Zašto je dobra knjiga tajni prolaz

Detinjstvo je nadrealno. Zašto takve ne bi bile i dečije knjige? U ovom neobičnom govoru, nagrađivani autor Mek Barnet govori o pisanju koje beži sa stranice, umetnosti kao vratima ka čudu - i šta stvarna deca kažu izmišljenom kitu.

Zdravo svima. Zovem se Mek.

Moj posao je da lažem decu,

ali to su iskrene laži.

Pišem knjige za decu,

i ima jedan citat Pabla Pikasa:

"Svi mi znamo da umetnost nije istina.

Umetnost je laž
koja čini da shvatimo istinu

ili makar istinu
koja nam je data da je razumemo.

Umetnik mora znati način pomoću koga

će ubediti druge
u istinitost njegovih laži."

Prvi put sam ovo čuo kada sam bio dete,

i svidelo mi se,

ali nisam imao pojma šta je značilo.

(Smeh)

Pa sam pomislio, znate šta,
zbog toga sam ovde

da govorim sa vama

o istini i lažima, fikciji i stvarnosti.

Kako bih mogao da razmrsim

ovu zamršenu gomilu rečenica?

I rekao sam, imam PowerPoint.
Hajde da uradimo Venov dijagram.

["Istina. Laži."]
(Smeh)

Dakle eto ga, upravo ovde, bum.

Imamo istinu i laži

i zatim tu je ovaj mali prostor,

ivica, u sredini.

Taj liminalni prostor, to je umetnost.

U redu. Venov dijagram.
(Smeh) (Aplauz)

Ali ni to zapravo nije mnogo od pomoći.

Ono što je učinilo da razumem

taj citat i kakva je u stvari umetnost,

ili bar umetnost fikcije,

jeste rad sa decom.

Nekada sam bio savetnik letnjeg kampa.

Radio bih to u leto
kada sam bio na koledžu,

i obožavao sam to.

Bio je to sportski letnji kamp

za decu od 4 do 6 godina.

Bio sam zadužen za četvorogodišnjake,

što je dobro, jer

četvorogodišnjaci ne umeju
da igraju sportske igre, a ne umem ni ja.

(Smeh)

Igram sportske igre
na nivou četvorogodišnjaka,

tako da bi deca driblala

oko nekih čunjeva,
i onda bi im bilo vruće,

i zatim bi seli ispod drveta

gde sam ja već sedeo - (Smeh) -

i ja bih izmišljao priče i pričao im ih

i pričao bih im priče o svom životu.

Pričao bih im kako bih, vikendima,

odlazio kući i špijunirao
za kraljicu Engleske.

I uskoro, druga deca

koja nisu čak ni bila u mojoj grupi,

dolazili bi kod mene, i rekli bi:

"Ti si Mek Barnet, zar ne?

Ti si tip koji špijunira
za kraljicu Engleske."

Čekao sam čitavog života
da nepoznati priđu

i postave mi to pitanje.

U mojoj fantaziji,
to su bile vitke Ruskinje,

ali, znate, četvorogodišnjaci -

uzimaš šta ti se pruža
u Berkliju u Kaliforniji.

Shvatio sam da su priče koje sam pričao

bile stvarne
na način koji mi je bio poznat

i zaista uzbudljiv.

Mislim da je vrhunac ovoga za mene
- nikada neću zaboraviti ovo -

tu je bila devojčica po imenu Rajli.
Bila je malena,

i uvek je imala običaj da ruča napolju

i da baca svoje voće.

Samo bi uzela svoje voće,

mama bi joj spakovala dinju svakog dana,

a ona bi je bacila u bršljen

i zatim bi jela voćne grickalice

i puding, a ja sam govorio:

"Rajli, ne možeš to da radiš,
moraš da jedeš voće."

A ona je rekla: "Zašto?"

Ja sam kazao:
"Pa, kada bacaš voće u bršljen,

uskoro će potpuno da obraste lubenicama,"

zbog čega mislim da sam na kraju

pričao priče deci
a nisam postao nutricionista za decu.

Rajli je rekla:
"To se nikada neće dogoditi.

To se neće dogoditi."

I tako, poslednjeg dana kampa,

ustao sam rano i kupio veliku dinju

u prodavnici

i sakrio je u bršljenu,

i zatim u vreme ručka rekao:

"Rajli, zašto ne odeš tamo
i vidiš šta si učinila."

I - (Smeh) -

ona se provukla kroz bršljen,
i onda su njene oči

postale tako velike i pokazala je dinju

koja je bila veća od njene glave,

i sva deca su potrčala tamo
i pohitala oko nje,

a neko od dece reče:

"Hej, zašto je nalepnica na ovome?"

(Smeh)

A ja sam rekao:
"Baš zbog toga sam govorio

da ne bacate
ni svoje nalepnice u bršljen.

Ubacite ih u kantu za smeće.
Uništavate prirodu kada to radite."

Rajli je nosala tu dinju sa sobom
čitavog dana,

i bila je tako ponosna.

Rajli je znala da nije uzgajila dinju
za sedam dana,

ali je takođe znala da jeste,

i to je čudno mesto,

ali tamo ne dospevaju samo deca.

To je bilo šta.
Umetnost nas može odvesti na to mesto.

Ona je bila
upravo na tom središnjem mestu,

na tom mestu koje biste mogli nazvati
umetnost ili fikcija.

Ja ću ga zvati čuđenje.

To je ono što je Kolridž nazvao
voljnom suspenzijom neverice

ili poetičnom verom,

te trenutke gde priča, ma kako čudna,

ima nešto sličnosti sa istinom,

i tada ste u stanju da verujete u nju.

Ne dospevaju samo deca tamo.

Odrasli mogu takođe,
a tamo stižemo kada čitamo.

Zato će se dva dana ljudi

navaliti na Dablin
da bi krenuli na pešačku turu

Blumsdeja i videli
sve što se dogodilo u "Uliksu",

iako se ništa od toga nije dogodilo.

Ili kad ljudi idu u London
i posećuju ulicu Bejker

da vide stan Šerloka Holmsa,

iako je 221B samo broj koji je oslikan

na zgradi koja nikada
zapravo nije imala tu adresu.

Mi znamo da ti likovi nisu stvarni,

ali imamo stvarna osećanja prema njima,

i u stanju smo da to činimo.

Znamo da ti likovi nisu stvarni,

a ipak takođe znamo da jesu.

Deca mogu da stignu tamo
mnogo lakše nego odrasli,

i zato volim da pišem za decu.

Mislim da su deca najbolja publika

za ozbiljnu književnu fikciju.

Kada sam bio dete,

bio sam opsednut
romanima sa tajnim vratima,

stvarima kao što je "Narnija",

gde biste otvorili orman
i otišli u čarobnu zemlju.

I bio sam ubeđen
da tajna vrata zaista postoje

i tragao bih za njima
i pokušavao da ih pronađem.

Želeo sam da živim i pređem
u taj izmišljeni svet, a to je -

uvek bih ljudima otvarao vrata plakara.
(Smeh)

Prošao bih kroz plakar dečka moje mame,

a tamo nije bilo tajne čarobne zemlje.

Tamo je bilo nekih drugih
čudnih stvari za koje mislim

da je moja mama trebalo da zna.
(Smeh)

I bilo mi je drago
da joj ispričam sve o tome.

Posle koledža, moj prvi posao
je bio da radim

iza jednih od tih tajnih vrata.

Ovo je mesto zvano 826 Valensija.

Nalazi se na adresi 826 Valensija

u Misiji u San Francisku,

i kada sam radio tamo,
postojala je izdavačka kompanija

sa sedištem tamo po imenu Meksviniz,

neprofitni spisateljski centar
zvani 826 Valensija,

ali ispred njega

je bila čudna radnja.

Vidite, to mesto
je bilo u zoni maloprodaje,

a u San Francisku nisu hteli
da nam dopuste odstupanje,

i tako je pisac koji ga je osnovao,
pisac po imenu Dejv Egers,

da bi bio u skladu sa propisima, rekao:

"Dobro, moraću da napravim
piratsku radnju za snabdevanje."

I to je i učinio. (Smeh)

Prelepa je. Skroz je u drvetu.

Ima fioka koje možete da izvučete
i uzmete citruse

kako ne biste dobili skorbut.

Imaju poveze za oko u mnogim bojama,

jer kada je prolećno doba,
pirati žele da divljaju.

Ne znate vi. Crno je dosadno. Pastelno.

Ili oči, takođe mnogo boja,

staklenih očiju, u zavisnosti od toga

kako želite da se bavite situacijom.

I radnja, čudno,

ljudi su dolazili i kupovali stvari,

i na kraju su platili kiriju

za nas tutorski centar, koji je bio iza,

ali za mene, važnija je bila činjenica

što mislim
da kvalitet posla koji obavljate,

deca bi dolazila
i dobijala uputstva o pisanju,

a kada treba da hodate ovim čudnim,
liminalnim, izmišljenim prostorom

da biste pisali, to će imati uticaja
na vrstu posla koji obavljate.

To su tajna vrata kroz koja možete proći.

Vodio sam 826 u Los Anđelesu,

i moj posao je bio
da napravim prodavnicu tamo.

Tako smo dobili
Eho park market za putovanje kroz vreme.

To je naš moto:
"Kad god ste vi, mi smo već tada."

(Smeh)

Nalazi se na Bulevaru Sanset
u Los Anđelesu.

Naše prijateljsko osoblje
je spremno da vam pomogne.

Oni su iz svih era,

uključujući 1980-e, onaj tip na kraju,

on je iz vrlo skorašnje prošlosti.

Evo naših radnika meseca,

uključujići Džingis Kana, Čarlsa Dikensa.

Neki od velikih ljudi
su prošli kroz naše redove.

Ovo je naša vrsta farmaceutske sekcije.

Imamo neke patentirane lekove,

kanopske vaze za vaše organe,

komunistički sapun na kome piše:

"Ovo je vaš sapun za ovu godinu."
(Smeh)

Naša mašina za sladoled se pokvarila

u noći otvaranja
i nismo znali šta da radimo.

Naš arhitekta
je bio prekriven crvenim sirupom.

Izgledalo je kao da je upravo ubio nekoga,

što ne bi bilo neverovatno

za ovog konkretnog arhitektu,

i nismo znali šta da radimo.

To je trebalo da bude vrhunac naše radnje.

Tako da smo stavili znak
na kome je pisalo:

"U kvaru. Vratite se juče."
(Smeh)

I to je na kraju bila
još bolja šala od sladoleda,

pa smo ga ostavili tu za stalno.

Mamut u komadima.
Teži oko 3 kg svaka.

Sprej za odbijanje varvara. Pun je salate

i potpurija - stvari koje varvari mrze.

Mrtvi jezici.

(Smeh)

Pijavice, mali doktori prirode.

I vikinški dezodoransi,
dostupni u mnogo sjajnih mirisa:

nokti na nožnim prstima,
gnjecavo i trulo povrće, pepeo sa lomače.

Zato što verujemo da je Aks dezodorans

nešto što bi trebalo da nađete
samo na bojnom polju,

a ne pod svojim rukama.

A ovo su robotski čipovi za emocije,

kako bi roboti mogli
da osete ljubav ili strah.

Najviše se prodaje Zluradost,

što nismo očekivali.

(Smeh)

Nismo mislili da će se to dogoditi.

Ali neprofitna organizacija je iza,

i deca prolaze kroz vrata
na kojima piše: "Samo za zaposlene"

i dospevaju na mesto

gde rade domaće zadatke i pišu priče

i prave filmove i ovo je žurka
povodom promocije knjige

gde deca čitaju.

Postoji tromesečnik u kome se objavljuju

samo dela koja su pisala deca

koja dolaze svakog dana posle škole,

i imamo promotivne žurke

i oni jedu tortu
i čitaju svojim roditeljima

i piju mleko iz čaša za šampanjac.

I to je veoma posebno mesto,

jer je ovo čudno mesto ispred.

Šala nije šala.

Ne možete naći šupljine u fikciji,

i obožavam to. To malo fikcije

je kolonizovalo stvarni svet.

Ja to vidim kao knjigu u tri dimenzije.

Postoji termin metafikcija,

i to su priče o pričama,

i sada je metafikcija popularna.

Njen poslednji veliki momenat
je bio verovatno u 1960-im

sa romanopiscima
kao što je Džon Bart i Vilijem Gedis,

ali uvek je bila tu negde.

Skoro da je stara kao samo pripovedanje.

I jedna tehnika metafikcije

narušava granicu
između fikcije i stvarnosti. Zar ne?

To je kada se glumac okrene ka publici

i kaže: "Ja sam glumac,

ovi su samo splavari."

Čak i taj navodno iskreni trenutak,

tvrdio bih, u službi je laži,

a trebalo bi da stavi u prvi plan

lažnost fikcije.

Što se mene tiče, ja preferiram suprotno.

Ako ću narušiti tu granicu,,

hoću da fikcija izađe

i istupi u stvarni svet.

Želim da knjiga bude tajni prolaz
koji se otvara

i pušta priče u stvarnost.

Pokušavam da to uradim u svojim knjigama.

Evo jednog primera.

Ovo je prva knjiga
koju sam ikada napravio.

Zove se "Bili Tviters
i njegov problem sa plavim kitom".

Radi se o detetu
koje dobija plavog kita za ljubimca

ali to je kazna

i uništi njegov život.

Dostavlja ga preko noći FedUp.

(Smeh)

I mora da ga vodi u školu sa sobom.

On živi u San Francisku -

veoma nezgodnom gradu
za čuvanje plavog kita.

Dosta brda, nekretnine su skupe.

Na tržištu je ludilo, narode.

Ali ispod omota je ovo umetnuto,

a to je korica ispod knjige, omota,

i tu je oglas

koji nudi besplatnu probu
30 dana bez rizika

za plavog kita.

Možete poslati
odštampani koverat adresiran na sebe

a mi ćemo vam poslati kita.

Deca zaista pišu.

Evo pisma. Kaže: "Dragi ljudi,

kladim se u 10 dolara
da mi nećete poslati plavog kita.

Eliot Genon (6 godina)."

(Smeh) (Aplauz)

Ono šta Eliot i druga deca

koja to šalju dobiju nazad

jeste pismo sa vrlo sitnim slovima
iz norveške pravne firme --

(Smeh) --

u kome stoji
da je zbog izmene carinskih zakona

njihov kit zadržan u Sonjefjordu,

koji je veoma lep fjord,

i zatim samo govori o Sonjefjordu

i norveškoj hrani neko vreme.
Pravi digresiju.

(Smeh)

Ali završava se tako što navodi

da bi kit voleo da se čuje sa vama.

On ima telefonski broj,

i možete pozvati i ostaviti mu poruku.

A kada pozovete i ostavite mu poruku,

na odlaznoj poruci,

čuju se zvuci kita i zatim bip,

koji zapravo dosta podseća na zvuk kita.

I takođe dobiju sliku svog kita.

Ovo je Rendolf,

i on pripada detetu po imenu Niko

koji se među prvima javio,

i pustiću vam neke od Nikovih poruka.

Ovo je prva poruka
koju sam dobio od Nika.

(Audio) Niko: Zdravo, ovde Niko.

Ja sam tvoj vlasnik, Rendolfe. Zdravo.

Ovo je prvi put
da mogu da razgovaram sa tobom,

a možda ću moći uskoro
da pričam sa tobom drugog dana. Ćao.

Mek Barnet: Niko je ponovo pozvao,
nekih sat vremena kasnije.

(Smeh)

Evo još jedne od Nikovih poruka.

(Audio) Niko: Zdravo Rendolfe, ovde Niko.

Nisam dugo pričao sa tobom,

ali sam pričao sa tobom
u subotu ili nedelju,

da, subotu ili nedelju,

pa te sad ponovo zovem

da se javim i pitam se šta sada radiš,

i verovatno ću te zvati ponovo

sutra ili danas,

tako da ću pričati sa tobom kasnije. Ćao.

MB: I jeste, pozvao je ponovo tog dana.

Ostavio je preko 25 poruka za Rendolfa

tokom četiri godine.

Saznate sve o njemu

i baki koju voli

i baki koja mu se sviđa malo manje -

(Smeh) -

i ukrštenicama kojima se bavi,

i ovo je - pustiću vam
još jednu poruku od Nika.

Ovo je Božićna poruka od Nika.

[Bip] (Audio) Niko: Zdravo Rendolfe,

izvini što dugo nisam pričao sa tobom.

Bio sam toliko zauzet

jer je škola počela,

što ti verovatno ne znaš,

pošto si kit, ne znaš,

i zovem te samo da kažem,

da ti poželim srećan Božić.

Želim ti lep Božić,

i ćao-ćao Rendolfe. Zbogom.

MB: Zapravo sam dobio Nika,

nisam ga čuo 18 meseci,

i upravo je ostavio poruku pre dva dana.

Njegov glas je potpuno drugačiji,

ali je dao bebisiterki telefon,

a i ona je bila veoma fina prema Rendolfu.

Ali Niko je najbolji čitalac
kome sam se mogao nadati.

Želeo bih da svi za koje sam pisao

budu emotivno na tom mestu

sa stvarima koje kreiram.

Osećam se srećnim.
Deca kao što je Niko su najbolji čitaoci,

i zaslužuju najbolje priče
koje im možemo dati.

Hvala vam puno.

(Aplauz)