupućeni,

kad pogledamo unazad.

Ali smo bili puni entuzijazma

što će ta faza,

faza posle Majkrosofta,

biti filantropska.

MG: Za koju je Bil uvek mislio
da će doći

nakon njegove 60. godine,

ali nije još uvek napunio 60,

tako da su se neke stvari usput promenile.

KA: To je tu započelo,
a zatim se i brzo odvijalo.

To je bilo '93,
ali je fondacija zapravo

osnovana tek '97.

MG: Da, '97. smo pročitali članak

o tome kako deca širom sveta
umiru od dijareje,

i stalno smo govorili:

"Pa to nije moguće.

U Americi samo odeš u apoteku."

I zatim smo okupili naučnike

i počeli da učimo o stanovništvu,

da učimo o vakcinama,

o tome šta je uspelo, a šta nije,

i tada je u stvari sve krenulo.

krajem 1998., 1999.

KA: Dakle, imali ste mnogo novca

i svet pun raznih problema.

Kako ste odlučili čemu da se posvetite?

BG: Pa,odlučili smo da odaberemo dva

bilo koja najveća globalna problema,

a to su bila deca koja umiru,

deca nerazvijena zbog nedovoljne ishrane,

i zemlje u problemu

zbog velike smrtnosti,

a roditelji su imali toliko dece

da je broj stanovništva rastao

a deca bivala toliko bolesna

da nisu mogla da se obrazuju

i napreduju.

To je globalno,

a opet, ovde u Americi,

oboje smo imali odlično obrazovanje

i shvatili smo da, to što Amerika

uspeva da ispuni obećanje
o jednakim mogućnostima,

jeste zbog fenomenalnog
obrazovnog sistema,

i što smo više saznavali,
više smo shvatali

da mi baš i ne ispunjavamo to obećanje.

I tako smo odabrali te dve stvari,

i sve što fondacija radi

je fokusirano na to.

KA: Dakle, pitao sam vas oboje
da odaberete sliku

koja vam se dopada, a ilustruje vaš rad,

i Melinda, ti si odabrala ovu.

O čemu se ovde radi?

MG: Jedna od stvari koju volim
da radim kad putujem

je da odem u ruralne krajeve
i pričam sa ženama,

bilo da je to Bangladeš,
Indija, mnoge zemlje Afrike,

i tada sam žena sa Zapada, bez imena.

Ne kažem im ko sam.
Jednostavno obučena.

I što sam više putovala,

uvek sam slušala od žena,
iznova i iznova:

"Želela bih da koristim ovu vakcinu."

Ja bih im govorila o dečjim vakcinama,

a one bi okrenule razgovor na temu

"A šta je sa onom koju ja primam?"

a to je injekcija koja se zove
Depo-Provera,

koja je zapravo
sredstvo za kontracepciju.

Zatim bih se vratila
i pričala sa stručnjacima,

koji bi rekli: "Kontraceptivna sredstva

se skladište u zemljama u razvoju."

Morate da kopate
dublje po izveštajima,

i evo šta je moj tim našao,

a to je da, za prvu stvar
koju žene u Africi

žele da koriste,

nema zaliha više od 200 dana u godini,
što objašnjava

zašto su mi žene govorile,

"Pešačila sam 10km bez muževljevog znanja,

došla do klinike,
a tamo nije bilo ničega."

A postojale su zalihe kondoma u Africi

zbog rada na prevenciji side koji

SAD i ostale zemlje pomažu.

Ali žene će vam stalno ponavljati:

"Ne mogu da razgovaram
o kondomu sa svojim mužem:

time sugerišem da jedno od nas ima sidu

a potreban mi je da bih napravila pauzu

između rađanja dece,
da bih mogla da ih hranim

i da imam priliku da ih obrazujem."

KA: Melinda, ti si katolkinja

i često si bila upletena

u polemike u vezi sa ovim problemom

i po pitanju abortusa,

sa obe strane, u stvari.

Kako si se borila sa tim?

MG: Da, mislim da je to
veoma važno gledište,

da smo se mi,
kao globalno društvo,

udaljili od kontracepcije.

Znali smo da 210 miliona žena želi

da im sredstva za kontracepciju
budu dostupna

čak i ona koja imamo ovde u Americi,

a mi im to nismo omogućavali

zbog političke polemike u zemlji

i za mene je to bilo ravno zločinu

pa sam tragala za osobom

koja bi mogla to da vrati
na globalnu scenu

i konačno sam shvatila
da to moram sama.

I iako sam katolkinja

verujem u kontracepciju

kao i većina katolkinja u Americi

koje su izjavile da je koriste.

I nisam smela da dozvolim

da nas ta polemika zaustavi.

Ranije smo u Americi
po tom pitanju

imali koncenzus

a zatim smo se okrenuli
globalnom koncenzusu

i prikupili 2,6 milijardi dolara

upravo na ovom problemu.

(Aplauz)

KA: Bile, ovo je tvoj grafikon.
O čemu je ovde reč?

BG: Pa, moj grafikon sadrži brojeve.

(Smeh)

Baš mi se sviđa ovaj grafikon.

Ovo predstavlja broj dece

koja umru pre svoje pete godine.

A ono što vidite je, u stvari,

jedna fenomenalna priča o uspehu

o kojem se ne zna puno,

a to je da smo neverovatno napredovali.

Došli smo sa 20 miliona,

nedugo pošto sam ja rođen,

do nekih 6 miliona sada.

Tako da je ovo u velikoj meri

priča o vakcinama.

Na milione dece je umiralo
svake godine od boginja.

To je iskorenjeno,
tako da je broj sada nula.

Od malih boginja
umirali su milioni.

Sada je to nekoliko stotina hiljada.

Uglavnom, ovo je tabela

gde taj trend treba da se nastavi

i to će biti moguće

korišćenjem novih vakcina

i davanjem deci.

Mi zapravo možemo da ubrzamo to.

Poslednjih deset godina,

taj broj je je opao brže

nego ikada u istoriji,

i volim što mogu da kažem,

u redu, ako možemo
da izmislimo nove vakcine,

možemo i da ih dostavimo tamo,

da upotrebimo najnovija saznanja o njima,

i da ih pravilno damo,
da bismo mogli da izvedemo čudo.

KA: Kad se ovo izračuna

dođe se do toga da se, bukvalno,

hiljade dečjih života spasi svakog dana

u poređenju sa prethodnom godinom.

O tome se nigde ne piše.

Avionska nesreća sa više od 200 poginulih

je daleko važnija priča od ove.

Da li te to nervira?

BG: Da, zato što se to dešava u tišini.

U pitanju je dete, jedno po jedno.

98% slučajeva nema nikakve veze

sa prirodnim katastrofama, a ipak,

kad vide prirodnu katastrofu,

ljudska humanost je zadivljujuća.

Neverovatno je kako ljudi razmišljaju,

okej, to sam mogao biti ja,
i novac stiže.

Ovi problemi su bili pomalo nevidljivi.

Sada kada postoje
Milenijumski ciljevi razvoja

i razne druge stvari,

primećujemo da velikodušnost raste,

tako da je cilj da se to smanji
daleko ispod milion,

što bi trebalo biti moguće
za vreme našeg života.

KA: Možda je trebalo

da se uposli neko
ko voli cifre i grafikone

umesto nekog nekog poznatog,

tužnog lica.

To si napisao
u svom pismu ove godine,

upravo ovaj argument
gde kažeš da je pomoć,

suprotno ustaljenom mišljenju

da je beskorisna i neredovna,

u stvari, bila vrlo efikasna.

BG: Da, ljudi mogu da razumeju

da ima dobronamerne pomoći

koja nije ispala kako treba.

Bilo je kapitalnih investicija

koje su bile dobronamerne i nisu uspele.

Ne bi trebalo zbog toga,

što nismo imali savršene rezultate,
reći da je to

bio uzaludan napor.

Treba gledati na to šta je cilj.

Kako poboljšati ishranu,

opstanak i opismenjavanje,
da bi se ove zemlje

mogle brinuti same o sebi,

da možemo da kažemo,
ovo ide kako treba

i da budemo pametniji.

Možemo pametnije da iskoristimo pomoć.

Nije svaki lek univerzalan.

Možemo učiniti mnogo više
od riskantnih kapitala

uključujući i ovako važne stvari.

KA: Uvreženo je mišljenje da je

bračnim parovima teško da rade zajedno.

Kako vi to uspevate?

MG: Da, dosta žena mi je reklo:

"Mislim da ne bih mogla da radim

sa svojim mužem.
To ne bi funkcionisalo".

Znate, mi u tome uživamo i -

ova fondacija je bila osvešćenje za oboje

u smislu neprestanog učenja

i mi ne putujemo toliko zajedno

zbog fondacije, kao nekad dok je Bil

radio u Majkrosoftu.

Na većinu putovanja idemo odvojeno,

ali ja znam da, kad dođem kući,

Bil će se interesovati
za to što sam saznala,

bilo da je reč o ženama

ili devojčicama ili nečem novom
o lancu dostave vakcina,

ili o nekome ko je sjajan lider.

On će saslušati
i biti iskreno zainteresovan.

I on zna, kad se vrati kući, čak

i ako je u pitanju
govor koji je održao

ili podaci ili nešto što je naučio,

da sam ja veoma zainteresovana,

i mislim da lepo sarađujemo.

Ali naravno da ne provodimo
svaki minut zajedno.

(Smeh)

KA: Ali, sada provodite,
i drago nam je zbog toga.

Melinda, ti si ranije gotovo sve

sama vodila.

Čini mi se da je Bil,

pre šest godina, prešao iz Majkrosofta

i počeo da radi za stalno.

Sigurno je bilo teško
prilagoditi se tome. Zar ne?

MG: Da. U stvari, mislim

da su zaposleni u fondaciji

više strahovali zbog Bilovog dolaska
nego ja.

Ja sam zapravo bila

zaista uzbuđena.

Mislim, Bil je doneo tu odluku

pre nego što je zvanično
objavljeno 2006,

i to je bila zaista njegova odluka,

ali ponavljam, to je bilo na odmoru

kada smo se šetali plažom

i kad je počeo da razmišlja o ovome.

Što se mene tiče, to što će Bil

iskoristiti svoju pamet i plemenitost

za rešavanje ovih globalnih problema

i nepravdi, bilo uzbudljivo.

Da, zaposleni u fondaciji
su strahovali zbog toga.

(Aplauz)

KA: To je sjajno.

MG: Ali, to je prošlo tri meseca

pošto je on došao.

BG: Uključujući i neke zaposlene.

MG: To sam i rekla, za njih,

to ih je prošlo tri meseca pošto si došao.

BG: Ne, šalim se.
MG: Misliš, zaposleni su otišli.

BG: Neki od njih jesu, ali -

(Smeh)

KA: Oko čega se vas dvoje raspravljate?

Nedelja je, 11 sati,

niste na poslu,

šta bude tema? O čemu diskutujete?

BG: Zbog toga što smo gradili ovo

zajedno od početka,

to ga čini sjajnim partnerstvom.

To sam imao sa Polom Alenom

u prvim danima Majkrosofta.

Imao sam i sa Stivom Balmerom
kad se Majkrosoft razvio,

i sada je Melinda partner,
u mnogo jačem,

jednakom smislu.

Tako da mnogo razgovaramo o tome

gde treba da damo više,

koje grupe rade dobro.

Ona je dosta upućena.

Dosta razgovara sa zaposlenima.

Ne putujemo zajedno, kao što je rekla.

Tako da puno sarađujemo.

Ne mogu da se setim

da se ikada jedno od nas držalo

svog čvrstog stava o nečemu.

KA: A ti, Melinda? Možeš li ti?
(Smeh)

Nikad se ne zna.

MG: Evo u čemu je stvar.

Pristupamo stvarima
iz različitih uglova,

i ja mislim da je to zapravo dobro.

Bil će pregledati važne podatke

i reći će: "Vodiću se
ovim globalnim statistikama."

A ja svemu prilazim intuitivno.

Susrećem se sa velikim brojem ljudi

i Bil me je naučio da ta iskustva

i globalne podatke upoređujem,
a mislim da sam

ja njega naučila

da te podatke iskoristi

u susretima s ljudima da razume,

mozeš li ti uopšte da daš tu vakcinu?

Možeš li da nateraš ženu
da njeno dete primi oralnu vakcinu

protiv dečje paralize?

Zato što je davanje vakcina

važno gotovo isto kao i nauka.

Tako da mislim da smo
tokom vremena prihvatili

stavove onog drugog

i iskreno, naš rad je
mnogo bolji zbog toga.

KA: Dakle, imali ste neverovatan uspeh

što se tiče vakcina
i dečje paralize i ostalog.

Šta je sa neuspesima?

Možete li da kažete nešto o tome

i šta ste eventualno iz toga naučili?

BG: Da. Na sreću, možemo
da priuštimo par neuspeha,

jer smo ih naravno, imali.

Puno radimo sa lekovima i vakcinama

i očekivano je da ćemo imati
razne neuspehe. Na primer,

u jednom od projekata
s najviše publiciteta

tražio se bolji kondom.

I imali smo na hiljade ideja.

Možda će samo nekoliko njih ispasti dobro.

Bili smo prilično naivni,
barem ja, u vezi sa lekom

protiv visceralne lajšmanijaze u Indiji,
jer sam mislio

da kad jednom dobijemo lek,

bolest će samo nestati.

Ispostavilo se da je bilo potrebno
primati injekciju

svaki dan tokom 10 dana.

Trebalo je 3 godine
više nego što smo očekivali

i opet nije bilo moguće

da se sasvim iskoreni.

Na sreću, otkrili smo da

ako uništimo peščane mušice,

verovatno ćemo imati uspeha,

ali trebalo nam je pet godina.

moglo bi se reći uzalud

i oko 60 miliona, za nešto

što je na kraju imalo

veoma skromne rezultate.

KA: Vi trošite oko milijardu
dolara godišnje

na obrazovanje, čini mi se.

Priča o onome što ste tu prošli

je prilično duga i složena.

Kakvih neuspeha je tu bilo?

MG: Važna lekcija koju smo naučili

u početku je što smo mislili

da su manje škole rešenje,
a manje škole

su definitivno od pomoći.

Tu je stopa napuštanja manja.

Ima manje nasilja i kriminala.

Ali ono što smo naučili

i što se ispostavilo kao ključno,

jeste dobar učitelj u učionici.

Ako nemate uspešnog učitelja

u učionici,

nebitno da li je škola mala ili velika,

ne možete uticati na to

da li će učenik biti spreman za koledž.

(Aplauz)

KA: Melinda, ovo ste ti

i tvoja najstarija ćerka, Džen.

Slika je od pre 3 nedelje,
čini mi se,

pre 3 ili 4 nedelje.
Gde je nastala?

MG: Išli smo u Tanzaniju.

Džen je bila tamo.

Sva naša deca su često išla u Afriku.

Ovog puta smo uradili nešto drugačije.

Odlučili smo da provedemo

dva dana i tri noći sa jednom porodicom.

Ana i Sanari su roditelji.

Pozvali su nas da boravimo
u njihovoj kolibi. U stvari,

mislim da su tu živele koze,

baš u toj maloj kolibi,

pre nego što smo mi došli.

I boravili smo sa porodicom,

i zaista smo, ali zaista naučili

kako izgleda život u ruralnoj Tanzaniji.

A razlika između

odlaska na pola dana

ili tri četrvtine dana

u odnosu na ostanak preko noći je velika

i sada ću vam objasniti nešto.
Oni imaju šestoro dece,

i dok sam razgovarala sa Anom

u kuhinji, kuvale smo otprilike 5 sati

taj dan u kolibi za kuvanje,

i dok smo pričale, ona je sa mužem

potpuno isplanirala kada da rodi

i koliku će razliku napraviti među decom.

Oni se mnogo vole.

U pitanju su Masai ratnik i njegova žena,

ali oni su odlučili da se uzmu,

i među njima definitivno
postoji poštovanje i ljubav.

Od njihovo šestoro dece,

ovo dvoje u sredini su blizanci,
od 13 godina,

dečak, i devojčica Grejs.

I mi bismo išli da cepamo drva,

da radimo sve ono što
Grejs i njena majka rade,

Grejs nije bila dete, bila je adolescent,

ali nije bila odrasla osoba.

Bila je veoma, veoma stidljiva.

Htela je da priča sa mnom i sa Džen.

Pokušavale smo da je podstaknemo,
ali se stidela.

Pa ipak, te noći,

kada je nestalo svetla
u ruralnoj Tanzaniji,

a nije bilo ni meseca,

prva noć, bez zvezda,

i Džen je izašla iz naše kolibe

sa lampom koja se nosi na glavi

a Grejs je odmah pošla za njom,

dovela prevodioca,

stala ispred Džen i rekla joj:

"Kad budeš pošla kući,

mogu li ja da dobijem

tvoju lampu da mogu da učim noću?"

KA: O, neverovatno.

MG: A njen otac mi je rekao

da se plaši da, za razliku od sina,

koji je položio završne ispite

zbog obaveza oko kuće

ona neće proći tako dobro,

a još uvek nije u državnoj školi.

Rekao je: "Ne znam kako ću
da platim školovanje.

Ne mogu da platim privatnu školu,

a ona može da završi
na farmi kao moja žena."

Tako da znaju razliku
koju daje obrazovanje,

i to veoma.

KA: Dakle, sledeća slika je

tvoje drugo dvoje dece, Rorija i Fibi.

zajedno sa Polom Farmerom.

Odgajanje troje dece

kad si najbogatiji na svetu

liči na društveni eksperiment

bez presedana.

Kako ste se snašli?

Koje metode ste koristili?

BG: Pa, rekao bih da su deca

dobila sjajno obrazovanje,

ali se treba postarati

i da budu svesni svojih sposobnosti
i onoga što će da rade,

a naša filozofija je bila
da budemo

iskreni prema njima -

veći deo novca ide u fondaciju -

i da im pomognemo
da pronađu ono što vole.

Želimo da održimo balans

između slobode da rade šta žele

ali da ih ne obasipamo novcem

tako da na kraju odu i ne rade ništa.

Za sada su prilično vredni

i uzbuđeni što mogu da biraju svoj put.

KA: Vi ste pazili na njihovu privatnost
iz očiglednih razloga.

Zanima me zašto ste mi dali dozvolu

da pokažem ove slike na TED-u.

MG: To je zanimljivo.

Što su stariji, više razumeju

da porodično verujemo u odgovornost,

i da smo u odličnoj situaciji

samim tim što živimo u Americi

i imamo odlično obrazovanje,

i imamo odgovornost da uzvratimo svetu.

I što su stariji

mi ih učimo -

bili su u mnogo zemalja u svetu -

oni kažu,

želimo da ljudi znaju da mi verujemo

u ono što vi radite,

mama i tata, i treba
da nas pokažete više.

Tako da imamo njihovu dozvolu
da pokažemo slike i mislim

da će Pol Farmer verovatno

da ih upotrebi
jednog dana u svom radu.

Ali njima je takođe

zaista stalo do misije ove fondacije.

KA: Vi imate dovoljno novca,

uprkos velikim doprinosima fondaciji,

da od njih napravite milijardere.

Je li to vaš plan za njih?

BG: Ne. Nikako.
Neće imati ništa od toga.

Oni moraju da imaju svest

da je njihov rad važan i značajan.

Čitali smo članak o tome
pre nego što smo se venčali,

gde je Voren Bafet govorio o tome,

i bili smo uvereni da se time

ne čini usluga ni društvu ni deci.

KA: Kad smo već kod Vorena Bafeta,

nešto neverovatno se dogodilo 2006,

kada se tvoj jedini rival

za najbogatijeg čoveka u Americi

odjednom promenio

i rešio da da
80 odsto svog bogatstva

tvojoj fondaciji.

Kako se to uopšte dogodilo?

Verovatno ima duga i kratka verzija.

Mi imamo vremena za kratku.

BG: U redu.
Pa, Voren je bio blizak prijatelj

i on je hteo da njegova žena Suzi

sve to pokloni.

Nažalost, ona je umrla pre njega,

a on veruje u izvršavanje zadataka,

- (Smeh) -

i rekao je -

KA: Tvitujte ovo.

BG: Ako ima nekoga ko je dobar u nečemu,

i želi to da uradi bez naknade,

to je u redu. Ali mi smo bili zatečeni.

MG: Zaista zatečeni.
BG: Nismo to očekivali,

i bilo je neverovatno.

To je omogućilo da nam ambicije
drastično porastu

u smislu onoga što fondacija
može da uradi.

Polovina sredstava koje imamo

je Vorenova neverovatna velikodušnost.

KA: A čini mi se

da si obećao,
kad ne budeš više radio,

da ćeš više od,
ili 95% tvog bogatstva,

pokloniti fondaciji.

BG: Da.

KA: A s obzirom na ovaj odnos,
to je neverovatno -

(Aplauz)

A nedavno ste ti i Voren

pokušavali da ubedite

ostale milijardere i uspešne ljude

da obećaju da će dati

više od pola svojih sredstava
u dobrotvorne svrhe.

Kako to napreduje?

BG: Pa, za sada je oko 120 ljudi

dalo obećanje.

Ono što je sjajno je da se mi sastajemo

jednom godišnje i razgovaramo,

zapošljavaš li radnike, šta im daješ?

Ne želimo da homogenizujemo.

Lepota filantropije
je u neverovatnoj raznolikosti.

Daje se za razne stvari.

Mi vidimo i kažemo: "Opa!"

Ali to je divno.

To i jeste

uloga finatropije,
da odabere različite pristupe,

čak i one u jednoj oblasti,
poput obrazovanja.

Potrebno je više eksperimentisanja.

Ali bilo je divno upoznati te ljude,

deliti njihov put ka filantropiji,

kako uključuju svoju decu,

način na koji to rade,

i bilo je mnogo uspešnije
nego što smo očekivali.

Izgleda da će s godinama

taj broj samo rasti.

MG: I kada ljudi vide da drugi

nešto menjaju filantropijom,

ljudi koji su

stvorili sopstveni biznis,

čija genijalnost stoji
iza neverovatnih ideja.

Ako svojim idejama i pameću stanu

iza filantropije,
onda mogu promeniti svet.

Kada vide druge da to rade i govore:

"Opa, i ja želim to da uradim
sa svojim novcem."

Za mene je to nešto neverovatno.

KA: Rekao bih da je nekim ljudima

prilično teško da smisle

kako da uopšte potroše

toliki novac na nešto drugo.

Verovatno u ovoj prostoriji
ima milijardera

i sasvim sigurno uspešnih ljudi.

Zanima me, možete li da ih ubedite?

Kako to radite?

BG: Pa, to što smo uradili

nam je donelo najveće ispunjenje,

a to ne možeš da poneseš sa sobom,

a ako to nije dobro za našu decu,

treba da sednemo i razmislimo

o onome što možemo da uradimo.

Svet je mnogo bolje mesto

zahvaljujući filantropima

a Amerika u tome ima jaku tradiciju,

zbog čega joj zavidi ceo svet.

A razlog mom optimizmu

je što mislim da će filantropija

tek da se razvija

i preuzme neke stvari

na čijem radu i otkrivanju
vlada jednostavno nije dobra

i da će pokazati put u pravom smeru.

KA: U svetu postoji
strahovita nejednakost,

problem koji je u porastu

i koji je strukturni.

Čini mi se da, ako bi više

ljudi poput vas postupilo kao vi,

to bi ostavilo traga

kako na taj problem,

tako i na njegovu percepciju.

Jesam li u pravu?

BG: O, da. Ako uzmete

od najbogatijih
i date najsiromašnijima, to je dobro.

Tako će doći do balansa.

MG: Ali tako menjate sistem.

U Americi pokušavamo da promenimo
obrazovni sistem

koji je pravedan za sve

i koji koristi svim učenicima.

To, po mom mišljenju dovodi

nejednakost u ravnotežu.

BG: A to je najvažnije.

(Aplauz)

KA: Pa, rekao bih da je većina ljudi ovde

i nekoliko miliona širom sveta

zadivljena putem

kojim je vaš život krenuo

i impresivnim stupnjem

na koji ste doveli budućnost.
Hvala što ste

došli na TED da podelite ovo

i hvala na svemu što radite.

BG: Hvala.
MG: Hvala.

(Aplauz)

BG: Hvala.
MG: Hvala mnogo.

BG: U redu, bilo je odlično.
(Aplauz)