Moja turneja kroz gradove u Americi sa najviše belaca

Dok Amerika postaje sve više i više multikulturalna, Rič Benjamin je primetio jedan fenomen: neke zajednice su zapravo postajale manje rasnovrsne. Stoga je izvadio mapu, pronašao gradove sa najviše belaca u SAD-u i uselio se u njih. U ovom smešnom, iskrenom, ljudskom govoru, on govori o onome što je naučio kao crnac u Belotopiji.

Zamislite mesto u kome komšije
pozdravljaju vašu decu imenom;

mesto sa predivnim pejzažima;

mesto u kome možete voziti samo 20 minuta

i staviti svoj jedrenjak na vodu.

To je privlačno mesto, zar ne?

Ja ne živim tamo.

(Smeh)

Ali sam putovao 43 500 kilometara

dve godine do zemalja u Americi

koje se najbrže razvijaju
i imaju najviše belaca.

Šta je Belotopija?

Ja definišem Belotopiju na tri načina:

prvo, Belotopija je zabeležila rast broja
stanovnika od najmanje 6 odsto od 2000.

Drugo, veći deo tog rasta
čine migranti belci

I treće, Belotopija ima neopisivi šarm,

prijatan izgled i osećaj,

ne znam šta sve ne.

(Smeh)

Da bih saznao kako i zašto
se Belotopijci ponašaju,

stopio sam se sa svakim od ovih gradova
ponaosob nekoliko meseci:

prvi, Sent Džordž, Juta;

drugi, Koer D'Alen, Ajdaho;

i treći, Forsajt Kaunti, Džordžija.

Prva stanica, Sent Džordž -
prelepi grad sa pejzažima crvenih stena.

1850-ih Brigam Jang poslao je
porodice u Sent Džordž

da uzgajaju pamuk, zbog tople, suve klime.

I tako su ga nazvali Jutin Diksi,
i ime se zadržalo do danas.

Pristupio sam boravku u svakoj Belotopiji
kao antropolog.

Napravio sam detaljne tabele
svih moćnika u zajednicama,

koga je trebalo da upoznam,
gde je trebalo da budem,

i ubacio sam se sa zadovoljstvom
u ove zajednice.

Išao sam na sastanke odbora za izgradnju,

išao sam u klubove demokrata
i klubove republikanaca.

Išao sam na pokeraške večeri.

U Sent Džordžu iznajmio sam
kuću na Entradi,

jednom od elitnih delova grada.

Nisam želeo da odsednem
u Motelu 6 ili Hauard Džonsonu.

Živeo sam u Belotopiji
kao stanovnik, ne kao posetilac.

Iznajmio sam ovu kuću telefonom.

(Smeh)

(Aplauz)

Golf je savršeno primamljiv
simbol Belotopije.

Kada sam krenuo na putovanje,

jedva da sam ikada pre držao štap za golf.

Kada sam odlazio, igrao sam golf
najmanje tri puta nedeljno.

(Smeh)

Golf pomaže ljudima da se zbliže.

Neki od najboljih intervjua koje sam ubo
tokom puta bili su na terenima za golf.

Jedan mešetar, na primer, pozvao me je
da igram golf u njegovom privatnom klubu

u kome nije bilo pripadnika manjina.

Takođe sam išao da pecam.

(Smeh)

Zato što nikada nisam pecao,
ovaj tip je morao da me nauči

kako da bacim udicu
i koji mamac da koristim.

Takođe sam igrao poker svakog vikenda.

Bio je to Teksas Holdem
sa ulogom od 10 dolara.

Možda su moji pokeraški drugari blefirali
koje su karte izvlačili,

ali nisu blefirali
o svojim društvenim uverenjima.

Neki od najvulgarnijih,
najžučnijih razgovora koje sam ikada vodio

tokom mog putovanja
bili su za pokeraškim stolom.

Ja sam entuzijastični zabavljač.

Volim da kuvam, organizovao sam
mnogo večera, i zauzvrat,

ljudi su me pozivali na svoje večere,

i svoje roštilje,
i svoje žurke pored bazena,

i svoje rođendanske žurke.

Ali nije sve bilo zabava.

Ispostavilo se da je imigracija
važno pitanje u ovoj Belotopiji.

Gradsko veće Sent Džordža
za ilegalne imigracije

održavalo je redovne i aktivne proteste
protiv imigracije,

i ono što sam zapazio u ovoj Belotopiji
jeste koliko će goruća debata ovo postati.

Bio je to direktan prenos,
i to je i postao.

Sledeća stanica: Skoro raj,
brvnara koju sam iznajmio za sebe

u Koer D'Alen, u prelepoj prevlaci
u Severnom Ajdahu.

Iznajmio sam ovo mesto za sebe
takođe telefonom.

(Smeh)

Knjiga „Hiljadu mesta koje treba videti
pre nego što umrete” navodi Koer D'Alen -

kao prelepi raj za lovce,
čamdžije i ribolovce.

Moje sve bolje golferske veštine
dobrodošle su u Koer D'Alenu.

Igrao sam golf sa policajcima
Los Anđelesa u penziji.

Godine 1993,
oko 11 000 porodica i policajaca

pobeglo je iz Los Anđelesa
nakon rasnih nemira u LA,

u Severni Ajdaho,
i formirali su izbegličku zajednicu.

S obzirom na konzervativnost
ovih policajaca,

nije čudo da je u Severnom Ajdahu
oružje veoma prisutno.

Zapravo, priča se da Severni Ajdaho
ima više dilera oružjem nego pumpi.

Pa šta stanovnik da radi da bi se uklopio?

Posetio sam klub oružja.

Kada sam iznajmio pištolj,
gospodin na šalteru

bio je izuzetno prijatan i ljubazan

dok mu nisam pokazao
svoju vozačku dozvolu iz Njujorka.

Tada je postao nervozan.

Nisam toliko loš strelac
koliko sam mislio da jesam.

Ono što sam razumeo u Severnom Ajdahu
jeste poseban brend paranoje

koji može da se raširi zajednicom

kada je toliko policajaca
i oružja prisutno.

U Severnom Ajdahu,
u svom crvenom pikap vozilu,

držao sam beležnicu.

I u toj beležnici izbrojao sam
više zastava Konfederacije nego crnaca.

U Severnom Ajdahu našao sam
zastave Konfederacije

na privescima za ključeve,
dodacima za mobilne telefone,

i na kolima.

Na oko sedam minuta vožnje
od moje skrivene brvnare na jezeru

bio je kompleks Ariijevskih nacija,

belačke rasističe grupe.

Američko sveštenstvo obećanja,
religiozni ogranak Arijevskih nacija,

bilo je slučajno na trodnevnom odmoru
tokom moje posete.

Pa sam odlučio da upadnem.

(Smeh)

Ja sam jedini novinar nearijevac
koji je ikada to učino, koliko znam.

(Smeh)

Među mnogim upečatljivim epizodama
tokom tog odmora....

(Smeh)

jeste i kada mi se Ejb,
Arijevac, prišunjao.

Udario me po kolenu i rekao: „Hej, Rič,
želim samo da znaš jednu stvar.

Mi nismo belački rasisti.
Mi smo belački separatisti.

Mi ne mislimo da smo bolji od tebe,

mi samo želimo da budemo daleko od tebe.”

(Smeh)

Zaista, većina belaca u Belotopiji
nisu ni belački rasisti

ni belački separatisti;

zapravo, oni uopšte nisu tu
zbog otvoreno rasističkih razloga.

Oni emigriraju tamo

zbog prijateljskog okruženja, komfora,
sigurnosti, bezbednosti -

razloga koji su implicitno povezani
sa belom kožom samom po sebi.

Sledeća stanica bila je Džordžija.

U Džordžiji sam odseo
u bogatom predgrađu severno od Atlante.

U Juti sam pronašao poker;

u Ajdahu sam našao oružje;

u Džordžiji sam našao boga.

(Smeh)

Način na koji sam se utopio
u ovu Belotopiju

bio je tako što sam postao aktivan
u Prvoj spasiočevoj crkvi,

megacrkvi koja je toliko velika
da ima golf vozila

kojima se razvoze vernici
po brojnim parkinzima na kampusu.

Bio sam aktivan u propovedima za omladinu.

I bilo mi je prijatnije u ovoj Belotopiji

nego, recimo, u Koloradu, ili Ajdahu,
ili čak u predgrađu Bostona.

To je zato što tu, u Džordžiji,

belci i crnci istorijski bolje poznaju
jedni druge.

Bio sam manje egzotičan u ovoj Belotopiji.

(Smeh)

Ali šta sve to znači?

Belotopijsko maštarenje,
belotopijska migracija

je fenomen toplo-hladno
pun zabrinjavajućih stvari koje odbijaju

i zavodljivih stvari koje privlače,

i Belotopija deluje na nivou
svesnih i nesvesnih predrasuda.

Ljudi mogu da ne budu u Belotopiji
iz rasističkih razloga,

ali da to ima rasističke ishode.

Mnogi Belotopijci osećaju
da ih odbijaju ilegalci,

zloupotreba društvenih povlastica,
manjine, gustina stanovništva,

prenatrpane škole.

Mnoge Belotopijce privlače povlastice,

sloboda, privlačnost privatizma -
privatizovana mesta, privatizovani ljudi

privatizovane stvari.

I u Belotopiji sam naučio kako zemlja
može imati rasizam

bez rasista.

Mnogi od mojih samozadovoljnih
urbanih liberalnih drugova

nisu mogli da veruju da ću ići
na tako rizično putovanje.

Realnost je da su mnogi beli Amerikanci
predusretljivi i ljubazni.

Lični međurasni odnosi -
kako tretiraju jedni druge kao ljude

mnogo su bolji nego u vreme
generacije mojih roditelja.

Možete li zamisliti mene kako idem
u Belotopiju pre 40 godina?

Kakvo bi to putovanje bilo.

(Smeh)

Pa ipak, neke stvari se nisu promenile.

Amerika je po mestu stanovanja
i obrazovanju podeljena danas

kao što je bila 1970.

Kao Amerikanci, često nalazimo načine
da kuvamo jedni za druge,

da plešemo jedni sa drugima,

da budemo domaćini jedni drugima,

ali zašto to ne može da se prenese

na način na koji tretiramo
jedni druge kao zajednice?

Poražavajuća je ironija

da smo napredovali kao pojedinci

a nazadovali kao zajednice.

Jedno od belotopijskih stanovišta
koje me je stvarno pogodilo

bila je izreka:

„Jedan crnac je veoma prijatan
gost na večeri;

50 crnaca je geto.”

Jedan od velikih konteksta

koji je motivisao
moj belotopijski put je 2042. godina.

Do 2042. godine, belci neće više biti
većina u Americi.

Da li će biti više Belotopija?

Posmatrajući ovo,

opasnost Belotopije je u tome da,
što više podeljenosti imamo,

manje možemo da posmatramo i da se suočimo
sa svesnim i nesvesnim predrasudama.

Otišao sam na rizični dvogodišnji put
od 43 500 kilometara

da bih shvatio gde,
zašto i kako belci beže,

ali nisam očekivao
da ću se toliko zabavljati tokom puta.

(Smeh)

Nisam očekivao da ću naučiti
toliko o sebi.

Ne očekujem da ću živeti u Belotopiji -

niti Crnotopiji, zapravo.

Planiram da igram golf
svaki put kad dobijem priliku.

(Smeh)

I moraću da ostavim oružje
i megacrkve u Belotopiji.

Hvala vam.

(Aplauz)