Pismo svima koji su izgubili u ovoj eri

Leto 2016: sred populističkih revolta, sudara mržnje i straha, pisac Anand Giridharadas ne drži govor, već čita pismo. Pismo onih koji su pobedili u ovoj eri promena, upućeno onima koji su, ili se osećaju tako, izgubili. Njime se priznaje zanemarivani bol koji je prerastao u bes. Ono prekoreva idealističnu, ali ipak udaljenu elitu zbog njihovog spašavanja sveta iza zatvorenih vrata i paperjasti, samodovoljni futurizam - koji ponekad više brine o slanju ljudi na Mars nego o pomaganju Zemlji. I odbacuje dogme isključivosti za koje se držimo, pozivajući nas umesto toga "da se usudimo obavezati snu o zajedništvu".

29. jun 2016.

Draga braćo sugrađani,

pišem vam danas,

vama koji ste izgubili u ovoj eri.

U ovom trenutku u našim običnim životima,

kad je svet pun razdora

i pakosti

i straha,

adresiram ovo pismo

jednostavno na vas,

iako i vi i ja znamo

da je mnogo vas iza ovog "vi",

i mnogo je nas iza ovog "ja".

Pišem vam jer me trenutno

ovaj zajednički uzdrmani svet plaši.

Zaključujem da plaši i vas.

Neki od naših strahova, verujem,

zajednički su.

Međutim, uglavnom se izgleda
plašimo jedni drugih.

Vi se plašite sveta
u kom ja želim da živim,

a ja se zauzvrat plašim vaših vizija.

Je li vam poznat onaj osećaj
koji imate kad znate da stiže oluja

pre oluje?

Da li ga i vi sad osećate,

braćo sugrađani?

Ta nelagodnost i briga

koja neke, koji su toga svesni,

podseća na 1930-e?

Možda i ne osećate

jer naši strahovi jednih od drugih

nisu usklađeni.

U ovoj rundi, osećam
da su vaši strahovi od mene,

od sveta za koji insistiram
da je odgovarajući za nas oboje,

su se sakupili u ovoj generaciji.

Potrebno je bilo vreme
da vaši strahovi pokrenu moje,

naročito jer u početku

nikad nisam mislio
da ću morati da vas se plašim.

Čuo bih vas,

ali nisam slušao,

sve ove godine dok ste govorili
da ovaj divni novi svet

vama nije divan,

mnogima od vas

širom industrijskog sveta;

da je otvoren, tečan svet
kojim sam se naslađivao,

u kom ljudi i dobra
i tehnologija slobodno teku,

idu gde im je volja, globalno,

za vas nije značio emancipaciju.

Hodao sam kroz vaše gradove

i, gledajući nisam uspeo da vidim.

Primetio sam u Stivenvilu u Teksasu

da gradskim trgom dominiraju

advokatske kancelarije, jedna za drugom,

zbog svih tih ljudi
koji su čas unutar, čas van zatvora.

Primetio sam opustele prodavnice
u Vagneru u Južnoj Dakoti

i hol u kom se okupljaju
veterani iz prekograničnih ratova

kako se drži kao pogrda

snu zajednice da opstane.

Primetio sam

u supermarketu Vol-Mart
u Lankasteru u Pensilvaniji

da suviše ljudi u svojim 20-im i 30-im

izgledaju kao da ih decenija
ili dve dele od smrti,

sa isflekanom, upaljenom kožom

i istanjenom, iskrzanom kosom

i potamnelim, izjedenim zubima

i izgubljenošću u očima.

Primetio sam da mladi ljudi
koje sam sretao u Parizu,

Firenci, Barseloni,

imaju diplome, ali ne i gde da ih primene,

kako žive od pripravničkog
debelo u svojim 30-im,

životi su im presečeni u uzletu

zbog ekonomje koja stvara bogatstvo,

samo ne i poslove.

Primetio sam vesti o tim delovima Londona
koji postaju četvrti duhova,

u kojima globalno superbogati
pretvaraju sumnjiv novac u prazne stanove

i cenama proteruju doživotne stanovnike
grada, mlade parove koji počinju,

iz njihovih domova.

I čuo sam da se tkanje vašeg života

cepa.

Nekad ste mogli da računate na posao,

a sad više ne.

Nekad ste mogli da odgajate svoju decu

i da imate garanciju da će se ona popeti

malo više u životu od vas,

a sad više ne.

Nekad ste pronalazili dostojanstvo
u svom poslu, a sada više ne.

Nekad je bilo uobičajeno
za ljude poput vas da posedujete dom,

a sada više ne.

Ne mogu da kažem

da nisam znao sve ovo,

ali pažnju mi je odvuklo

građenje budućnosti
u kojoj ćemo moći da živimo na Marsu,

čak i dok ste se mučili ovde na Zemlji.

Pažnju mi je odvuklo

izumljavanje besmrtnosti,

čak i dok je većina vas živela
kraće živote nego što su vaši roditelji.

Sve ovo sam čuo, ali nisam slušao.

Gledao sam,

ali nisam video.

Čitao sam, nisam razumeo.

Obratio sam pažnju

tek kad ste počeli da glasate i da vičete

i kad su vaše glasanje i vika,
kad je njihov sadržaj

postao pretnja za mene.

Slušao sam tek kad biste prišli
razbijajućim kontinentalnim savezima

i kad ste birali vulgarne demagoge.

Tek tad je vaš bol postao nešto

što me zanima.

Znam da je osećanje uvređenosti

često prolog za bavljenje uvredom.

Sad se pitam

da li biste bili manje željni
da se time bavite,

da sam bio uz vas

kad ste to jedva osećali.

Pitam se

zašto tada nisam bio uz vas.

Jedan od razloga je taj što su me očarali

gurui promene,

postao sam vernik religije
novina zarad novine,

i globalizacije i otvorenih granica

i šarenolike različitosti.

Čim je promena postala
moja sveobuhvatna vera,

mogao sam da oslepim.

Mogao sam da ne vidim posledice promene.

Mogao sam da previdim značaj

korena, tradicija, rituala, stabilnosti -

i pripadanja.

I što sam postajao više fundamentalista

u svom obožavanju promene i otvorenosti,

više sam vas terao ka drugom polaritetu,

da prionete,

da se zamrznete,

zatvorite,

da pripadate.

Sad uviđam, kako ranije nisam,

da nemanje odgovarajuće kože
ili odgovarajućeg organa

nije jedini vid hendikepa.

Tu je finiji, povučeniji hendikep

u posedovanju tih privilegovanih osobina,

a da se ipak osećate
kako vam istorija izmiče;

da dok je prošlost bila gostoprimljiva
prema ljudima poput vas,

budućnost će da bude gostoljubljivija

prema drugima;

da svet postaje sve više stran,

svakim danom sve manje vaš.

Neću ni za tren da se složim kako stare
privilegije ne bi trebalo da iščeznu.

Treba što pre da iščeznu.

Na vama je da naučite da živite
u novom veku u kom

nema bonusa zato što ste došli
s odgovarajućom kožom i organima.

Ako, i kad vaš bes preraste u mržnju,

molim vas, znajte da nema mesta
za to u našem zajedničkom domu.

Ali priznaću, braćo sugrađani,

da sam umanjio značaj tereta
nošenja sa gubitkom statusa.

Zaboravio sam

da ono što je društveno nužno,
može da bude i lično naporno.

Slično se desilo

s ekonomijom koju vi i ja delimo.

Baš kao što ne mogu i ne želim

da vratim vreme jednakosti i raznolikosti,

pa ipak moram da razumem

osećaj gubitka koji mogu da probude,

isto tako odbijam,
i ne bih mogao ni kad bih želeo

da vratim vreme na sve upleteniji,
međuzavisni svet

i na izume koji ne prestaju da se prave.

Ipak, moram da razumem
vaše iskustvo svega ovoga.

Godinama mi govorite
da vaše iskustvo svega ovoga

nije tako dobro
kao što moje teorije predviđaju.

Ipak, pre nego što biste
dovršili žalbenu rečenicu

o tegobama života s nepredvidljivim
radnim vremenom, nestalnom platom,

iščezlim prilikama,

o mukama jer morate da ostavite
svoju decu u celodnevnom boravku

da biste stigli na smenu u tri ujutru,

ja bih vam uzvratio - pre nego
uspete i da dovršite rečenicu -

dogmom

o tome kako je zapravo
to što proživljavate fleksibilnost

i sloboda.

Jezik je jedina stvar koju zaista delimo

i ja sam ponekad koristio
ovo zajedničko nasleđe

da pomutim

i zanemarim

i da opravdam samog sebe;

da prepakujem ono što je dobro za mene

kao nešto što se čini dobrim za nas oboje,

razbacujući se terminima,
poput "zajedničke ekonomije",

i "raskola",

i "globalnog snabdevanja".

Sad vidim da ono što sam zaista radio,

ponekad,

je jeftino kupovanje vašeg bola,

njegovo doterivanje

i pokušaj da vam ga ponovo prodam

kao slobodu.

Želeo sam da verujem
i želeo sam da vi verujete

da je sistem koji je bio dobar za mene,

zbog koga je moj život
bivao sve besprekorniji,

je takođe najbolji sistem za vas.

Gledao sam vas sa visine

sa zamišlju da glasate
protiv ličnih ekonomskih interesa -

da glasate protiv ličnih interesa,

kao da ja znam vaše interese.

To prosto moj dogmatični
ekonomizam govori.

Imam slabost

da tretiram ljudski ekonomski interes
kao njihov jedini interes,

ignorišući stvari,
poput pripadnosti i ponosa

i žudnje za slanjem poruke
onima koji vas ignorišu.

Dakle, tu smo,

u zastrašujućem,
ali ne i neobjašnjivom trenu

demagogije, sloma,

ksenofobije, prezira i straha.

I brinem se za nas oboje,
ako nastavimo ovim putem,

gde ja ne slušam,

vi se osećate nesaslušano,

vi vičete da bih vas poslušao.

Brinem da kad sve nas zavedu
vizije budućnosti

koje ne ostavljaju prostora drugima.

Ako se ovo nastavi,

ako se ovo nastavi,

može doći do krvoprolića.

Već imamo nagoveštaje toga

svakodnevno u novinama.

Može doći do masovnih hapšenja, racija,

deportacija, kampova, secesije.

I ne, ne mislim da preterujem.

Može čak da dođe i do priče o ratu

na mestima koja su bila ubeđena
da su završila s tim.

Uvek ima nade za iskupljenjem.

Ali neće to biti jeftino,
plitko iskupljenje

koje proizlazi iz blebetanja
kako smo svi u ovome zajedno.

Biće potrebno više.

Biće potrebno da priznamo
da su nas obostrani izbori doveli tu.

Stvorili smo sopstvene "druge".

Kao roditelji, kao komšije, kao građani,

ponekad svedočimo,
a ponekad ignorišemo

postojanje jedni drugih.

Niste rođeni osvetoljubivi.

Imam neku ulogu

u bilo kakvoj žeđi za osvetom
koju sad osećate,

a ta me žeđ sad mami

da pravim sve razrađenije begove

iz našeg zajedničkog života,

iz škola i komšiluka

i aerodroma i zabavnih parkova

koje smo nekad delili.

Suočeni smo znači

s problemom ne tih velikih bezličnih sila.

Suočeni smo s problemo vašeg i mog odnosa.

Izabrali smo načine na koje
ćemo se odnositi jedni prema drugima

koji su nas doveli tu.

Možemo da izaberemo načine odnošenja

koji će nas izvući iz ovoga.

Ali moramo se rešiti nekih stvari,

braćo sugrađani,

počevši s našim dragocenim
vizijama stvarnosti.

Zamislite kad biste napustili fantazije

o društvima očišćenim
od ovih ili onih ljudi.

Zamislite kad bih napustio naviku

spašavanja sveta vama iza leđa,

od razmatranja budućnosti

vašeg rada,

vaše hrane,

vaših škola,

na mestima gde ne biste prošli
mimo obezbeđenja.

Možemo ovo postići samo ako prvo priznamo

da smo zapostavili jedni druge.

Ako još ima nade za okupljanjem

u ovom zloslutnom času,

u ovome je.

Predugo smo

jurili razne bleštave snove

po ceni privrženosti
temeljnom snu o zajedništvu,

o snu u kom čuvamo jedni druge,

u kom oslobađamo čudnovatost jedni drugih,

u kom hodamo kroz istoriju zajedno.

Možemo se usuditi
da se obavežemo snu o zajedništvu

kao nečemu što je važnije
od bilo kakvog bleštavila.

Usudimo se.

Iskreno vaš,

brat sugrađanin.

(Aplauz)